Пише: Дејан Бешовић

–Станислав Краков рођен је Крагујевацу , 28. март 1895.године . Био је српски и југословенски официр, новинар, књижевник, филмски редитељ, библиофил, екслибрист и нумизматичар, из породице пољских племића. Обављао је дужност уредника Времена. Био је добровољац у одреду Војина Поповића – Војводе Вука у Балканским ратовима, а учествовао је и у Првом светском рату и борбама на Солунском фронту, за шта је одликован Орденом Белог орла, Орденом Југословенске круне, Орденом Светог Саве, Медаљом за храброст, Албанском споменицом и Крстом милосрђа. За вријеме њемачке окупације у Другом свјетском рату, подржавао је Владу народног спаса под предсједништвом свог ујака армијског  генерала Милана Ђ. Недића и био је уредник новина Ново време и Обнова.Родитељи су му били отац  др Александр (Сигисмунда или Зигмунда), љекара пољски Јеврејин и мајке Персиде, праунуке Николе Станојевића кнеза из Зеока, и сестра генерала Милана Недића. Четворогодишњу основну школу је учио у Књажевцу, а завршио 1905.године  у Зајечару.После тога је 1913. године завршио Другу мушку гимназију у Београду.Као ђак седмог разреда гимназије, Краков се пријавио као добровољац у четнички одред мајора Војина Поповића – Војводе Вука у Првом балканском рату 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година.Сљедеће године је учествовао у Другом балканском рату против Бугарске. Рањен је код Криве Паланке.По завршетку гимназије уписао се на Војну академију, па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у Први свјетски рат. Учествовао је у многим биткама, преживио Албанску голготу. Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода.Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес.Током 1916. године је уређивао часопис Рововац. Рањаван је укупно 17 пута, а добио је девет различитих одликовања.Пензионисан је 21. јуна 1921. године у чину поручника.После Првог свјетског рата уписао је и дипломирао права.Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939).Био је од 1932. године главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „Политике“. Приликом посјете краља Александра Првог  Карађорђевића Француској ,октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио Марсељски атентат, после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од Италије, што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смијењен је одлуком Милана Стојадиновића 1. јануара 1936. године. Као помоћник уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.Краков је 1937. приступио је покрету „Збор“ гдје је био шеф одсјека за пропаганду у оквиру Генералног секретаријата. Током Другог свјетског рата у неколико наврата био је привођен од стране Гестапоа под сумњом да је Јеврејин. Био је директор Радио Београда од 9. јула 1940. до 1941. године.

Прву приповијетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године.Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).Као новинар магазина Време, Краков је путовао у кућу редитеља Фрица Ланга да уради интервју са њим. Том приликом је Ланг изјавио да га Југославија привлачи и да се нада да ће доћи у посету.Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два свјетска рата садрже естетске интенције у жанру.Бавио се и кинематографијом. Године 1932. снимио је документарни филм Кроз земљу наших царева и краљева. Редитељ је филмског дјела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била без звука па је дорађена и 1938.године  је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“. Филм је приказан новембра 1940.године.  Био је уредник  новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944.године  и после рата живио углавном у Паризу. У Југославији је осуђен због колаборације током рата.Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. У својој аутобиографији је забиљежио да су га житељи два мјеста у Југославији прогласила за почасног грађанина, „а једног чак дало моје име једној својој главној улици“. Затим наводи: „добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде“. Наводи да је у једној енциклопедији пре рата наведен као „велики јунак ратова“, док је после Другог светског рата постао „народни непријатељ“.Што се пак Комитета за Македонију тиче   већ августа 1903.године ова организација  започела свој рад. У Стару Србију послата је чета под командом Илије Славета, али се она због зле крви међу самим четницима расформирала на граници са Турском. У међувремену је у самој Старој Србији формирана чета Мицка Крстића у Поречу, па се појавила нужност да се та чета појача. Чета је формирана априла 1904. у Београду, а за војводу је одређен Анђелко Алексић. Чета никада није стигла у Пореч већ је у сукобу са турском војском уништена до последњег човека код села Четирце у кумановском крају. Чета Мицка Крстића успјела је да преживи офанзиву ВМРО-а коју је водио Дамјан Груев октобра 1904.године  и да да времена Централном одбору да појача српске снаге. Крајем 1904. у прешевски, кумановски и кривопаланачки крај послате су чете:  Темељка Барјактаревића, Ђорђа Ристића, Ванђела Димитријевића, Крсте Трговишког, Ристе Старачког, да ојачају домородачке чете Чича Павла Младеновића и Јована Станојковића-Довезенског. Преко Вардара у прилепски и дримколски крај послати су Ђорђе Дримколски, Глигор Соколовић и Јован Долгач.Након што је створена добра база организовањем српских села у прешевском, кумановском, кривопаланачком крају у Поречу, у Азоту и прилепском крају и одметањем и одашиљањем неколико чета, осетила се потреба за стварањем неке врсте командног кадра и појачавањем броја српских чета. У пролеће 1905. године ка Поречу је послата чета Владимира Ковачевића и Драгољуб Николић са циљем да појачају чету Мицка Крстића. Чета је откривена и опкољена од стране турске војске 14. априла 1905. код села Табановца и потпуно уништена. Након ове катастрофе све српске чете кумановског и паланачког краја кренуле су да отпрате поречку чету Саватија Милошевића и Лазара Кујунџића и чету Доксима Михаиловића за села Галичник, Лазаропоље и Тресонче. 120 до 170 четника у неколико чета сукобили су се са турском војском код села Челопек 29. априла 1905. и до ногу разбиле турску војску и арбански башибозук. Побједа је у ствари спријечила прелазак и чете су се или вратиле у Србију или распоредиле по терену. Услиједиле су потере које су резултовале поразом и уништењем српских чета код Петралице и Бељаковца. Тада су погинуле војводе :Аксентије Бацетовић, Чича Павле Младеновић, Бранивоје Јовановић Брана и Богдан Југовић Хајнц. Непосредно после тога су Сретен Рајковић, Стеван Недић и Јован Бабунски успели да неопажено прођу кроз потере, пређу Вардар код Зеленикова и дођу до Азота. Бабунски је одмах по доласку у завичај уочио велешку чету ВМРО-а код села Орешја, изненадио је и након краће борбе потпуно уништио.

Победа код Челопека и погибије српских чета код Петралице и Бељаковца довеле су до повећавања турских снага на српско-турској граници између Прешева и Врања и у рејону Куманова па су сви канали српских чета били затворени. Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић су зато дошли на идеју да се код Куршумлије пребаце у Турску и да се преко Косова и Метохије и Шар планине пребаце до Пореча. Њихова чета је успешно стигла до Велике Хоче где је 25. маја 1905.године  откривена и након жестоке борбе уништена.Грци су 1901. кренули са оружаним акцијама. Прву андартску чету је основао Германос  Каравангелис, тадашњи митрополит костурски. Чета је имала за циљ да сузбије бугарске акције и истакне грчке претензије према дјеловима Македоније.Подстакнути успесима српских четника, и грчки андарти су, у Јужној Македонији и у Тракији, започели огорчену борбу против дотад свемоћних бугарских чета. Иако су прве акције андарта биле безуспјешне (Андартска провокација) Грчка није одустала од покушаја да оствари своје интересе у Македонији. Андарти су током периода 1905—1908.године  наставили са активностима у Македонији.Бугарска је 1907. године, увиђајући да је не само изгубила престиж у Македонији него да може лако изгубити и сваки утицај, почела засипати Порту жалбама против Срба и Грка и њихове акције у Македонији..Подстакнути успесима српских четника, и грчки андарти су, у Јужној Македонији и у Тракији, започели огорчену борбу против дотад свемоћних бугарских чета. Иако су прве акције андарта биле безуспешне (Андартска провокација) Грчка није одустала од покушаја да оствари своје интересе у Македонији. Андарти су током периода 1905—1908. наставили са активностима у Македонији.Бугарска је 1907. године, увиђајући да је не само изгубила престиж у Македонији него да може лако изгубити и сваки утицај, почела засипати Порту жалбама против Срба и Грка и њихове акције у Македонији .У самој Македонији су се одвијале жестоке борбе између Бугара и Грка и страшни злочини у којима је било хиљаде жртава. Да би спријечиле веће компликације и интервенцију Порте, српске и грчке чете зауставиле су онда своје напредовање, ограничавајући своју акцију на крајеве, које су дотад држале.Да би се осветили Грцима за своје поразе у Македонији, Бугари су вршили погроме над Грцима у Бугарској. Тада су запалили и богату трговачку варош Анхиало , на Црном мору (данас носи назив Поморје), насељену Грцима и убили многе њене становнике, невине занатлије и трговце. Велики број Грка је побјегао у Грчку и 1906. године су основали ново насеље под називом Неа Анхиалос у успомену на свој бивши завичај.Наводи о бројним масакрима и безвлашћу у Балканским вилајетима Османског царства су послужили као повод Великим силама које су настојале да учврсте свој утицај на Балкану, да наметну Османском царству два програма реформи. Први је програм ових реформи је усвојен у фебруару 1903. године и био је познат под називом Бечке реформе. Овај програм реформи је касније проширен и дефинисан почетком октобра 1903.године а познат под називом Мирцштегске реформе које су биле програм реформи не само у Македонији већ на територији три вилајета које су већином насељавали православни хришћани. Мирцштегске реформе су биле програм реформи управе у Битољском, Солунском и Косовском вилајету Османског царства који су велике силе, уз пресудну улогу Аустрије, наметнуле Османском царству и који је дјелимично био спровођен у периоду 1904—1909. године. Програм је добио име по месту Мирцштег у Штајерској у којем је била ловачка колиба у Штајерској у којој су боравили од 30. септембра до 2. октобра 1903. аустријски и руски цареви са сарадницима и постигли коначан договор о тексту реформи које је требало да се спроведу реформом жандармерије:  -Укључивање хришћана и страних официра у жандармерију),

-Финансије ,вилајети имају своје буџете којима располажу и правосуђа именовање хришћана за судије.Као повод за наметање програма Мирцштегских реформи су послужили наводи о бројним масакрима и безвлашћу у овим вилајетима, док су стварни мотив били интереси великих сила на Балкану, од којих је свака настојала да појача свој утицај на Балкану на рачун других. Једино је Њемачка била релативно незаинтересована за ове реформе, јер је жељела да задржи добре односе са Османским царством, па је само послала свог војног изасланика у Македонију. Најзаинтересованије су биле Аустроугарска и Италија, које су се бориле за превласт над обалом Јадранског мора. Имајући у виду и интересе осталих великих сила, може се закључити да је једини разлог што велике силе нису извршиле војну интервенцију на Балкану био не војна сила Османског царства већ њихов ривалитет. Османско царство је вјешто користило ривалитет великих сила и успиневало да умањи ефикасност реформи, све док их није обесмислило спровођењем уставних реформи после младотурске револуције коју је предводио Ћемал Ататурк .У то је дошао године  1908. младотурски преврат и увођење устава у Турској. Младотурци су прогласили слободу, једнакост и братство свих народности, које у Турској живе, без обзира на вјеру, па су позвали све народности, да им помогну у завођењу новога стања. Чете су онда сишле са планина, свечано дочекане од младотурака, а војводе и четници вратили су се мирном животу. Али се убрзо јасно показало да је младотурски план: потпуно отоманизовање хришћанских народности у Турској, а то је значило коначно одустајање од ослобођења и још тежи положај у Османском царству. Нестрпљиви, да то што прије изведу, младотурци су одлучили, да униште све вође чета, како би онда обезглављени народ још лакше асимиловали. Онда је почело систематско убијање српских првака у Османском царству. Младотурци су успјели да убију старога војводу Мицка Крстића и чувеног војводу Глигора Соколовића, али су остале војводе, и дотле већ опрезне, успијеле да се спасу. И докле су неки од њих побјегли у Шумадијску  Србију, да се отуда поново врате са четама, други су се одметнули у планине. Стара, учвршћена организација нашла је брзо све своје старе канале и везе и револуционарна акција још је јаче отпочела, да би се у јесен 1912.године  завршила балканским ратовима.Војска Краљевине Србије је 5. октобра 1912. прешла границу код Врања и Преполца, оглашавајући рат Османском царству. Међутим још двије недјеље прије тога српске чете су већ запосјеле цио Козјак и подигле сва козјачка села у борбу против Турске. И у Козјаку, где је погинуо Јован Грковић Гапон, и у Кумановској бици, гдје је погинуо војвода Доксим Михаиловић из Галичника, и пред Прилепом,гдје је погинуо војвода Спаса Гарда,.На Косову и у Призрену и Битољу, српске чете су постигле велики успех.Када је Аустроугарска поднијела српској влади ултиматум, који је био увод у рат, један од главних захтјева у томе ултиматуму био је, да мајор Војислав Танкосић буде ухапшен и суђен зато, што је спремио убиство Франца Фердинанда и послао атентаторе у Сарајево. Ухапшен по томе захтјеву, мајор Танкосић, који је ватрено крштење добио у борби на Челопеку (16.4. 1905), пуштен је 12.7. увече, кад је барон Гиесел напустио Београд и кад је наређена мобилизација српске војске. А три дана касније у првој ноћи рата, четници Јована Бабунског и Воје Танкосића су, поред финанца, жандармерије и оно мало војске бранили и одбранили Београд од аустроугарског упада. Формирани четнички одреди задавали су доста посла аустроугарским трупама у источној Босни. Улазећи у Подриње, Аустроугари су са страхом распитивали, да ли можда нема сакривених комита.Кад је Бугарска ушли у рат против Србије, четнички одреди су држали фронт према Бугарима чак и онда, кад су већ и Ниш и Врање били евакуисани. Војвода Бабунски и његови људи последњи су напустили земљу, кад је у јесен 1915 дошло повлачење војске из Србије. А на солунском фронту мали одреди војводе Бабунског и војводе Вука су својим акцијама изазивали панику међу војницима њемачке, аустроугарске и бугарске војске. Пред само повлачење из Србије погинуо је мајор Воја Танкосић, повлачећи се последњи с Дунава испред Мацкеусеноуих армија, а пред повратак у Србију погинуо је на солунском фронту војвода Вук –потпуковник Војин Поповић.

Обележавајући 100-годишњицу од Борбе за Стару Србију и Македонију музичка етно група Кулин Бан објавила је на свом албуму 2005. године народну пјесму из тог доба Жали Заре.Цијенимо да је храброст јужних Срба или старосрбијанаца ,негдје записаних и као маћедоници заслужила да опишемо све битке које су водили старосрбијански четници од краја 19 .вијека до Арнаутског устанка 2001 .године .

                        (наставиће се)