Пише: Дејан Бешовић
Подсјећајући да прије свега треба инсистирати на укидању одлука Сабора из септембра 1967, аутор информације констатује да би за скидање спорних питања са дневног реда, једини начин био поништење свих аката Синода и Сабора Српске православне цркве, јер су „ови иначе политички документи на снази, важећи, објављени у штампи, званично достављени свим православним Црквама, те на њих се у даљим акцијама позива патријарх Герман и Синод СПЦ“.
На крају је наведено да у Савезној комисији за вјерска питања треба организовати расправу о кампањи Српске против Македонске православне цркве, да досадашње мере државе треба оценити као недовољне, да је нужно упознавање Савезног извршног већа са деловањем Српске православне цркве, да треба учинити све како би биле поништена одлуке Сабора из септембра 1967. и маја 1968. године, да се мора изједначити третман Македонске и Српске православне цркве у федерацији, да треба констатовати како су се сва дипломатска представништва, осим оног у Ватикану, пасивно односила у објашњавању понашања државе по питању сукоба две Цркве, да се евентуалне осуде епископа унапред прогласе за опасан политички скандал са могућим несагледивим последицама и да треба договорити пријем представника Македонске православне цркве код председника Савезног извршног већа или председника Републике.
Информација је прослеђена републичким комисијама за верска питања ради припреме за састанак у Савезној комисији за верска питања.
На том састанку 19. јуна 1969. расправљало се једино о поменутом писму македонске Комисије за вјерска питања. У расправи је осуђена Српска православна црква због односа према Македонцима, апострофирано је писање Православља гдје се помиње епископ Николај Велимировић, као и текст о капели митрополита Петра II Петровића Његоша на Ловћену, негативно је оцијењено и преношење костију цара Душана Немањића у храм Светог Марка у Београду, Патријаршији је замјерено што је тражила надокнаду за имовину која јој је одузета послератном аграрном реформом, а Синоду што води кампању против маузолеја на Ловћену и не уважава постојање свештеничког удружења. Сви говорници су махом подржали македонску страну, осудили изјаве цариградског патријарха и констатовали да треба наставити са притисцима на архијереје Српске православне цркве. „Међутим, искуство показује да се са досадашњим мерама није постигао одлучујући успех: изложена активност једног дијела хијерархије СП Цркве није заустављена“, стајало је у записнику са седнице.У закључцима је затражено да буде преиспитивано понашања дипломатских представништава у пласирању информација о Македонској православној цркви и истакнута потреба дистанцирања Патријаршије од понашања појединих свештеника у свету“.После тог састанка, Савезна комисија за вјерска питања је саставила „Информацију о односима између Српске православне цркве и Македонске православне цркве“ и проследила је свим републичким комисијама и Државном секретаријату за иностране послове. Очигледно, ријеч је о једностраном тумачењу односа, онаквим како га је оценила македонска страна. „Између државе и СПЦ, по питању аутокефалности МПЦ, постоје потпуно различита схватања. Став је државе да је питање аутокефалности МПЦ ствар македонских верника, да МПЦ има право на аутокефалност, да то није само црквено већ национално-политичко питање. Руководство СПЦ упорно инсистира на томе да је то искључиво црквено питање и да МПЦ треба и даље да остане као део СПЦ.“ Наведене су већ познате оптужбе против архијереја, њихових изјава, као и осуде појединих догађаја, иступања цариградског патријарха, саопштења и тумачења Српске православне цркве разговора архијереја у Скопљу, осуђена је и одлука Сабора одржаног маја 1969. којом је Синоду наложено да настави судски поступак против расколника. На крају је поменута чак и здравица александријског патријарха Николаоса изречена у Патријаршији 9-10. маја, као и његов боравак у Атини, где је јавно дао подршку војној хунти.
Витомир Петковић, предсједник Комисије за вјерска питања СР Србије , је 23. фебруара 1970. посјетио патријарха како би разговарали о десетак тема од обостраног интереса. Патријарх је показао прокламацију поводом Божића коју је штампала Македонска православна црква, а аутор јој је епископ Наум. У тој брошури је истакнуто да је Охридска архиепископија старија од Српске православне цркве. „Патријарх каже да нико у СПЦ не тврди обратно. У сваком случају, он сматра, да овакав начин иступања руководилаца МПЦ отежава њихов положај и не води решавању сукоба између две Цркве.“ Петковић је патријарху говорио о стварању услова за признавање аутокефалности Македонске православне цркве, нагласивши да је то од великог значаја за саму Српску православну цркву и њено мјесто међу помјесним Црквама.У тражењу за подршком државних органа за признање Македонске православне цркве, митрополит Доситеј је почетком октобра 1969. затражио помоћ Савезне комисије за вјерска питања око уговарања пријема код Митје Рибичича, предсједника Савезног извршног вијећа, а 10. марта 1970. и од Ксенте Богоева, предсједника македонског Извршног већа, како би опет заказао сусрет са Рибичичем. Наиме, раније заказани сусрет је отказан јер се митрополит разболео. Богоев је писао Милу Јовићевићу, председнику Савезне комисије за вјерска питања, а он 25. марта Кабинету председника Савезног извршног већа. У опширном писму, Јовићевић је изнио историјат Македонске православне цркве и неколико лажних чињеница, као што су, на пример, тврдње о континуитету са Охридском архиепископијом, укидању епархија Српске православне цркве 1941, о времену стварања Иницијативног одбора и тако даље. Потом је услинедио из „Информације о односима Српске православне цркве и Македонске православне цркве“, из јуна 1969. године.
Крајем седме деценије 20 .вијека Македонска православна црква је имала архиепископију у Скопљу, три епархије у Македонији (Преспанско-битољску, Злетовско-струмичку и Дебарско-кичевску) и једну у дијаспори Америчко-канадско-
Српска православна црква је, по ко зна који пут, нудила Македонској православној цркви могућност покајања и враћања у матично крило. Како се то није десило после три године, покренут је црквено-правни поступак. Епископ жички Василије Костић . 20. априла 1970. године доставио је Синоду оптужницу против виновника стварања расколничке организације и предложио да се одредбе канонске примијене.
Власти Србије су реаговале толиким притиском на патријарха да те године на Сабору није било расправе, ни било каквих одлука о Македонској православној цркви и њеним архијерејима.Папа је 22. маја 1970. примио у приватну аудијенцију једну делегацију из Скопља, коју су сачињавали митрополит Доситеј, Вако Апостолски, председник Скупштине Македоније, Вјекослав Цврље, изасланик Југославије у Ватикану и још неке личности из јавног и културног живота. Пријем је договорен захваљујући Цврљи, а директан повод је био посјета делегације гробу Светог Кирила. Три дана касније, кардинал Јан Виледебрандс известио је патријарха Германа о тој посети наглашавајући да Римокатоличка црква поштује Православну и не жели да се мијеша у односе појединих аутокефалних Цркава. „Стога, ако аутокефалија неке Цркве није призната од стране аутокефалних православних Цркава, Римска црква не може ступити у званичне односе са том Црквом.“У склопу заједничке акције македонске и сроскд комисије за вјерска питања за рјешење проблема признавања аутокефалности Македонске православне цркве 28. и 29. октобра 1970. у Скопљу су боравили Витомир Петковић, председник србијанске Комисије за верска питања, Владимир Станојевић секретар те комисије, Милан Бачкалић, председник војвођанске Комисије, Мустафа Османагић, председник косовскометохијске Комисије и Немања Маџаревић, председник београдске Комисије за верска питања. Гости су са домаћинима посетили митрополита Доситеја и Ксентеа Богоева, председника македонског Извршног већа. Петковић је Богоеву указао да је аутокефалност Македонске православне цркве историјска чињеница и стварност и да су на томе почивала сва настојања код Српске православне цркве да то призна. То је рађено, како каже, и да би се спречило нарушавање братства и јединства српског и македонског народа. Богоев је у стилу политичара тог времена помињао непријатеље, причао о тешкоћама и тако даље, закључивши да не би било добро да признање аутокефалности Македонске православне цркве дође најпре од Румунске, Руске или Бугарске православне цркве.Југословенски политички руководиоци у то вријеме покрећу нову дипломатску активност не би ли било обезбеђено признање аутокефалности Македонске православне цркве бар од неких помјесних Цркава. Тако је Мишо Павићевић, потпредсједник Савезног извршног вијећа, предложио Милу Јовићевићу, предсједнику Савезне комисије за вјерска питања, да у вези с тим позове румунског амбасадора 28. септембра 1970. а Јовићевић је о томе извијестио Витомира Петковића, председника србијанске Комисије за верска питања. Према тврдњи Петковића, планирано је да Јовићевић амбасадору Румуније пренесе информације о посјети представника Македонске православне цркве Букурешту и разговору са патријархом Јустинијаном. „Наиме, патријарх Јустинијан је том приликом изјавио да је Румунска православна црква спремна да призна аутокефалност Македонској православној цркви, без обзира на став Српске православне цркве, уколико то неће сметати југословенској Влади. Са овим ставом Румунске православне цркве упознао је председника СИВ-а друга Митју Рибичича 9. априла т.г. архиепископ Македонске православне цркве.“ Потом је Рибичич разговарао са представницима највиших власти Србије и Македоније и том приликом је договорено да се румунском амбасадору „званично саопшти да југословенска Влада нема ништа против, уколико Румунска православна црква жели да призна аутокефалност Македонске православне цркве“.Петковић је у наставку написао: „Мишљење и нашу процену у вези са овим изнећемо у опширној информацији коју припремамо. Оно што се одмах може рећи то је да је питање признања аутокефалности некој православној цркви у искључивој надлежности сабора свих православних цркава појединачно, односно право сабора оне цркве од које се тражи признање.“Приликом сусрета Мила Јовићевића и амбасадора Румуније Василија Сандруа, 28. септембра 1970, домаћин је предложио разговор о проблемима вјерских заједница. Јовићевић је најпре причао о вјерским слободама у Југославији, па поменуо Српску и Македонску цркву, нагласивши да обије имају добре односе са Румунском православном црквом. Потом је говорио о сукобу око признања аутокефалности устврдивши да се Македонска православна црква, која се већ, како је рекао Јовићевић, афирмисала као самостална Црква, и која жели да одржава са осталим хришћанским заједницама пријатељске везе, нарочито са православним. У том контексту навео је да су неколико делегација састављених од епископа из Македоније одлазиле у посету Румунској православној цркви и да су вођени разговори са њеним представницима и патријархом Јустинијаном. Том приликом су, по тврдњи Јовићевића, домаћини исказали спремност да признају аутокефалност Македонске православне цркве уколико се томе не би противиле југословенске власти.
Јовићевић је потом прешао на циљ сусрета. Нагласио је да југословенске власти поздрављају речи архијереја Румунске православне цркве. На крају је замолио амбасадора да тај став пренесе патријарху Јустинијану, односно великодостојницима Румунске православне цркве.Јовићевић и Сандру састали су се и 8. јануара 1971. на захтев румунског амбасадора. Сандру је потврдио да је упознао власт у Букурешту о садржају њиховог првог разговора, и пренио став своје земље да би то питање требало подробније размотрити када Думитру Догару, секретар Уреда за верска питања, дође у Београд, у Савезну комисију за вјерска питања.Витомир Петковић дошао је 6. новембра 1970. код патријарха после састанка српске и македонске комисије за вјерска питања, како би покушао да убиједи патријарха Германа у потреби попуштања у односима са Македонском православном црквом. Патријарх је обећао да ће о томе расправљати на смедници Синода и запитао: „Нас у Синоду муче две ствари. Прво, да ли ће се овакав процес код нас у земљи завршити са Македонском православном црквом? Друго, то је питање притиска који се врши на нас из иностранства, а пре свега од стране Дионисијеваца. То нам је највећи проблем, јер, несугласице у нашим односима у земљи лакше ћемо решити!“
Петковић је упозорио домаћина да ће кампања из иностранства потрајати, па би због требало односе са Македонцима што прије разријешити. Примијетио је да би била велика штета ако би нека друга православна Црква признала Македонску пре Српске православне цркве, поменувши Руску, Румунску, Пољску и Бугарску. Патријарх је додао да до тога може доћи ако Владе тих држава Црквама тако нареде.Приликом сусретс патријарха Германа и Драгослава Драже Марковића, председника Скупштине Србије, 30. септембра 1971, било је ријечи о десетак тема, али је неизбјежно била и она о Македонској православној цркви. После дужег увода, Марковић је приговорио патријарху да би Српска православна црква морала да има више обзира о међунационалним односима, јер су њена схватања произвела политички проблем у вези са Македонском православном црквом. На крају је упозорио патријарха да треба даље ићи ка унапређењу односа државе и Српске православне цркве.У наредних пет-шест година односи Српске и Македонске православне цркве, изузимајући тек неке додире, као да су били потпуно прекинути. Држава се бавила другим проблемима (масовни покрет у Хрватској, либерали у Србији, Устав из 1974. године и тако даље), па је признавање аутокефалности Македонске православне цркве стицајем тих околности одложено за нека друга времена.У дубокој и суровој диктатури, Удба и Партија су већ 1962. биле припремиле све за наметање одлука које ће изазвати раскол у Српској цркви. На Сабору су ћутали сви, неки из приземних рачуница и по наређењу, неки у очајању и кукавичлуку. А онда је устао он, смјерни и поштовани епископ призренски Павле. Над погнутим архијерејским главама загрмјеле су његове тихе и једноставне ријечи Истине,коју је живио и проповиједао свакодневно . Да ли је спријечио силнике у злом науму? Није. Али јесте спасао српски образ, остављајући приммер и пут којим смо касније опет стигли до самих себе и обнове јединства. Мишо Вујовић ће записати : Њега већ сад поштујемо као Светог, а ко се, и како, сећа оних који се „из вишњих разлога” нису супротставили злу?Још у време Краљевине Југославије Српска православна црква налазила се високо на листи непријатеља Комунистичке партије. Сам Лењин изјавио је да „комунизам код Срба никада неће заживети док се не уништи Српска православна црква као колевка великосрпског хегемонизма”.
Озбиљан сукоб Цркве са државом почео је још средином тридесетих година Конкордатском кризом због противљења Цркве да Краљевина Југославија потпише споразум са Ватиканом. Конкордат потписан између Владе Милана Стојадиновића и Ватикана чекао је на скупштинску ратификацију пуне двије године, да би, на дан одређен за изгласавање ратификације, 19. јула 1937. године, дошло до великих сукоба демонстраната и полиције, познатијих као „крвава литија”. Ратификација је ипак изгласана, четири дана касније, а 24. јула, дан по ратификацији, један од највећих противника Конкордата, патријарх Варнава (Росић), умире, под до данас неразјашњеним околностима.
Доласком на власт комуниста почео је оркестрирани и добро осмишљени прогон српске цркве суђењем свештенству, епископима, омаловажавањем вјерских обреда, агитовањем и пријетњама, оснивањем чувене Вјерске комисије – колективног поглавара српске цркве, избором подобних и елиминацијом неподобних владика, што је резултирало расколом у српској цркви крајем 1963. године, превазиђеним тек на Сретење 1992. године, заједничком литургијом патријарха Павла и Митрополита тзв. расколничке цркве у Америци и Канади, Иринеја Ковачевића .Патријарх Павле, за кога можемо рећи да је био помиритељ и ујединитељ не само Цркве већ и народа, вјероватно је једини ауторитет прихваћен од неповјерљиве емиграције која је у свима гледала провокаторе и сараднике Удбе.Сам однос политичке емиграције према, тада тек изабраном патријарху Павлу, сврстава га међу малобројне неспорне личности једног трауматичног и спорног времена.Подсјећања ради Лењинова изјава о неопходности да се код Срба уништи Црква услиједила је након протеста амбасадора Краљевине Србије, Мирослава Спалајковића, на првом пријему за стране дипломате у Москви после Октобарске револуције. Због свирепог убиства цара Николаја и његове породице, амбасадор је у лице рекао Лењину: „Ви сте бандит, осрамотили сте словенску расу! Пљујем Вам у лице!” По писању академика Милорада Екмечића, о овом инциденту је сведочио амерички дипломата Џорџ Кенан.Враћајући се теми после ове мини дигресије руководство СПЦ упорно инсистира на томе да је то искључиво црквено питање и да МПЦ треба и даље да остане као део СПЦ.“ Наведене су већ познате оптужбе против архијереја, њихових изјава, као и осуде појединих догађаја, иступања цариградског патријарха, саопштења и тумачења Српске православне цркве разговора архијереја у Скопљу, осуђена је и одлука Сабора одржаног маја 1969. којом је Синоду наложено да настави судски поступак против расколника. У тој брошури је истакнуто да је Охридска архиепископија старија од Српске православне цркве. „Патријарх каже да нико у СПЦ не тврди обратно. У сваком случају, он сматра, да овакав начин иступања руководилаца МПЦ отежава њихов положај и не води решавању сукоба између две Цркве.“ “Митрополит македонски Доситеј обратио се 22. априла 1977. Синоду Српске православне цркве предлажући да наставе разговоре на основу одлука њеног Сабора из 1959. године. Сабор је тај захтев разматрао и наложио Синоду да одреди комисију за разговоре. Синод је то и учинио 30. септембра именовавши епископе шабачко-ваљевског Јована и бањалучког Андреја, др Душана Кашића и др Благоту Гардашевића за чланове. Двиме комисије су се састале 9. маја 1978. у манастиру Св. Прохор Пчињски, али разговори нису дали никаквих резултата, јер је македонска страна све вријеме инсистирала на признавању аутокефалности.
Крајем године Синод Македонске православне цркве је поново предложио наставак разговора. Сабор Српске православне цркве прихватио је предлог закључивши да ће полазна основа разговора бити одлука Сабора од 15. септембра 1967. године. Комисије су разговарале 17. и 18. децембра у манастиру Свете Богородице у Калишту на Охридском језеру. Како је свака страна остала на свом, сусрет је завршен без резултата.У разговору 9. априла 1979. Добривоја Видића, предсједника Предсједништва Србије, и Душана Чкребића, предсједника србијанске Скупштине, са патријархом Германом, митрополитом црногорско-приморским Данилом и епископом браничевским Хризостомом размотрени су проблеми наведени у писму Синода. Када је све то расправљено, Видић је започео разговор о односима Српске и Македонске православне цркве. Док су домаћини говорили о политичкој потреби признавања аутокефалности Македонске православне цркве ради унутрашњег државног јединства, патријарх је потсетио на историјат проблема и нагласивши да су контакти настављени 1978. године разговорима у манастиру Прохор Пчињски код Врања. „Од стране МПЦ је постављен захтев за аутокефалношћу о чему је комисија СПЦ поднела извештај Сабору. Било је договорено да се следећи сусрет комисија двеју Цркава одржи у Македонији. До сусрета није дошло јер Синод није имао овлашћење Сабора да донесе такву одлуку. Патријарх је истакао да је њихова жеља да успоставе хумане међуљудске односе са МПЦ и да ће учинити све да Сабор у том погледу донесе позитивне одлуке. Што се тиче коначног признавања аутокефалности, рекао је да је то веома сложено питање и да се у овом тренутку тешко може донети таква одлука јер став о томе ко може дати аутокефалност треба да заузме Васељенски сабор. Ако би СПЦ самовласно донела одлуку о аутокефалности МПЦ, довела би себе у изолацију од других православних Цркава (Грчка, Александријска, Антиохијска, Цариградска, итд) које би је бојкотовале и прекинуле сарадњу и односе са њом. Српска православна црква има добру позицију међу другим православним Црквама у свету, а доношењем такве одлуке угрозила би себе и довела би свој углед у питање“, остало је забиљежено са састанка.Добривоје Видић је навео да је Руска православна црква дала аутокефалност једној од својих емигрантских Цркава у Америци, и запитао патријарха што не би Српска православна црква не би то исто учинила Македонској православној цркви. „
Видић је навео да је Руска православна црква дала аутокефалност једној од својих емигрантских Цркава у Америци, и запитао патријарха што не би Српска православна црква не би то исто учинила Македонској православној цркви. „Патријарх је на ово питање одговорио да је баш због овог преседана питање надлежности за давање аутокефалности заоштрено тако да је отежана позиција СПЦ у погледу признавања аутокефалности МПЦ.“
На поновљено истицање политичке потребе и интереса државне заједнице, патријарх је одговорио да у том тренутку нема услова за доношење тражене одлуке.Македонци су пред заседања Сабора Српске православне цркве маја 1981. поново упутили захтев да им се призна аутокефалност. Сабор је то разматрао 19. маја и одлучио да у том захтеву Македонске православне цркве нема ничег новог и да се остаје на одлуци Сабора из 1967. године.
Сутрадан је умро митрополит Доситеј. Македонци су 19. августа 1981. изабрали новог поглавара – митрополита Ангеларија. Он се 1. фебруара 1982. обратио Српској православној цркви ради признавања аутокефалности Македонској православној цркви. Синод је писмо проследио Сабору, који је закључио да остаје при ранијој одлуци.
Митрополит Ангеларије се обратио још неким православним Црквама. Грчки митрополит Јаков у звању архиепископа Сјеверне и Јужне Америке одговорио је да је питање аутокефалије у домену Цариградске патријаршије, подсјетивши да је проблем решен још 1920. године. Архиепископ је поводом захтева из Скопља писао и патријарху Герману нагласивши да је Охридска архиепископија увек била грчка, с архиепископима, митрополитима и епископима Грцима, да је у њој службени језик био грчки. Никада није имала чисто словенско „македонско“ обележје, нити је била аутокефална Црква, ни за време византијског периода, ни под Бугарима, Србима и Турцима, а ни Васељенска патријаршија јој никада није признала аутокефалност. Поновио је да је питање аутокефалије међуправославно питање и да је давање аутокефалности у надлежности цариградске Васељенске патријаршије“ Закључио је да је самопроглашење аутокефалије, и то уз подршку државе, пучистичког и антиканонског карактера јер аутокефалију не додељује клиричко-лаичка скупштина или пак политичка власт, него цариградска Патријаршија, док питање „аутокефалности“ не буде коначно решено на новом великом Васељенском сабору.
И наредних година састајале су се комисије Српске и Македонске православна цркве али без видљивијих резултата. Примјера ради, српску страну 1987. су представљали епископи шабачко-ваљевски Јован, нишки Иринеј и банатски Амфилохије. У међувремену је умро митрополит Ангеларије и изабран је нови поглавар. Био је то митрополит Гаврил.
Како је српска страна жељела разрешење проблема, митрополит загребачко-љубљански Јован предложио је Синоду да митрополита Гаврила позове на разговоре у Београд. Истим поводом митрополит Јован обратио се и Сабору. Сабор је 21. јуна 1989. одредио нову комисију у којој ће уместо епископа шабачко-ваљевског Јована, који се у међувремену упокојио, бити митрополит загребачко-љубљански Јован.
Разговори су настављени, али резултата и даље није било, јер је свака страна остајала при својим ставовима .
( наставиће се)
