Пише: Дејан Бешовић

Следећег дана Протојереј  Божић је добио сљедећу инструкцију од Остојића:

Оружје и муницију морамо отети од Шваба и усташа, јер је то једини извор. Тога сви да буду свесни. Све домобранске официре, подофицире и војнике поздравите у моје име и поручите им да је наша заједничка дужност да бијемо окупатора и да спречимо међусобни покољ и да народ који није за комунизам сачувамо да не иде код Тита… Са оружјем у руци да дочекамо долазак Савезника. Руси нису прелазили нашу границу. Чича је послао делегацију да их поздрави као савезнике“.Остојић је о овим питањима 10. септембра послао радиограм и мајору Војиславу Лукачевичу, команданту Старог Раса:Има изгледа да ћемо узети Сарајево у споразуму са муслиманима и Хрватима. Данас очекујем одговор од Хасандедића, кога сам позвао на састанак. Бјелимићска милиција пришла нама. Формирана Бригада “Мусакадић” јачине 800 људи и стављена под нашу команду.Остојић затим пише да је у најави оснивање још једне муслиманске четничке бригаде, да је капетану Вуку Калаитовићу, команданту 2. милешевског корпуса, “наређено да упути овамо све шта може”, као и да је наредио “да се упути према Сарајеву све што нам је преостало”.

Сjутрадан, 11. септембра, Остојић обавjештава мајора Пејића да је издао директиву за концентрацију снага око Сарајева, док је капетан Боривоје Митрановић, делегат Врховне команде за Западну Босну, а у ово време и командант Зеничког корпуса, ангажовао своје снаге према Варешу. Остојић затим пише да “Шефкет још није дошао”, додајући: “Мислим да бар изведемо демонстративни напад на Сарајево. Ја још морам остати овде пар дана, а доцније ћу тамо, ако се дотле Савезници не искрцају, у ком би случају сви кренули у сусрет њима.” Пејићеву информацију да су два батаљона домобрана прешла у партизане Остојић овако коментарише: “Ништа не треба да нас чуди држање муслимана и Хрвата. Постарајмо се бар да нас не нападају.”Четници су рачунали да би, поред осталог, ослобађање Сарајева имало велики утицај на Западне савезнике и њихову политику према Краљевини Југославији. Како је у граду било много Њемаца и усташа, појачани су покушаји за придобијање, или макар неутралисање, домобрана и зеленог кадра, чије јединице су се такође налазиле у Сарајеву и околини. Због сталне пропаганде западних радио станица, а нарочито радио Лондона, у корист комуниста, домобрани и зелени кадар су се колебали да ли да дају подршку четницима или партизанима, или да и даље остану уз Њемце и усташе. Онда, 12. септембра 1944. године, четници дефинитивно испадају из њихових комбинација, због говора краља Петра Другог Карађорђевића преко радио Лондона, у коме је он тражио да сви четници пређу под команду Јосипа Броза- Тита. Ударац је био тако снажан и неочекиван, да је поколебао и многе Србе. Остојићев радиограм мајору Пејићу од 12. септембра, послат прије краљевог вечерњег говора, заведен је тек три дана потом. Тај радиограм гласи: “Шефкет и остали нису дошли вероватно због пропаганде Лондона…”У међувремену, 9. септембра, Остојић је издао наредбу за општи напад на осовинске трупе:

Живели наши моћни савезници.Потпуковник Петар Баћовић, командант Херцеговине, сјутрадан преноси Остојићеву наредбу, а 11. септембра додаје:…На основу предњег наређујем:

Бора са својом летећом и Дерикоња са Романијском ојачаном нека најхитније заузму Пале и околину. Хитно по куририма известите Тушевљаковића за ову акцију и рад према Сарајеву. Пошаљите хитно наређење капетану Вучковићу да са обе Рогатичке бригаде крене од Праче (нечитка ријеч, прим. аут) ка Палама и да успут све чисти, Швабе и усташе. Вукчевић да пренесе наређење Вучковићу да и он са Чајничком крене од Горажда истим правцем за Пале.Тог дана, 10. септембра, потпуковник Захарије Остојић о плановима операција обавјештава и мајора Сава Вукадиновића, делегата Врховне команде за Црну Гору, као и мајора Стевана Дамјановића, команданта Мајевичког корпуса, тражећи од њих да разоружавају Њемце на својим секторима. Истог дана он пише и војводи Момчилу Ђујићу, команданту Динарске четничке дивизије:Швабе су у пуном повлачењу из наше земље. Главне снаге црвених упале су у Србију. Наше јединице ван Србије морају зграбити територију у руке, по могућству разоружавајући Швабе и усташе, и дочекати Савезнике. У овом правцу издао сам наређења потчињенима. Ако можете успоставите везу са трупама Врањешевића (Славољуба, мајора, команданта Западне Босне ).О првим резултатима акције известио је мајор Милорад Момчиловић, 13. септембра:Десетог о.м. наши напали Швабе, убили девет и заробили два пушкомитраљеза и 19 пушака. Једанаестог о.м. напали и заузели Брезу. После нас милиција напала с леђа по наређењу црвених и ми морали да се повучемо. Порушили смо пругу и мостове Подлугови – Високо. Муслиманске и католичке милиције среза Високо пришле црвенима – преко 3.000. Тешко се одржати јер ће нас они напасти а муниција је истрошена.На истом сектору нападао је и Зенички корпус под командом капетана Митрановића, који је о томе извијестио пуковника Бороту 17. септембра:

Дерикоња напао и држао Селизовац и Сумбуловац, добио нешто пушака и два пушкомитраљеза. Швабе у Високом и у Сарајеву. И даље ђемо нападати Швабе и усташе, гледамо ако је могуће да се не нападамо са црвенима… Хватај везу са Хамовићем јер је веза прекинута. Морал одличан.А мајор Пејић писао је потпуковнику Остојићу 13. септембра:

Данас наши врше разоружање Хрвата, на прузи Добој – Тузла. Један бункер још даје отпор. Иначе би их разоружале усташе и Немци.Пејић се јавио сјутрадан рано :

О највећој акцији Озренског корпуса мајор Пејић је 17. септембра обавијестио мајора Момчиловића:Четрнаестог о.м. Озрен је напао колону од 165 камиона из састава дивизије “Принц Еуген” у теснацу Трбук, на путу Добој – Маглај. Резултат: 52 мртвих и рањених Немаца, са наше стране шест мртвих и 21 рањен. Заплењено четири камиона спреме. Колона враћена у Добој. Морал код бораца одличан.Пуковник Борота извијестио је Остојића 14. септембра“Усташе од Булога до Мокрог у борби са нашима. Потребан са југа притисак на Пале да би се усташе успеле смрвити. Јачина усташа до 700, ако не и више.Верујемо у победу правде која може једино бити на нашој страни.

А Остојић је 19. септембра писао Момчиловићу:Прешао сам на реон Косорићев. Јуче смо нападали Прачу. Усташе имале велике губитке. Због слабог рада неких команданата морали смо је напустити. Јавите ситуацију. Треба радити четнички противу свих, ако се не могу изводити плански напади. Можда би се ових дана могли састати.

Западно од Сарајева Њемце и усташе је нападала Зеничка бригада, о чему је Пејић 23. септембра писао Момчиловићу:

Због општег напада усташа и милиције измешане са црвенима, на Зеничку бригаду, ова принуђена да иде у састав Романијског корпуса. На терену остаје 150 људи.Највеће комунистичке јединице из Босне у ово доба нападале су четнике у Србији. Комунисти који су остали у Босни били су неупоредиво слабији од босанских четника. “Све наше снаге са Мањаче између Врбаса и Босне, око 10.000, на линији: Дервента – Теслић одмах на левој обали Босне, концентрисане. Врањешевић у Требави”, обавештавао је, примера ради, мајор Пејић Романијски корпус 29. септембра.Око 10.000 четника имали су и корпуси који су се налазили даље на истоку – Зенички, Требавски, Озренски и Мајевички – а више од 10.000 четника имала су остала четири корпуса из Босне и Херцеговине: Романијски, Дрински, Требињски и Невесињски.

Зато су комунисти, сем што су нападали четнике с леђа док су ови нападали Њемце и усташе, покушавали и да се послуже лукавством. “Комунисти у Босни тактизирају са нашима, ослабљени због одласка снага у Србију. Нека Митрановић Дорошу и Хамовићу скрене пажњу да не подлегну”, писао је Пејић Момчиловићу 17. септембра.Момчиловић је ипак “разговарао са црвенима о томе да се не нападамо”, а Дорош и Хамовић су то “раструбили широм света”, како се Пејић изразио у једном радиограму од 24. септембра. Пејићу се то није свидјело, па се обратио Врховној команди. Радиограмом од 29. септембра он преноси одговор Врховне команде:Врховна команда по мом тражењу исвесног објашњења… доставља: сваки ради шта му падне на памет, а партизани се ојачавају усташама. Сада треба толерирати усташе преко партизана, то су глупости. Спремајмо се за одлучну борбу са усташама, ма какав назив носили. Ово поручите свима.Сем што су их комунисти нападали с леђа, четници су морали да се суоче и са репресалијама над српским цивилима. Према хрватским извјештајима, Њемци су 15. септембра у Сарајеву “ухитили неколико десетина истакнутих и виђенијих православаца”, док је после неколико дана хрватска полиција у Дубровнику “ухапсила 72 присталице четника као таоце”. У извештају хрватског 3. зборног подручја од 16. септембра, пише:Због убиства 15 Њемаца 13. септембра у подручју Месића (6 км ј. од Рогатице) од стране четника, по налогу Њемаца извршене су одмазде над четничким селима Феризовић – Враголови (2,5 км з. од Рогатице), те у подручју Горажда и Месића. Потанкости одмазде нису јављене.Потпуковник Остојић је 15. септембра писао потчињенима:Наш одговор Швабама је продужење борбе до краја. Народу скренути пажњу да се склања са стоком на сигурна места. Швабе немају времена за репресалије. Муницију из Вогошће треба заробити, то је један од најважнијих задатака. Момчиловић ће доћи за два дана до Пала и руководити акцијом… Јавите резултате борби, то је важно.

Два дана касније, М. Рајковић из Боротиног штаба писао је Остојићу:

Немци у Сарајеву купе за таоце скоро све виђеније Србе. Одбрану града Сарајева предузео је немачки пуковник Форм, који обећава енергичне акције против четника у околини Сарајева.Непријатељске снаге у Сарајеву способне за одбрану Рајковић је процењивао на 4-500 Немаца, 2.000 домобрана, 1.500 усташа, 750 полицајаца, шест немачких и четири усташка тенка (који су били мањи од немачких). “Поред овога рачуна се да има наоружаних грађана 10.000”, јављао је Рајковић.

Следећег дана, 17. септембра, Рајковић је писао Остојићу и Пејићу:Усташе свим средствима утичу на Немце да заједно ударе на четнике и српска села. Усташе у овом моменту виде најбољу прилику да Србе докусуре. Немци им све обећавају. Немци и усташе добровољно организовали убацивање муслимана у наше редове ради шпијунирања.56

Пуковник Гојко Борота јавио је Остојићу 19. септембра како Немци и даље “у Сарајеву купе за таоце скоро све виђеније Србе”,а мајор Пејић је истог дана писао мајору Момчиловићу:Не верујем да ће Немци ма шта предузимати. Немоћни су.

Немци заиста нису убијали цивиле, али су то омогућили усташама. У радиограму Пејићу од 21. септембра М. Рајковић наводи списак села која су усташе попалиле у близини Сарајева. Сутрадан, он пита Пејића:Да ли је могуће да Посавина прими неке наше избеглице. Овде у Височком срезу поред пруге запаљено шест српских села. Заклано од усташа 40. И даље пале. Швабе их помажу.

И пуковник Борота је 23. септембра слао забрињавајуће вијести Остојићу: “По свим знаковима и подацима, Немци су поново дали власт усташама, да раде посао из 1941. године. Усташе су добили по 100.000 куна бескаматног зајма и уколико ово буду заслужили неће се враћати.” Борота потом пише: “Из Рековице и Праче довежено 17 закланих Немаца. Наши страхују од репресалија”. Ово су вероватно били припадници 5. СС корпуса, Хрвати, муслимани или Албанци, који су носили њемачке униформе. У наставку радиограма Борота наводи да су муслимани издали “бајрамски летак” против четника, описујући атмосферу у Сарајеву:Страх од четника у граду заузео велике размере. Не спомиње се више ни име четник, већ само они, понављам они. Реч четник не спомиње се из невероватно великог страха. Овај страх разбијамо на сваком кораку, али слабо је успело у овоме. Професор неки Павелић који је долазио у Кошево, када је сазнао да су људи са којима је разговарао били четници умало га није кап погодила. После се умирио и променио мишљење.

Ствари су се погоршале када је један од Боротиних агената у Сарајеву, др Милош Дукић, или издао или ненамјерно открио Њемцима четничке илегалце. “Др Милош Дукић по повратку из ове команде преко града у немачком аутомобилу заборавио је списак сарадника ове команде”, јављао је Борота Остојићу 27. септембра. Све са списка које су пронашли Немци су ухапсили, па се Борота жалио да је рад у Сарајеву сада “скоро потпуно укочен”. Дукић је, међутим, имао и списак лица за која су четници сумњали да раде за Гестапо, који је такође пао у руке Немаца. “Дукић је сумњив. Сада је отишао за Србију. Можда је у швапској служби”, одговорио је Остојић Бороти 3. октобра.

О новом погоршању ситуације за сарајевске Србе, Борота је писао Остојићу 30. септембра:Ради покоља ухваћених усташа на терену, тражено је да се из града закоље 30 таоца. Ово је за сада спречио др Бехмен. Усташе свакодневно убијају српске породице у околини Сарајева.Истог дана, Борота се још једном јавио Остојићу:Пред сарајевским самостаном часне сестре продају месо по знатно сниженој цени вјерницима при изласку из цркве. Том приликом оне говоре да треба побити све Србе, па после муслимане који не буду хтели прећи на католицизам.Ситуација се није поправила ни десетак дана касније, о чему је Борота писао Остојићу 11. октобра:

Данас усташе напале Хрешу (село код Сарајева – прим. аут). Вршили паљење. Развила се борба. Детаље доставићу. Од ухапшених Срба у Сарајеву осуђен је већи број на смрт. Пресуда још неизвршена. Детаље јавићу. Немци таоце још држе. Покушаћу размену за заробљенике.

Незадовољан Остојићевим реакцијама, Борота се 13. октобра обратио Врховној команди:Наш живаљ у Сарајеву и његовој околини изложен је потпуно усташким зверствима, која се никако не спречавају од стране Немаца, обзиром на горе изложену чињеницу (да су четници половином септембра повели “разне акције против Немаца”, због чега је дошло “до неизбежних репресалија” – прим. аут). Многа села попаљена су и народ избегао… Од стране Немаца нуди ми се могућност смиривања прилика и тиме ослобођење бораца за друге задатке. Молим најхитније директиве.

Одговор Врховне команде није познат, али очигледно је био позитиван, јер Борота 17. октобра пише Пејићу:Са Немцима морао сам побољшати односе, да би усташама ускратио неограничену власт. Дао сам немачке заробљенике за пуштање таоца и попуштање притиска на Србе.Борота затим наводи како су Немци намеравали да узимају нове таоце, а Хрвати да их воде у логор. “То је спречено”, пише он, али су у Мостару породице четника ипак одведене у логор.Овом размјеном њемачких заробљеника за српске таоце завршена је четничка офанзива против Њемаца у Босни. Као и раније, четници су наставили да се боре против усташа и комуниста,широм Босне и Херцеговине спремајући велики устанак јер је расположење српског народа било такво да је двије трећине Срба послије 1943.године  било на страни четника ,нарочито у западној Босни која је била на удару усташке државе НДХ .

                        (наставиће се)