Пише :Дејан Бешовић

Сматрамо да је ради многих нагомиланих дубиоза неопходно детаљније анализирати Други Грбаљски устанак Срба приморја 26. јула  1848 .године .Као што смо напоменули године 1848. и 1849. су биле период побуна и нереда у Европи. Побуне су имале различите карактере у зависности од држава и ситуација, али заједнички елементи побуна били су жеља за већом самосталношћу, праћене либерализмом и против-буржујском оријентацијом. За разлику од тадашње Пруске или Француске, гдје су револуције углавном биле оријентисане ка борби против неравноправности између класа, или борбама за републиканским уређењем, у Хабзбуршкој монархији, оне су имале више национални, а затим социјални карактер. Хабзбуршка монархија, односно Аустријанци, под својом контролом су држали многобројне народе. Због тога, подстакнути побунама широм Европе, у Хабзбуршкој монархији избија низ националних устанака у коме су тражене веће или потпуне аутономије у односу на саму аустријску управу. Такве су револуција у Мађарској и Галицији 1848. године, а оне су укључивале велики број народа у Хабзбуршкој монархији попут Мађара, Срба, Чеха, Румуна, Хрвата и других.Неколико година заредом, све до године устанка, Грбаљ су погодиле суша и неплодни периоди. И поред тога, Грбљани су морали да плаћају високе намете аустријској власти. Осим тога, неријешени односи између Грбљана и Которана, при чему су у великом дијелу Грбља још увијек владали кметски односи, додатно су се погоршали због 1848. године. И поред молби за депутације које су Грбљани слали у Задар, који је тада био седиште формиране Краљевине Далмације унутар Хабзбуршке монархије, а на крају и за Беч, аустријске власти нису показивале никакву намјеру да попусте. Због тога, већ у марту месецу те године, Грбљани почињу са спорадичним, али одлучним одбијањем плаћања пореза држави, до те мјере да аустријске власти нису жељеле да улазе на подручје Грбља. Све ово је додатно допринијело порасту нетрпељивости Грбљана према Монархији.Доношењем споменутог устава из 1848. године, требало је да смири односе у Боки Которској као и у самом Грбљу . Свака општина је требало да бира делегате који би даље имали гласачко право поводом формирања  Парламента. Ипак, с обзиром да би делегати углавном били имућнији домаћини, Грбаљ са својим углавном сеоским становништвом је тиме доведен у неравноправан положај, не само и у пореском систему, већ и у делегатском. Због тога је у самом Грбљу покренута расправа. С једне стране, двије кнежине Горњег Грбља,Тујковићи и Љубановићи су у почетку подржале такав делегатски систем. С друге стране, две кнежине Доњег Грбља, Лазаревићи и Бојковићи су заузеле противан став. Након више одржаних зборова и договора, све кнежине су на крају прихватиле ставове Доњег Грбља. Тиме је избор делегата у осталим општинама прошао у најбољем реду, док је Грбаљ био изузетак. Све ово, уз додатан осјећај немира и погрешне процјене да је Монархији дошао крај због великих побуна те године, навело је Грбљане да почну да спремају оружани устанак.Грбљани су тада послали своју делегацију на Цетиње, желећи да упознају владику Петра Другог Петровића -Његоша са њиховим плановима за побуну, очекујући његову помоћ. На помоћ су рачунали, јер су знали са коликом одушевљеношћу је владика Његош посматрао побуне њихових сународника на подручју Српске Војводине. Осим тога, жељели су и подршку ако би се Грбаљ присајединио тадашњој Црној Гори, што су знали да је владика и желио. Ипак, владика је савјетовао Грбљанима да остану мирни, јер је желио да рачуна на добре односе са тадашњом Хабзбуршком монархијом.Разлози оваквог владичиног одговора дјелују донекле нејасни. Ипак, треба увидјети да је те године из Београда стигла порука коју је владици пренио познати  српски дипломата и политичар Матија Бан. Порука је садржала и шири политички план који се односио не само на проблем Српског Војводства и стварања Троједнице, већ и на ослобођење Босне и Херцеговине од стране Србије и Црне Горе и жељама за коначно уједињење Срба на тим територијама, као и за остваривањем добрих односа са Хрватима.Због тога је црногорским представницима, према историчару  Божидару Вукотићу, онда било од велике важности да Црна Гора оствари добре односе са сусједним Аустријанцима, те је вјероватно Грбаљска буна дошла у незгодном  моменту. И поред свега тога, жеља Грбљана за буном је била незаустављива, и они су започели припреме за устанак.Грбаљска буна је започета 26. јула 1848, на дан када је у Боки заказан први избор посланика за Парламент Аустро-Угарске монархије .Наиме ,Окружни поглавар у Котору, Едуард Грије, (Eduard Grietz) добио је крајем јула 1848. године информације да Грбљани планирају да одрже неке скупове и да дођу у Котор у великом броју, али није успио да сазна сврху таквог окупљања. Због могућности нереда, наредио је да се појача народна стража и обавијестио команданта регуларне војске да војска буде у стању приправности.На сам  дан избора, у општинској дворани су били окупљени сви чланови изборне комисије, сем делегата из Паштровића и Грбљана, које су чекали. У неком тренутку, један од представника Грбљана, кнез Војин Бојковић, ушао је у дворану са још неколико Грбљана и одржао говор у којем је наводио безакоња и неправде које се чине Грбљанима, да би на крају завршио рекавши да „Грбљани одбијају да учествују у бирању посланика.“ Тада му је окружни поглавар одговорио да су Грбљани пошли лошим путем и да треба да се оставе тога. На то му је кнез Бојковић одговорио да ће пренијети то што му је рекао својим Грбљанима и напустио је дворану. После краћег времена, ушла је већа група наоружаних Грбљана чиме су попунили готово читаву дворану. Пред поглавара је наступио сада кнез Станко Ивов Лазаревић, који је у получасовном говору изнио готово све што је кнез Бојковић већ навео, али сада уз велико одобравање Грбљана који су били присутни. А затим је говор завршио критикама на рачун хабзбуршког цара и његових сарадника, уз општу подршку присутних Грбљана који су почели да узвикују пароле против окружног поглавара. Уплашен током догађаја, поглавар се повукао у помоћну собу, а за њим и предсједник општине Мато Нетовић. Тада је неко позвао војску у помоћ и дат је знак за узбуну, али и поред тога, поглавар је наредио да војска мирује. У помоћну собу је ушло неколико Которана који су успјели да га евакуишу, а дворану су напустили готово сви делегати сем појединих Которана који су били добри пријатељи Грбљана и који су покушавали да смире ситуацију. Видјевши да је поглавар побјегао, Грбљани су прошетали градом, узвикујући пароле против њега, а затим су се предвече вратили својим кућама. О овим догађајима, поглавар Грије је сачинио детаљан извештај 29. јула, под називом Species facti (Стварно стање). У њему је препоручио да се у овом поступку Грбљана открије карактер кривичног дела- Вукотић, Божидар (1988). Грбаљска буна 1848. године. Београд: Стручна књига.

                          (наставиће се)