Пише :Дејан Бешовић
Сјеверо-источним и источним ободом планинских ланаца које
смо описали тече ринека Морача, која извире између врхова Велики Зебалац и Морачка капа. Морача тече прво „динарским правцем“ сјеверозапад–југоисток (тај изворишни дио њене долине назива се Горња Морача), а код села Рашко и Миоска скреће према југу или како Јован Цвијић
каже: „у метохијском правцу“ где њена долина добија проширење,
све до кањона Платије (то се подручје назива Доња Морача, у чијем се
средишту налази манастир Морача). На другој страни 38 км дугог
кањона Платије Морача избија на обод простране Зетске котлине и сада већ као равничарска река тече према Скадарском језеру“ Као што је речено, вододјелница између слива Мораче и Горње Зете (с Грачаницом) налази се на високом превоју Требијеш, одакле се воде сливају
према Капетановом језеру (1.678 м), из којега (прво као понорница)
истиче ријека Мртвица, која се код Међуријечја улива у Морачу.
Правац тока ријеке Таре представља „антипод“ правца тока Мораче, јер од свог изворишта испод Комова (2.487 м), преко Колашина ,где се „мимоилази“ с долином Мораче, па до Мојковца Тара тече „метохијским правцем“ југ–север, а одатле даље „динарским правцем“ југоисток–сјеверозапад.Цио планински систем o коме је било ријечи Павел Аполонович Ровински, први темељнији истраживач планина Црне Горе, назвао је Централни масив, а описао га је ријечима: „На путу од Колашина к Тушињи преко Сињајевине ви видите, у врло оштром контрасту, с једне стране равну, лако заталасану површину сињајевинског платоа — на сјеверу
од долине Липова, а на другој страни, на југу од Сињајевине, — хрпе
планина, необично високих, с голим оштрим врховима, који скоро вертикално висе над провалијама што зјапе у њиховим подножјима.“
Управо на том терену протезала се граница области Косача и области Бранковића и треба пажљиво идентификовати њихове додирне тачке водећи рачуна не само о изгледу терена него и о свим другим околностима образовања граница у средњем вијеку.
2. Комуникацијске карактеристике у средњем веку,далеко су од данашњих у сваком погледу .Данас су добро познате трасе трговачких путева у овом дијелу Балканског полуострва у средњем вијеку. О њима је писао још Константин
Јиричек, затим се њима позабавио и Михаило Динић, а пре четри деценије
детаљније је расправљао Гавро Шкриванић. Податке о трговачким
путевима налазимо и у радовима о појединим питањима територије,
трговине и привредног живота уопште у средњовјековној српској и србо-босанској држави и у Дубровнику, као и у ширим историографским синтезама.За области о којима је овдје ријеч посебно је важан положај Никшићког поља с утврђеним насељем Оногошт (касније Никшић), које
је у средњем вијеку представљало веома важно саобраћајно чвориште.
Поред лука у приморју :Дубровник, Рисан, Котор) и мјестâ на важној /
комуникацији „динарског правца“ у ближем копненом залеђу Гацко,
Подгорица, Скадар, Никшић је био повезан посебним саобраћајницама и са земљама унутрашњости. Међу њима најважнија су два правца:
1) према ријеци Тари, 2) према ријеци Морачи. Трасе оба ова правца недавно смо идентификовали на терену уз помоћ и пратњу добрих познавалаца овог терена.Од Пирлитора терен нагло пада к Тари према месту Левери (Левер Тара), гдје је некад био брод (скела), а у новије време ту је подигнут
висећи мост и статични мост . Из кањона Таре пут се затим поново пео планинским странама према Брезници (данашња Пљевља), и то преко места Заглавак,
Глибаћи и Потпеће. На овој дионици постојало је скретање на исток,
према насељу Маоче,( истовјетан топоним Косаче су користиле и у Срби,- босанској држави прим.аутора ) одакле се могло путовати у више праваца, па и
према Бијелом Пољу (тада се ово место називало Лим), гдје се налазила
важна караванска станица поред цркве Све. Петра и Павла. Пљевља
су преко долине ријеке Ћехотине била добро повезана с Фочом данас
Србињ у долини ријеке Дрине, а на истоку (преко планинског превоја Јабука) с Пријепољем и манастиром Милешева. Пријепоље је такође било
важна раскрсница српских средњовјековних путева. Ту су се сусретали путеви из неколико праваца и спајали с копненом трансверзалом познатом као Босански пут (или Цариградски пут), који је од Врхбосне, преко Вишеграда и Добруна водио према Сјеници, Новом Пазару и Звечану те даље у Косовску котлину, односно преко Копаоника у долину Топлице а даље према долини Марице и Цариграду).
Ваља напоменути да је планина Сињајевина прилично проходна,
мада њена висока површина отежава кретање зими због сњегова. И данас
су познати путеви преко Сињајевине, а још се користи каравански пут
„Ђурове Јерине“ („Проклете Јерине“, жене деспота Ђурђа Бранковића),
којим се из Барâ у долини Тушиње, на јужном ободу Сињајевине, може
љети доћи коњем за четири сата у Добриловину, на сјеверном ободу Сињајевине, тј. у долини Таре из Манастира Морача.Од Никшића је водио и пречи пут према руднику Брсково у
долини Таре код данашњег Мојковца, и то преко манастира Мораче .Манастир Морача био је по свим изнијетим историјским изворима сједиште Српских Брда у Црној Гори,не само у духовном већ и у сваком другом смислу .
(наставиће се)
