Пише :Дејан Бешовић

Битка код Табановца вођена је између Српске четничке организације , српске побуњеничке фракције и османског гарнизона из Куманова . То се догодило 27. марта 1905. године.Четничка дружина која се упутила ка Поречу , бројећи 27 људи, спустила се у зору 27. марта/ 14. марта у село Табановце . Носили су товар од 101 пушке и 30.000 метака.  Њиме је командовао наредник Владимир Ковачевић ,  нећак херцеговачког револуционара Стојана Ковачевића.  У чети су, између осталих, били наредник Веселин Веселиновић, поручник Драгомир Протић (Ковачевићев заменик), потпоручник Драгомир Васиљевић, Стојан Коруба и Стојан Ристић-Гиљанче.  Најискуснији борци јединице били су Веселин Веселиновић, Стојан Коруба и Стојан Ристић-Гиљанче. Одмах по доласку, Ковачевић је подијелио чету, пославши групу од шест људи под командом Веселиновића у кућу на супротном крају села, док су остали смјештени у двије суседне куће.  Турски доушник је видео Веселиновићеву групу и обавијестио гарнизон у Куманову , који је већ у раним поподневним сатима почео да претражује куће.  Васиљевић је тешко рањен, док је Витко Врањанац убијен; Стојан је брзо реаговао и протрчао кроз двориште, убивши два војника, а затим одвео Васиљевића на сигурно.  Аскери су опколили Веселиновићеву кућу, а реформисани османски официр Турић је обавестио опкољене да су их напустили другови, који су побјегли испред војске, и да им гарантује животе ако се предају; пошто би отпор у овим околностима био узалудан, предали су се.проф. др. .Александар Драшковић пише :  Око 15:00 часова, Ковачевићеве групе и османска војска су се сукобиле. Протић и Васиљевић су одмах убијени када су покушали да продру. Битка је трајала до касно у ноћ, а османска војска се на крају повукла јер су обично избегавали ноћне сукобе са герилцима. Османлије су имале око 60 мртвих и рањених, док су четници имали 11 мртвих ( Драгомир Протић, Драгомир Васиљевић, Веселин Веселинковић, Сава Јовановић, Трајко Ђорђевић, Радош Радуловић, Сава Стевановић, Давид Бошњанин, Трајче Кумановац, Стојан Кумановац и Никола Јабланичанин) и двојица лакше рањених.  Само је један човек успео да побегне из окружења – Стојан Коруба .Након борби у Табановцу, Саватије Милошевић , Лазар Кујунџић и Аксентије Бачетовић – Бачета напустили су своје канцеларије као организатори акције, желећи да осете четнички начин живота „изнутра“ као војводе. Бачета је требало да замени тадашњег начелника Врховног штаба, Илију Јовановића . Бачета и Саватије су до средине априла пребацили 107 бораца за слободу преко границе“ .

Битка код Челопека  вођена је на висоравни Челопек , близу Козјака , између српске четничке организације и османских официра у пратњи османских албанских башибозука , 16. априла 1905. године.Након борби у Табановцу , Саватије Милошевић , Лазар Кујунџић и Аксентије Бачетовић -Бачета напустили су своје канцеларије као организатори акције, желећи да осете четнички начин живота „изнутра“ као војводе. Бачета је требало да заминени тадашњег начелника Врховног штаба, Илију Јовановића . Бачета и Саватије Милошевић су до средине априла пребацили 107 бораца преко границе.Милан Ракић у својим Конзулским писмима 1911-1912,Београд Нолит 1991 .године биљежи овај догађај : У зору Велике суботе 15. априла ОС 2. априла ) две велике чете ( чета ) – београдска и крагујевачка – стигле су у село Дубочицу . Тамо су их сачекали бендови Илије Јовановића, Лазара Кујунџића, Чиче- Павла Младеновића и Љубомира Јездића . Крагујевачку дружину је предводио капетан ( капетан ) Борко Паштровић , а имали су потпоручнике : Војин Поповић -Вук, Душан Јездић , Пера Тодоровић и Душан Путниковић . Београдски бенд је предводио Бачета, а чинили су Војвода Саватије , официри Јанићије Мићић , Богдан Југовић Хајнц , Војислав Танкосић , Бранивој Јовановић ; и подофицири ( подофицири ) Јовић, Радул Косовац , Новица Леовац , Радош Васиљевић , Трајко и Радивоје Илић . Пратиле су их и групе Стевана Недића и Доксима Михаиловића , које су се вратиле у западно Повардарје након одмора у Београду . Дана 16. априла / 3. априла, на висинама Челопека , око 120 четника под командом војвода Доксима, Чиче-Павла, Бачете, Кујунџића, Борка Паштровића, Скопљанче , Војислава Танкосића и Јована Довезенског борило се против униформисане османске војске коју су пратили Албанци из околних села. Током битке, Чича-Павле је заузео висине Челопека и тако спречио опкољавање банди од стране албанских башибозука ; освајање три врха дало је четницима стратешку предност. Након победе у бици, нанели су тешке губитке Турцима и Албанцима (преко 200 мртвих и рањених), док су према српским изворима имали само двојицу мртвих (Петар Тодоровић и Радул Косовац),  док је британски вицеконзул Вилфред Гилберт Тесигер у писму од 19. априла [6. април] тврдио да су у борбама код Куманова „ранијег дана“ погинула 4 српска официра, а 8 заробљено.Победа је разбеснела Османлије,  које су започеле потеру за побуњеницима. Побуњеници су били приморани да се повуку преко границе, и растерани су. Чича-Павла и Бачетовића је окружила османска војска код села Бељаковце (данашње Куманово ) 16. јуна, а сви у њиховим четама су побијени.  Дана 21. јануара 1906. године, на истом месту се одиграла још једна борба, гдје је Василије Трбић скоро изгубио цинелу своју дружину (22 човјека) од Османлија.

Битка код Велике Хоче ,вођена је између Српске четничке организације , српске побуњеничке фракције, и османских нерегуларних јединица из Ораховца, на Косову , 25. маја 1905. године.Битка на Челопеку 16. април 1905.године, вођена између 120 српских герилаца и османских официра у пратњи османских албанских башибозука , завршила се великом победом након што су герилци успјели да освоје три врха; Османлије су имале преко 200 мртвих и рањених, док су герилци имали само 2 мртва.  Победа је разбеснела Османлије, које су започеле потјеру за побуњеницима. Побуњеници су били приморани да се повуку преко границе, а групе су потом расуте.  Групе су намеравале да пређу Ибарски Колашин , Призренску гору , Шар планину и Суву планину до својих подручја. Путовање наоружане четске групе Лазара Кујунџића показало се катастрофалним.Лазар Томановић пише : Група од седам бораца, предвођена војводом Лазаром Кујунџићем , војводом Саватијем Милошевићем и потпоручником Живојином Миловановићем , стигла је ноћу 24. и 25. маја (ОС 6-7. јун) у село Велика Хоча код Призрена . Ова група се вратила на бојно поље након што је прешла Куршумлију , Подујево , Ибарски Колашин и Подриње . Вођа групе, учитељ Кујунџић, веома је добро познавао обичаје и језик Албанаца. Велика Хоча је била српско село са само две албанске куле .  Да би спријечио Албанце да се освете над великохочанским Србима, Кујунџић је одлучио да плати данак једној од албанских кућа, чији му је домаћин дао римеч -бесу ) . Док су четници вечерали и заспали, Албанац је обавестио Албанце о оближњем граду Ораховцу . Руља од 1.500 Албанаца и неколико османских војника опколили су кућу.  Османски јузбаша (капетан) позвао је четнике да се предају, на шта су четници одговорили градом од метака, убивши капетана и четири аскера . Пуцњава се наставила током дана, до сумрака, када је група Албанаца провалила у доњи спрат, који је, као и у свим кулама , био штала за стоку.  Пуцали су кроз плафон, успевши да убију петорицу четника, а затим су запалили кућу.  Преостала двојица су искочила из куће пуцајући, али су одмах убијени.Према документима конзулата у Приштини , више од 40 Албанаца и османских војника је погинуло током борбе. Османлије су довели Јадранку, мајку Кујунџића, да препозна његово тијело. Одговорила је да је њен син даскал (учитељ), а не качак (одметник), и да је тело нечије друго“ Подстакнут овим догађајем, гроф Иво Војновић написао је стиховну драму Лазарево Васкрсење („Лазарево васкрсење“). Српски мајор и четнички војвода Божин Симић навео је да су ријечи Кујунџићеве мајке биле: „Не, то није мој син. Нисам имао среће што нисам родила таквог хероја“. Српски мајор Милосав Јелић , новинар и четник, објавио је песму Кујунџића мајка („Кујунџићева мајка“) у збирци Србијанског венца . (У српским историјским књигама о Српској четничкој организацији групу називају херојима)

Битка на Орешким ливадама  била је  између српских четника из Македоније и македонских Бугара на простору западног Повардарја која се догодила  10. мај 1905. године.Догађај се десио месец дана по преласку српских чета преко српско-османске границе. Чета капетана Рајковића и Јована Бабунског вешто је избјегавала непотребне сукобе са бугарским четама и турским потерама. Чете су се састале код Прилепа заједно са четом Глигора Соколовића и Тренка Рујановића. Глигорова и Тренкова чета су биле наоружане застарелим берданкама и мартинкама, па су биле принуђене да избјегавају сукобе са великим бугарским четама наоружаним модерним манлихеркама.

Чету Јована Бабунског су јуриле бугарске чете војводе Димитрова и Шиварова од преласка реке Вардар, што је касније потврђено запленом архива Стефана Димитрова. Страх од бугарских комита је био толики да су становници велешког Азота молили Бабунског да не улази у њихова села због бугарских претња. Након убиства двоје Срба Бугара су спремали убиство попа Атанаса и Темељка из Ораов Дола. Иста судбина била је намењена и Давиду Димитријевићу, управитељу српских школа у Велешкој кази. Последица тих акција Рајковић је одлучио да са четама Глигора, Тренка и Бабунског уништи чету Стефана Димитрова (50 комита), која се тада налазила на планини изнад Ореша (село на граници Велешке казе и Пореча).

Дана 10. маја 1905. године, док се распојасана бугарска чета одмарала на Орешким ливадама, осећајући се толико сигурном да ни страже није поставила, нечујно су је опколили српски четници. Према договору половина четника, предводећи Глигором, заузела је положаје изнад бугарске чете. Друга половина са Рајковићем, Бабунским и Тренком налазила се испод бугарске чете, у буковој шуми. Глигорова група изнад Бугара отворила је ватру на изненађене комите, који су потрчали да беже у шуму, где их је дочекала ватра осталих четника. Димитров је, јурећи на челу неколицине комита јуришао на према дрвету где су били Рајковић, бабунски и Тренко. Но комите су пале покошене, а Стефан Димитров је био рањен. Према речима четника испуцао је пушком у ваздух и јауком рекао зашто мора бити убијен од српског куршума, а не од турског мача. Бугарски војвода Стефан Димитров је ту и убијен.Срби у овој борби нису имали губитака, док је 15 Бугара убијено, 30 рањено а петоро их је побегло. Запењено је 45 гуњева, толико пушака, четна архива, муниција, бомбе, динамит и апотека. Најважније, српски четници добили нове манлихер пушке (преоружана су Глигоровба и Тренкова чета). Овом борбом капетан Рајковић је започео каријеру најуспешнијег шефа Горског штаба током акције у Македонији, тиме и потискивање Бугара из западног Повардарја.

Битка на Мукосу После погибије бугарског војводе Стевана Димитрова и пропасти његове чете на Орешким ливадама бугарска организација се осетила веома угроженом у Западном Повардарју. Пошто није успела да продре у Порече Куманоски крај су преузеле српске чете. Бугарским комитама је преостало да се максимално ангажују како би задржала велешку област и тиме спречила повезивање Срба с обе стране Вардара. Поред тога Срби су почели да преузимају нека бугарашка села у околини Велеса и Прилепа. Због свега тога бугарска организација је у велешкој области концентрисала неколико стотина добро наоружаних комита, које су предводили Константинов -активни поручник бугарске војске, Пенчо Шиваров, Иван Алабак, Секула, Дачов, Сугарев, браћа Петар и Гига Ацев. Циљ им је био да у директним сударима разбију српске чете, које су биле бројно слабије неке и лошије наоружане.20. јуна 1905. на планини Мукос, која раздваја велешку и прилепску област дошло је до борбе између двије српске чете и здружене бугарске чете. Српске чете су предводили Јован Бабунски и Глигор Соколовић заједно 31 четника. Бугарска чета је, према Бабунском, имала 120 комита и њом су командовали Константинов, Сугарев и Дачов. Послије четири часа борбе, бугарска чета је разбијена. Убијено је 10 комита и после рањавања Константинова у раме и Дачова у ноге комите су побјегле. Пушчана паљба је привукла турску посаду из Прилепа, тако да су четници добили новог непријатеља. Са помоћу локалних сељака повукли су се за време мрака, без губитака.Ту постоји знан цитат, када су сељаци питали Константинова како су могли лошије наоружани Срби да победе, на шта им је одговорио:

Чету Јована Бабунског су јуриле бугарске чете војводе Димитрова и Шиварова од преласка реке Вардар, што је касније потврђено запљеном архива Стефана Димитрова. Страх од бугарских комита је био толики да су становници велешког Азота молили Бабунског да не улази у њихова села због бугарских принетњи. Након убиства двоје Срба Бугараши су спремали убиство попа Атанаса и Темељка из Ораов Дола. Иста судбина била је наминењена и Давиду Димитријевићу, управитељу српских школа у Велешкој кази. Последица тих акција Рајковић је одлучио да са четама Глигора, Тренка и Бабунског уништи чету Стефана Димитрова која је бројала 50 комита, која се тада налазила на планини изнад Ореша ,село на граници Велешке казе и Пореча.

Дана 10. маја 1905. године, док се распојасана бугарска чета одмарала на Орешким ливадама, осјећајући се толико сигурном да ни страже није поставила, нечујно су је опколили српски четници. Према договору половина четника, предводећи Глигором, заузела је положаје изнад бугарске чете. Друга половина са Рајковићем, Бабунским и Тренком налазила се испод бугарске чете, у буковој шуми. Глигорова група изнад Бугара отворила је ватру на изненађене комите, који су потрчали да бјеже у шуму, гдје их је дочекала ватра осталих четника. Димитров је, јурећи на челу неколицине комита јуришао на према дрвету где су били Рајковић, бабунски и Тренко. Но комите су пале покошене, а Стефан Димитров је био рањен. Према речима четника испуцао је пушком у ваздух и јауком рекао зашто мора бити убијен од српског куршума, а не од турског мача. Бугарски војвода Стефан Димитров је ту и убијен.Срби у овој борби нису имали губитака, док је 15 Бугара убијено, 30 рањено а петоро их је побјегло. Запењено је 45 гуњева, толико пушака, четна архива, муниција, бомбе, динамит и апотека. Најважније, српски четници добили нове манлихер пушке (преоружана су Глигоровба и Тренкова чета). Овом борбом капетан Рајковић је започео каријеру најуспешнијег шефа Горског штаба током акције у Македонији, тиме и потискивање Бугара из западног Повардарја

Прилепска битка је битка између Прве српске армије и турске Вардарске армије. Одиграла се 3—6. новембра 1912. године у вријеме Првог балканског рата.После Кумановске битке (10-11. октобар) турска војска се повукла преко Вардара према Битољу, док је за њима напредовала српска војска. У исто вријеме ка Битољу је са југа напредовала грчка војска. Командант турске западне (вардарске) армије Зеки паша послао је шести  корпус који је формацијски чинио једну трећину снага да зауставе Грке код Флорине, а са осталим снагама (Пети  и седми корпус) се супротставио Србима.Слиједећи наређења команде, Пети  корпус је 1. новембра блокирао планинске пролазе сјеверно од Прилепа са задатком да зауставе српско напредовање. Битка је почела када су се српске снаге (Моравска дивизија) ту појавиле 3. новембра из правца Велеса. Сјутрадан су доласком Дринске дивизије првог  позива турске снаге натјеране на повлачење, док су српске ушле у Прилеп 5. новембра.Прва армија се поново сукобила са турским снагама 5. новембра јужно од Прилепа на путу ка Битољу. Битка је вођена бајонетима и ручним гранатама. Трајала је већи дио дана. Један турски посматрач  Зећир Бег  је описао српски напад:Развој српског пешадијског напада био је чист и јасан као извођење војне вежбе. Велике и јаке јединице покриле су цело бојиште. Сви официри су били јасно видљиви. Нападали су као на паради. Слика је била веома импресивна. Део турских официра био је запањен овим чудом математичког распореда, док су други жалили због недостатка тешке артиљерије у овом моменту. Приметили су да је овако отворен фронталан напад арогантан“.Српска војска је и поред ентузијазма показала да њиховим пешадијским нападима недостаје лукавост, па су њени губици били велики — око 2.000 погинулих и рањених. То је била хронична бољка свих зараћених страна у Балканским ратовима.

Српска Прва армија је наступала без свога команданта, принца Александра Карађорђевића . Он се разболио од хладног времена и армијом је управљао телефонски из Скопља.

Турски Пети корпус је накратко задржао позиције код села Алинци, али је поново разбијен 6. новембра и повукао се ка Битољу.Захваљујући сналажљивости попа Таса, благовремено су обавијештене оближње српске чете Маринка Алексића-Маше, Стевана Недића-Ђеле и Рада Радивојевића (познат и као Душан Вардарски). Бугарској чети постављена је двострука засједа на планини Даутици, код локалитета Куртов камен. Борба је отпочела у поподневним часовима тако што су Бугари били пропуштени кроз прву засједу. Са друге засједе дочекани су паљбом и тако пали у унакрсну ватру. Пуцњава је трајала око два и по часа и окончана у сумрак. Погинуло је 17 Бугара, међу којима и војводе Константинов и Гога Ацев. Већи број је рањен и многи од њих су се спасили бјекством у планину. Ухваћен је рањени комита Никола Христов из села Кристуш у Ђевђелијској кази, који је препознао погинуле бугарске војводе.Заплинењено је пет манлихерових пушака (једна поломљена), два наганова револвера, двогледи и нешто друге опреме (четна архива). Плијен би био већи да српске чете нису морале што прије да напусте поприште.

Према извештају учитеља Николе Димитријевића од 24. јула 1912 (Станојевићев извештај је 8 дана старији), турска војска је на Куртовом камену два дана после борбе нашла лешеве од 23 комитаџије, заједно са стварима које четници нису нашли. Турци наводе да је међу погинулима био и трећи бугарски војвода-Дачев. Погибије се спасао бугарски подвојвода Арса Локвичанац, који је са тројицом комита кренуо другим путем за село Ореш, ради обезбеђивања вечере за чету.Велика погибија бугарских комита на Куртовом камену приморала је македонски комитет, да за дуже време одложи улазак у српска села прилепске области, и да се извесно вријеме уздржи од извршења смртних казни над виђенијим Србима.

Стојан Симоновић- Коруба био је један од најхрабријих и најспособнијих јунака из времена борби против османлијских власти почетком 20. вијека.Рођен је 1872. године у сиромашном селу Шапранцу, у доњој Пчињи. Године 1878, када је формирана погранична Прешевска каза, било му је свега шест година. Чувао је овце по брдима, силазио у долину Пчиње, ишао у воденицу или се купао у ријеци кад припече летње сунце. Школу није учио. Кад је нешто мало одрастао, у Пчињи је почео да делује комитски покрет. Стојан је одмах приступио овој организацији и положио пред војводама и комитама заклетву.Прелазио је ноћу границу, долазио у погранична села, у манастиру Светог Пантелејмона, јављао се извршном одбору у Врању и преносио најповерљивија писма. Преко границе у Прешевску казу или чак у Македонију превео је на десетине комитских чета, а ниједна му није настрадала. У пограничној зони знао је сваку стазу и богазу, све потоке, увале и пећине на Козјаку. Тако је постао душа комитског покрета. Разуме се, он је спретно руковао и оружјем и учествовао је у многим окршајима и борбама против аскера, суварија и граничара.Али, као прави јунак, никад није поступао свирепо. Коруба је више пута био у смртној опасности“. Такав је случај који сажето описује Станислав Краков. Наиме, аскери су у Табановцу опколили кућу у којој су се налазиле комите. Из ње је истрчао потпоручник Васиљевић и био тешко рањен. Витка Врањанца метак је смртно погодио. Коруба је хитро и лукаво реаговао. Узео је баба Киприн-џубе, кратак капут, и испод њега сакрио пушку. „У једном скоку, не осећајући терет овчијих кожа на себе, прелетео је Коруба преко дворишта. Два војника скочила су да га ухвате живог. Смрт их је бацила на земљу пре него што су стигли руке да испруже. Коруба је добио снагу дива. Зграбио је рањеног Васиљевића испод коша, повукао га је за собом преко самобега зида, на земљу “  Име Стојана Корубе изговарало се с великим поштовањем у својој Прешевској кази. У Пчињи посебно. Турске пограничне јединице организовале су многе засједе и потјере, али би им  овај лукавац увијек умакао. Ипак, једном је упао у замку. Прешао је границу из Србије носећи важно писмо извршног одбора за старешину свих комитских чета у Турској. Сишао је у долину Пчиње, преобукао се у једној воденици и пошао својој кући, да види породицу.Није ни слутио да су аскери организовали велику заседу у облику полукруга. Одмах се бацио на земљу и кришом прогутао писмо. Војници су га скинули голог и немилосрдно тукли моткама. Оставили су га у локви крви, а они пошли навише, уза стрму косу, да му запале дом. Стојан је полако подигао главу и гледао како пламени језичци гутају његову сиромашну кућу и слушао плач жене и оца. После тога се нашао у затвору у Скопљу. Приликом претреса Турци му нису нашли златнике које је мајсторски сакрио. Златним меџедијама потплатио је стражара и побјегао. Дошао је у Шапранце и породицу преко границе довео у Врањску Бању. Опет је дошао комитама, богат за једно велико животно искуство. Његови саборци називали су Лисицом.Године 1912. са српским војницима и комитама учествовао је у пробијању турских караула на Старчкој кули и силаску у Пчињу и манастир Прохор Пчињски. Одатле је отишао у Кумановску битку и истакао се јунаштвом. У Првом свјетском рату прешао је Албанију и преко Грчке и Солунског фронта долином Вардара и Мораве у страховитом јуришу ослобађао српску земљу. Од 1911. године живио је са породицом у Врањској Бањи гдје је добио плац и нешто земље на коришћење. Измучен тешким животом и напорним радом, Стојан Коруба умро је 1937. године. Сахрањен је у Врањској Бањи гдје је живео његов син Владо, учитељ. Владо је имао двије ћерке које су се удале и одселиле из Бање.Најпознатије комитске војводе цијениле су неустрашивост, сналажљивост, живу интелигенцију, психичку и физичку издржљивост Стојана Корубе. Кад би он наишао, устао би и сам шеф Горског штаба, командант свим војводама, и ишао му у сусрет.

–Саватије Милићевић -Милошевић, познат и као војвода Саватије рођен у Старој Павлици јануара 1876.године  био српски национални револуционар и четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију и Косово и Метохију.Рођен је 1876. године у Старој Павлици код Рашке, а погинуо 1905. године у мјесту Велика Хоча у Подрими. Због убиства среског начелника из Рашке Павла Јаснића због освете, већ у 25. години се отиснуо у хајдуке и неколико година се крио по тадашњој Турској. Друговао је са албанским качацима Мула Зеком и Исом Бољетинцем. Када му је потјера ушла у траг побјегао је у Црну Гору гдје се састајао са србијанском емиграцијом – Ранком Тајсићем и протом Миланом Ђурићем из Братоножића.

Био је у вези са завјереницима из 1903. али у атентату на краља и краљицу није учествовао. После Мајског преврата је амнестиран и поново добија државну службу у Битољском конзулату. Милошевић ради на стварању мреже револуционарних одбора и формирњу српских чета. Године 1905. рјешава да посао организације замијени борбом – постане војвода и креће у Македонију. Желио је да формира штабну комитску чету, са којом би из Пореча руководио цијелим четничким радом. Радио је на отварању још једног четничког канала за прелаз преко српско-турске границе, осим оног код Буштрања.Учествовао је у борби на Челопеку на Велику суботу године 1905., највећем тријумфу српских четника. Након Челопека Турци су затворили све канале око Вардара па Милошевић заједно са Лазаром Кујунџићем креће преко Косова и Подриме за Пореч. Милошевић и Кујунџић уздали су се у старе везе и познанства с Албанцима, па су кренули кроз Арнаутлук. У селу Велика Хоча задата реч – беса, њиховог пријатеља Албанца – Љуме Укина је заказала, и он је дојавио турској војсци и сусједима Албанцима, да је чета у његовој кули. Очевидац биљежи : Турци и Арнаути су донели пуно сијена и запалили шиптарску кулу. Четници су се херојски борили док нису сви изгинули 25. маја 1905. године. Милошевић се никада за живота није фотографисао, што говори о озбиљности његовог конспиративног дјеловања“.

                         ( наставиће се)