Аутор: Александар Нововић
Комично је замислити Ђукановића како објашњава која је то безбједност коју је он градио и како је то руинирана. Трагично је међутим што то нико не тражи од њега, већ прихватају тако паушалне конструкте као истине. Последица тога је да се данас ставља знак једнакости између ДПСових тридесет година криминала, крвомутње с једне стране, и 4 године турбулентне политике кроз коју се покушава емнаципација од ДПС насљедства и консолидовати демократија у Црној Гори.
Амбасадорка САД-а Џуди Рајзинг Рајнке је прије неки дан, на отварању 2БС Форума у Будви, изјавила да САД у потпуности подржавају даљи напредак Црне Горе у регионалној економској и безбједносној сарадњи, посебно у напорима земље ка европским интеграцијама.
С друге стране, бивши предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, који је на истом форуму учествовао као високи представник организованог криминала, истакао је како је ,,Црна Гора у потпуности руинирана у протекле четири године“, апострофирајући да су она ,,крхка остварења“ попут безбједности и економије највише погођени.
Америчка амбасадорка апсолутно демантује бившег стабилократу који је то престао бити крајем 2019. године, иницирањем Закона о вјероисповијести, доводећи процес тридесетогодишње поларизације друштва до крајњих граница, а после чега је послат у правцу формалне пензије лавином Еурополових транскрипта са СКY апликације који су раскринкали цијели његов државно-мафијашки апарат грађен 30 година – ту ,,крхку“ безбједносну тековину 21. маја – почевши од тужилаца, судија, виших полицијских инспектора, полицајаца, амбасадора и остале ДПС банде.
Наравно да Ђукановић није елаборирао како је ,,руинирана безбједност“ јер би било комично објаснити безбједносну стабиилност у држави у којој су најважније државне функције и позиције чинили Светозар Маровић, Миливоје Катнић, Саша Чађеновић, Весна Меденица и син јој, Блажо Јованић, Веселин Вељовић, Зоран Лазовић и мали му Петар; Славко Стојановић, Љубо Миловић; те некадашњи ДПС градоначелници Вука Голубовић, Рајко Куљача и Лазар Рађеновић.
Било би комично објашњавати да су безбједност и економија били стабилни, а да су безначајни ,,контроверзни“ предузетници Милован Роћен, Бранимир Гвозденовић, Верица Мараш, мајка Петра Ивановића, Веселин Вукотић, Јелена Перовић; те разни Убовићи, Михаиловићи, браћа Бан, браћа Дрешај; те велике патриоте попут Брана Мићуновића, Нена Калуђеровића… итд.
Међутим, трагична страна овога је управо у томе што многи не питају и не траже да се елаборирају такве будалаштине и лажи од политичких изјава.
Трагично је што су многи, поготово апстинентски оријентисани грађани, људи који се грозе партитократије и како ли све себе не зову, у ствари велики ДПС носталгичари који перфидно преузимају овај конструкт као мантру у коју јако вјерују, доприносећи на тај начин да се ништа не смије рећи против ДПС-а и тридесетогодишњих непочинстава, крвомућења и криминала.
Трагично је то што су наводни полтички чистунци подупирали оне теме попут ,,нема реваншизма“ а данас стигматизују било какав аргумент да је девастирање и криминализовање државе много горе, теже и дубље него било каква лоша или неконсолидована политика данас. Трагично је то што ти пуританци, ментални и политички језичци на ваги, нормализују изјаве и ставове попут ,,партијско запошљавање = тридесетогодишњи криминал ДПСа, ратни злочини. На крају, у неком нихилистичком, безидејном, али, понављам, ДПСносталгичном маниру ови ,,актери“ често закључују је ,,боље је било за доба ДПС“ и да ,,сви су исти“ градећи једну нову друштвену амнезију.
Ове политичке модерњаке, чистунце и моралисте, те бројне грађанске активисте треба подсјетити на ешалоне криминалних војника које је створила ДПС и поручити им да је постепени повратак криминогене партије, између осталог и њихова одговорност коју имају као особе које комуницирају у јавном простору, поготово они који су се активирали послије августа 2020. године.
извор: портал зета
