Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

У СПОМЕН НА ЈОВАНА ДУЧИЋА: “Носи ријеко српска, крв невиних жртви”!

Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 15. фебруара православног јулијанског календара 1874. године (којем данас одговара 28. фебруар грегоријанског календара), рођен је у Требињу  Јован Дучић, српски дипломата, књижевник и пјесник. О тачном датуму Дучићевог рођења постоје различити подаци. Српска академија наука наводи да је то 17. фебруар 1871. године по католичком календару који је коришћен у Аустроугарској као католичкој монархији, што је у 19. вијеку био 5. фебруар јулијанског календара. Према последњим пронађеним подацима у Протоколу православне школе у Требињу, Јован Дучић је рођен 27. јуна 1873. године у Хрупјелу код Требиња, а претпоставља се да је датум наведен према православном јулијанском календару. У Дучићевим приватним стварима сачуван је документ насловљен Увјерење, на којем је Дучићевим рукописом написано Моја крштеница, а са потписом требињског пароха, свештеника Владимира Јовановића, датирано са 8. април 1938. године, у којем поред осталог пише: … да је Јован Дучић законит син српско-православних родитеља: Андрије Дучића и Јоке рођ. Сушић – рођен у Подгливљу код Требиња, дана 15. фебруара 1874. год…  Дучић је тврдио да је поријеклом од рода Владиславића, будући да је Дука Владиславић, од кога су настали требињски Дучићи, по свему судећи био рођени брат знаменитог дипломате на руском двору, Саве Владиславића Рагузинског, о коме је Дучић писао.

Уверење

Јован Дучић је основну школу завршио у Требињу. Учитељску школу је завршавао у Сарајеву и Сомбору. Радио је као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини. У вријеме учитељског рада у Мостару, у српском културном друштву „Гусле“, са угледним српским културним дјелатницима, Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, организовао је књижевно друштво и објављивао часопис „Зора“, али је због тога ухапшен, заједно са пријатељем Светозаром Ћоровићем, а затим отпуштен са посла. Пошто му је због тога забрањен рад у државној служби радио је у манастирској школи у Житомислићу. Због писања родољубивих пјесама и публикација стално је био под истрагом аустроугарских власти.

Године 1899. у Женеви почиње студирање Филозофско-историјског факултета. Добио је стипендију владе Краљевине Србије и био изабран за предсједника удружења српских студената у Швајцарској. Правни факултет је студирао у Женеви и Паризу. Потом је 1910. године ступио у дипломатску службу Краљевине Србије и био постављен за аташеа посланства у Цариграду чиме је почела Дучићева дипломатска каријера. Дипломатску службу је наставио у посланствима Краљевине Југославије у Риму, Атини, Мадриду, и Каиру (1926—1927), и као делегат у Женеви у Друштву народа. Од 1932. до 1941. био је посланик у Будимпешти, Риму и Букурешту. Године 1937. је постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту, а до распада Краљевине Југославије био је посланик у Мадриду.

1653627_proveriti-jovan-ducic-naslovna759x500_ls-1

Прву збирку пјесама ,,Пјесме“ објавио је 1901. године. Дучић је за ту збирку одабрао 93 пјесме, од 212 које је написао од своје четрнаесте године. Збирка је штампана у педесет нумерисаних примјерака, на посебном папиру. Године 1908, Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Пјесме. Дучић постаје један од најзначајнијих српских пјесника почетка XX стољећа. Због своје културне дјелатности Дучић је одликован Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду, указом од 20. октобра 1904. године. Био је члан Српске краљевске академије.

У вријеме напада нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију Дучић је службовао у Мадриду, као опуномоћени посланик Краљевине Југославије. Када је Шпанија признала нацистичку Независну државу Хрватску и прекинула односе са Југославијом, у јуну 1941. године, Дучић се преселио у Лисабон, одакле је отпутовао у Америку. У Сједињеним Америчким Државама је усменом и писаном ријечју објављивао податке, текстове и пјесме о геноциду над српским народом у нацистичкој римокатоличкој Независној држави Хрватској. О геноциду над православним Србима спровођеном на простору нацистичке Независне државе Хрватске, написао је пјесме: Врбас, Лички мученици, На обали Неретве, Молитва, Вечној Србији, Босна, На Царев Аранђеловдан, које није било дозвољено објављивати у Социјалистичкој ФР Југославији. Пјесме су после распада Југославије објављиване  у Србији као посебне збирке пјесама или у новим издањима Дучићевих сабраних дјела и избора поезије.

ВРБАС

Носи, српска ријеко, крв наших синова,
јер крваве ријеке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у свијетле ти пјене,
Сто пута је за тебе и прије умиралa:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су побједе и заставе наше
Твој велики завјет гордости и бијеса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овдје дигле до небеса.

Бјеше тада славна а сад си и света,
Пјевај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звијезда славе сад и даље цвета:
Прије свачији сужњи него ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи ријеко српска, крв невиних жртви:
Радосне побједе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

20. октобар 1941.
(„Американски Србобран“,
28. октобра 1941.)

„Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918. године“. Овом реченицом је Јован Дучић завршио своју политичку студију „Југословенска идеологија“ – Истина о „југославизму“, објављену у Америци 1942. године у издању Централног Одбора Српске Народне Одбране, Чикаго, Илиној.

Студију у којој је Јован Дучић написао историјску истину и своју анализу о југословенском државном пројекту било је забрањено објављивати у Социјалистичкој ФР Југославији. У сажетој анализи Дучић је предочио политичке и вјерске разлоге креирања и спровођења југословенског културног и државног пројекта, као и последице његове примјене којих је Дучић био свједок као дипломата Краљевине Југославије. У библиографији Јована Дучића важно је истаћи три политичке студије написане и објављене у Америци у току Другог свејтског рата: Југословенска идеологијаФедерализам или централизам, Др Влатко Мачек и Југославија, у којима наводи суштинске смјернице српске историје, културе и државотворности као супротстављене пројекту Краљевине Југославије, као и своје свједочење о политичким односима у Краљевини Југославији. После распада Југославије Дучићеве студије су објављиване и у отаџбини као једна књига под насловом „Вјерујем у Бога и у српство“.

25615_1

Јован Дучић се упокојио на Благовијести 7. априла 1943. године у Америци, у држави Индијана. Сахрањен је у порти српског манастира Светог Саве у Либертивилу. Шест деценија после упоојења тијело Јована Дучића је пренесено у родно Требиње, гдје по његовој жељи почива у храму манастира Мала Грачаница изнад Требиња, пројектованом по Дучићевој завјетној жељи према изгледу средњовјековног храма Грачаница на Косову и Метохији.

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПРИЧЕ ПОКРАЈ ПУТА, ДАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Сплав Медузе!

ИСТОЧНО САРАЈЕВО: Срби Српске и Црне Горе имају чврсте братске везе!

ДОК ЦРНОГОРСКИ КОМУНИСТИ ПЛАЧУ: У Сарајеву нико не гледа “Битку на Неретви”!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мили5

“БРАЋА”: Српски министар кренуо у Јасеновац да се поклони српским жртвама, па депортован из Хрватске!

Draga-Mastilovic

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ: Хитлерове сјенке над Балканом!

рајнке3

ШУШКА СЕ, ШУШКА, РАЈНКЕ ТРАЖИ ОД МИЛОЈКА: Јача борба против “српске пријетње” и Русије, Додик пресрдачно дочекан, Срби могу у владу, али да подрже санкције Москви!

мито

КРУПНЕ ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: Нема политичке воље да се сузбије мито и злоупотреба државних функција!

JEVTO-ERAKOVIC-1000x555

ЈЕВТО ПУЦА ИЗ СВИХ ХАУБИЦА И ЗОВЕ БРИСЕЛ: Андрија и Милан на вјежби са бојевом муницијом, НАТО да интервенише!