Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Удружења грађана Вранеш

Срби су ријетки народ који олако заборавља на патње своје и трагедије. Трагедија 320 дјевојака 7.априла 1942.године, је најмасовније самоубиство забељежено у српској историји. И Вранеш памти април 1906.године.

Трагедија српског народа почетком 1942.године у Источној Босни, после пробоја троструке линије четничке одбране, описао је и војвода Доброслав Јевђевић.

Почетком априла 1942.гоидне, двије њемачке дивизије и једна усташка и домобранска, извршиле су концетрични напада на слободну територију среза Рогатичког и Вишеградског. Наши борци не могући одољети десетострукој надмоћи, повлачили су се ка Дрини и Србији.  Побјеснели непријатељи клали су и старо и младо и наша војска крене цио народ  пред собом са стоком и нешто покретне имовине. Наше чете, задржавајући навалу, гинуле су једна за другом, док су збјегови ужурбано кретали ка Дрини код Старог Брода, слегло се 7-8.000 српских душа са својим благом.

Само онај ко познаје Дрину, зна каква је она у пролеће, она Дрина о којој народни пјесник пјева да ваља дрвље и камење. Нигдје моста, нигдје брода а борбе се све више приближавају. Народ је сјекао јелке и цијелу ноћ журно правио сплавове али је Дрина тргла већину од њих у зору 7.априла, усташе и Њемци приближише се Дрини. Једна петина народа била се пребацила . Хука борбе, хука Дрине, њиштање хиљаде коња и рикање говеди, плач жена и дјеце. Бацачи усташки и њемачки, гађају српску најач, туку из авиона, сеје се смрт српка на све стране. У том часу и једна Њемачка бригада се указа на другу страну Дрине сејући српску смрт из аутоматских оружја.Настао је пакао. Хиљаде српских лешева и животињских пливали су Дрином. Усташе су избиле већ на обалу. Један дио српских бораца мијешао се са њима на нож, у борби. Народ је скакао у валовиту ријеку. Три стотине и двадесет дјевојака стајеле су су још на обали. Чекала их је срамота, силовање и смрт.

И десио се примјер какав историја не памти. Племените дјевојке српске , са стијена на обали скакале су у групама у ријеку, бирајући смрт , рађе смрт него силовање и срамоту. Свих, три стотине и двадесет до последње. Њемци са десне обале Дрине су обуставили паљбу и отишли запрепашћени тим призором. Усташе су наставили клање. На обали су ухватили још четиристотине људи-Срба. Заклали су их одмах. Од осам хиљада, прешло је тог крвавог 7.априла 1942.године у Србију, три хиљаде и три стотине из среза Рогатичког и Вишеградског .  Тада су усташама и Њемцима помогли и партизани, да се поломе четници-Срби.

Србине, ако заборавиш на трагичне догађаје из прошлости, поновиће ти се исти у будућности. Памти Србине трагичне догађаје из прошлости, не ради одсвете, већ ради поуке и одаје почасти невиним жртвама.

Вранеш никад заборавити неће пролеће 1906. Шешим пашину годину, када је турска сила  са четрдесет хиљада војника , са три стране напала Вранеш, са пет генерала, батеријом топова, сравнила Вранеш, преорала брда и долине,спалила колибе и кућере, спасио се само онај ко је пребјегао преко Таре. Ни пасији колац није остао. Срби Вранеша су се повлачили пут валовите Таре, жене, дјеца, стари, мајке са колијевкама на раменима, газили су мутну  Тару, хватајући се коњима за репове. Њих 750 Вранешана, јунака и витезова су правили одступницу , гинули и бранили Вранеши и огњишта.