Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

СРПСКИ УГАО, ДР МИЛОШ КОВИЋ: Геноцидна резолуција!

 

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима.

Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо, нису истицали.

Много пута писао сам о томе да су Американци починиоци највећег геноцида у историји човечанства – уништења староседелаца америчког континента. Треба погледати само америчку филмску индустрију – сво то бесомучно убијање, све те вестерне, те „Осме путнике“ и остале приче о свемирским инвазијама, колонизацијама и садистичким истребљењима колонизованих, наизменична позивања на богоизабраност америчког народа и кајања због зла које су нанели староседеоцима, афричким робовима, потом и остатку света. Тај геноцид започели су Британци, да би га потом препустили новоуспостављеној америчкој нацији. Док су Американци уништавали своје староседеоце, Британци су наставили да то раде у Канади, Аустралији, на Новом Зеланду, широм свог колонијалног царства. За разлику од Американаца, који повремено умеју и да се покају, Британци ће најчешће „прати руке“ тако што ће упирати прстом на Американце, Канађане, Аустралијанце и Новозеланђане.

У Другом светском рату, Англосаксонци су бомбардовали српске градове и цивиле, да би их потом предали на милост и немилост Јосипу Брозу Титу. Он ће, у Србији, у првом налету убити скоро 60.000 људи. У ратовима у којима су разбили Југославију изнова су нас бомбардовали и непосредно учествовали, преко својих хрватских, бошњачких и албанских помоћних војски, у геноциду над српским народом у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Сада покушавају да распарчају Србију, угасе Републику Српску, да асимилују у друге народе остатке остатака српског народа у Хрватској, Црној Гори, Северној Македонији, Албанији. То унапред осмишљено затирање Срба, које се одиграва у овом тренутку, сасвим одговара дефиницији геноцида из Конвенције УН о геноциду (1948). У исто време, они нас, без икаквог зазора или осећања стида, оптужују да смо ми починили геноцид, држе нам лекције о томе шта су морал, правда и слобода. Исте методе, испробане на Балкану, сада покушавају да примене над Русима. Зло које се родило овде, у геноциду над Србима, сада вуче цео свет у нуклеарни Армагедон.

Тим путем већ су прошли Немци. Да ли ико може да посумња да би Хитлер употребио и нуклеарно оружје, да га је имао? Онако како су то учинили Американци над јапанским цивилима? Треба ли трошити време и простор на описивање немачких злочина? Немци и цео свет знају готово сваки детаљ о Холокаусту. Али колико и шта се зна о немачком геноциду над Србима, Русима или Пољацима? Како рече Душан Ковачевић – убијали су нас дедови, синови и унуци, три пута само у 20. веку. Злочинци из 1914, када је започет геноцид над Србима, вратили су се 1941, да би наставили започети посао. Убице српске деце, жена и стараца, припадници регуларне војске, Вермахта, вратили су се својим кућама и наставили своје мирне, грађанске животе. Англосаксонци су их финансирали („Маршалов план“), заједно са Ватиканом спасавали најгоре злочинце („Пацовски канали“) и припремали их за нови обрачун са нама. Немци су, заједно са осталима, потом разбили Југославију, наоружали сецесионисте, да би на крају и сами узели учешћа у новом бомбардовању и убијању Срба. Сетимо се одликовања за немачког официра који је, пред камерама, 1999. у Призрену побио српске цивиле који су покушавали да, пред албанским терористима, напусте град. Тамо где су дошли немачки „заштитници“ од албанског терора, Срби нису имали шансе за опстанак. Ево их и данас, како се такмиче са Англосаксонцима у затирању и вређању српског народа.

Недавно је, у издању Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву, Драга Мастиловић објавио зборник докумената о злочинима нацистичких дивизија (7. СС „Принц Еуген“, 13. СС „Ханџар“, 369. „Вражје“ и 118. „Ловачке“ дивизије) на тлу Босне и Херцеговине. Жртве њихових масовних и бестијалних злочина, који не заостају за неделима хрватско-бошњачких усташа, били су готово искључиво Срби, преци оних које Немци данас оптужују за геноцид. Чак и у дивизијама за које су Бошњаци и Хрвати давали војнике, командни кадар чинили су Немци („Ханџар“ и „Вражја“ дивизија). Меша Селимовић, који је видео недела „Ханџар“ дивизије и усташа над Србима у Босни и Херцеговини, у својим „Сјећањима“ изричито их је назвао геноцидом.

Када се говори о усташама и Јасеновцу, Бошњаци упиру прстом у Загреб и Хрвате. За њих је, у западним медијима, резервисан статус жртава. Пропаганда, међутим, не може да сакрије чињенице о њиховом учешћу у усташком геноциду над Србима. Недавно снимљен документарни филм Гаравице Драгана Радовића потврђује да су цела муслиманска села и породице учествовали у убијању Срба. Чак и хрватске усташе биле су згрожене. Објективна, целовита историја учешћа Бошњака у Другом светском рату још није написана. Немамо ни историју Бошњака у Првом светском рату, када су не само учествовали у злочиначком походу Аустро-Угарске на цивиле у Србији, него су и као „шуцкори“, претече усташа, истребљивали Србе у Босни и Херцеговини. Можемо се, тако, враћати све до турских времена, када су се, у гушењу српских устанака, истицали беспримерном суровошћу према својим српским суседима и неретко, сродницима.

Све то, међутим, нису теме које заузимају било какво значајније место у српској култури и историографији. Још у 19. веку Срби су, имајући на уму своје националне, ујединитељске циљеве, прећуткивали и прикривали ове непријатне чињенице. После два светска рата они, суштински, нису умели, нити су заиста покушавали да објасне зла која су им наносили људи српског порекла и језика. Знало се и за осветничке злочине које су, усред геноцида, Срби починили над Бошњацима. Историчари су показали да извор геноцида из 1914. и 1941. није био у Сарајеву, него у Ватикану, Бечу, Берлину, Загребу. „Братоубилачки ратови“– тако је називано доба геноцида. Требало је сачувати заједничку, југословенску државу. Под Титом се о томе више није ни смело гласно говорити. Унутар породица, између четири зида, међутим, ништа није заборављено. Када је рат обновљен, све се наставило тамо где се стало 1945, као да мира, братства и јединства никада било није.

Македонски Албанци и Албанија истакли су се и у овој, најновијој харанги против Срба на Ист Риверу. У албанском геноциду над Србима Старе Србије и Македоније није уочавана братоубилачка компонента и можда је зато у српској посткомунистичкој историографији много више обрађиван. Ван струке историчара и кругова образованих Срба са Косова и Метохије, у српској култури не постоји јасна свест о томе да део тамошњих Албанаца потиче од исламизованих, потом и поарнаућених Срба, некада називаних „Арануташима“. Само читање дела Марка Миљанова довољно је да се разумеју многоструке нити које спајају Србе и Албанце. Албански геноцид над Србима Косова и Метохије, као свесна намера да цео један народ буде уништен, протеран и опљачкан траје вековима, са прекидом од 1912-1941, све до дана данашњег (о томе сам више писао у тексту  Кратка историја геноцида на Косову и Метохији, Искра, 19.08.2023)

Бесмислено је, наравно, говорити о колективној кривици Албанаца, Бошњака, Немаца, Британаца, Американаца, или о безгрешности Срба. Но, намерна поједностављења и политичке злоупотребе намећу се управо онда када се сакривају чињенице – имена и национална припадност злочинаца и њихових жртава. Циљ питања која коначно морају да буду постављена требало би да вуде искључиво и само досезање истине. Тек тада моћи ћемо да разумемо злочине Срба у Сребреници, претходне злочине Бошњака у селима општина Сребреница, Братунац и Милићи, или чињеницу да ову резолуцију пред Уједињеним нацијама подносе баш Немци, Американци, Бошњаци и Албанци.

Јесу ли нам заиста за све криви Американци, Енглези, Немци, Бошњаци и Албанци? Шта смо ми урадили да себи и свету објаснимо оно што се са нама догађа од 1914. до данашњег дана? На прсте једне руке могу се избројати стручне монографије о геноциду над Србима, објављене на светским језицима. Колико пута сте чули Србе како се вајкају да су им досадиле те мрачне приче о геноциду, о Јасеновцу, Јадовну, Старом Броду, Гаравицама, Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији? Чему сва та понављања и тровања мржњом младих нараштаја? Докле више са том „самовиктимизацијом“? Јесмо ли ми безгрешни? Шта је са српским злочинима? Докле ћемо да претерујемо – хајде да умањимо бројеве српских страдалника, онолико колико је потребно да би националистички сукоби и мржње коначно престали? Има ли у историји још неких, мало ведријих тема? Зар није дошло време да се коначно окренемо будућности?

Српско друштво није освестило тему геноцида, нити чињеницу да су Срби само у 20. теку три пута били изложени том злу. То се најбоље види по недостојним, јавним, споља подстакнутим расправама о броју Срба убијених у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској. Запањујуће је слушати са каквом се лакоћом Срби упуштају у лицитирање бројевима својих мученика. Ни то није све. Иза ових порицатеља геноцида стали су људи који тренутно воде српску државу (видети текст Јасеновац на изборима: Ко пориче геноцид над Србима у НДХ, Искра, 15.11.2023). Штавише, они легализују геноцид на Косову и Метохији, тако што албанским шовинистама нуде „разграничење“ између Србије и „Косова“. Пошто до сада у томе нису успели, тамошње Србе de facto предају на милост и немилост режима у Приштини. Са таквом политиком они, међутим, добијају изборе у Србији. О моралном расулу у Србији сведочи и чињеница да се недавно преко седам стотина запослених на српским универзитетима јавно заложило за право једног професора новосадског универзитета да отворено проповеда неоусташке идеје (Универзитет на раскршћу, Искра, 07.04.2024). Да би ствари биле баш свима јасне, поменутог господина је на Филозофском факултету у Новом Саду посетио и јавно подржао сам колонијални управник Србије, амерички амбасадор Кристофер Хил.

Текст који управо читате, наравно, неће променити исход гласања у Генералној скупштини Уједињених нација. Тамо ће одлучивати интереси држава и односи снага великих сила. Привремено одлагање гласања, заказаног за 2. мај, показује интензитет дипломатске борбе која се води на Ист Риверу. Наношење зла Србима је уосталом, по свему судећи, секундарна намера САД и Немачке. Оне покушавају да, пошто подржавају злочине над Палестинцима у појасу Газе, поправе своје односе са муслиманским светом.

Велике силе и моћне државе имају и имаће своје интересе, и ту се ништа не може учинити. Најважније је, међутим, да ми освестимо сопствену прошлост, да научимо нешто из сопственог искуства. Када будемо разумели смисао геноцида, када поређамо коцкице тог страшног мозаика, знаћемо да бранимо право свог народа на голи живот, опрезније, смелије и успешније ћемо улазити у борбе, каква је и ова најновија, на Ист Риверу.

извор: искра

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПОНИЖАВАЈУЋЕ: ПЕС се договара са Хрватском око Јасеновца, за Сребреницу нијесу звали Београд!

ЦРКВА, СРБИЈА И СРПСКА: Никада нећемо прихватити независно Косово!

ЗАШТО СЕ СВЕ ОВО СРБИМА ДЕШАВА: Долази Јованка да опали Титу шамарчину!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

srebr

ВУК КОВАЧЕВИЋ: Имају и Срби мајке Сребренице!

aleksandar-vucic-8-670x447

ШТА САД, МОНТЕНЕГРИНИ ОЧЕКИВАЛИ ПРЕТЊЕ ОД АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА: Предсједник Србије сааопштио да нема шта да саопшти Црној Гори!

mandic-6

АНДРИЈА МАНДИЋ ИЗ ДОЊЕ ГРАДИНЕ: Учинићемо све да се не подржи Резолуција о Сребреници и да се ДПС не врати на власт!

igre

УЛЦИЊ: Одржане васкршње игре!

porfirije-banja-luka

ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА СПРИЈЕЧИЛИ ДА ДОЂЕ НА КОСМЕТ, ЦРКВА ПОРУЧИЛА: Нећемо оставити свој народ, забрана слика прогона Срба и цркве!