Претужна судбина ћирилице у Србији

Српско ћириличко писмо у Србији у српском језику последњи пут је било већинско, готово једино, српско ћириличко писмо у окупираној од Немачке у Недићевој администрацији, а мањинско у Брозовој Југославији (и Србији) после Новосадског договора (1954), затим још више мањинско у Стамболићевој, Милошевићевој, Коштуничиној, Тадићевој, Николићевој и данас у Вучићевој Србији. 

Треба рећи да је у време Милошевића почело први пут после Броза враћање ћирилице у Србију у државним органима, али не у општој јавности, јер су се томе одупирали лингвисти својим нормираним двоазбучјем, исто као у време  Броза и српскохрватског језика. Нешто велико за ћирилицу  везано је за Коштуничину Владу када је донет спасоносан Устав (2006) с одредбом о ћириличком једноазбучју српског језика, али он није стигао да ту одредбу спроведе у пракси, опет због противљења томе највише реченим двоазбучјем у српском правопису, а после Коштунице Тадић, Николић и Вучић – као ученици српских лингвиста двоазбучњака – пропагирали су и  даље двоазбучје. Истина, Николић је бар у личној употреби писао српски језик само ћирилицом, као и Милошевић и Коштуница, а Вучић је једини од њих, као ученик српских лингвиста двоазбучњака чак више пута изјавио да је “наша и латиница” (мислећи на хрватско национално латиничко писмо гајицу), па је, на његову иницијативу, чак донет 2021. противуставан закон у коме се подразумевала и хрватска латиница за писање српског језика и који је (закон) по коме су ћирилицом морали писати само у државним органима и у државним и јавним предузећима, а у приватним предузећима није нико морао писати српски језик српским писмом; подразумевало се хрватско писмо које Вучић сматра “нашим писмом”, противну уставној (народној) обавези у ставу првом Члана 10. Устава. У реченом закону чак није ни споменута уставна обавеза о ћириличком једноазбучју које мора да важи за све, а не само за део Срба. Апсурд тог закона је и у томе што је он предвидео могућност новчане подршке онима који српски језик пишу ћириличким писмом, али не свима, него само онима који не морају српски језик писати српским писмом, што је апсурд над апсурдима у европским и светским оквирима.

Зато се може (и треба) слободно рећи да је судбина српске ћирилице у српском језику у Србији од времена Броза до данас претужна понајвише због нормираног  уникатног српског двоазбучја у српској лингвистици, а то што је то противуставно и на штету српског културног и општенационалног идентитета и постојања, ни лингвисте ни власт у пракси, очигледно, не занима.

То је јединствен случај у свету – да ни националне лингвисте ни националну власт у стварности не занима судбина националног писма, него се већински противуставно користи туђе (хрватско, латиничко) писмо, због чега се у свету после 1992. године све што Срби објаве српским језиком на хрватском писму књижи у хрватску културну баштину.

На здравље нам, браћо Срби! 

Аутор Драгољуб Збиљић, оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001) и писац 17 књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице