Пише: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач Удружења „Ћирилица“

Материјално веома слаба (домаћи, а тек никако страни, богаташи не претржу се ни материјално ни морално да помогну спасавању српског писма), удружења за заштиту српске ћирилице, у Србији, још од оснивања првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ 2001. године нее могу сама да спасу српску ћирилицу. За те 24 године борба “Ћирилице” за српско ћириличко писмо и истину у вези с њим није могла да дâ видније резултате у Србији.

Основни разлози изостанка видног успеха у јавности у одбрани ћирилице показали су се јасно у томе што је струка – наука о српском језику и писму, најпре професори српског језика и књижевности, а онда и остали професори и уопште српска интелигенција, а заједно с њима и све власти у ту борбу нису се хтели укључити на прави начин, већ су српско писмо и професори и власти „бранили“ ћирилицу лажно и скроз непрактично и противно ономе шта се и како у свету чини за своје национално писмо у свом језику.

Антисрпске границе и прогон српске  ћирилице

Наши професори (пре свега српског језика) и српске власти – после насилно (ратом), споља подстакнутог, разбијања Југославије суштински много раније, а формално 1991. године и њеног цепкања по видно антисрпским границама, у оклеветаној, обесправљеној (а 1999. жестоко и бомбардованој Србији што није пристала да преда своје Косово и Метохију) од 1918. па све до данас најпре нису смели – због јаке антисрпске устројене идеологије по политички протежираној, посебно од комуниста Јосипа Броза, логици „слаба Србија – јака Југославија“ – да заступају нормалан став да (и) Срби, као сви други народи, треба да чувају свој идентитет на свом српском језику са српским писмом. То у Југославији једино није могло важити за Србе. Њима је у Југославији наметнуто мењање имена свога језика у српскохрватски, а писмо за Србе је све време не само протежирано него и насилно наметано двоазбучје с насилним мерама да се, уместо српског писма, намеће хрватско национално писмо (гајица). Српски лингвисти су, мањим делом у почетку вољно, а касније добровољно пристајали у науци да се хрватско писмо преименује у „наше“ најпре омиљавано као „заједничко“, што за Хрвате у пракси није важило. У Хрватској Хрвати су од почетка краљевске Југославије, а комунистичке Јосипа Броза нарочито, своје писмо чували, као сви други народи, као своје писмо и нису, као увек наивни и(ли) немоћни Срби у Југославији, пристајали на антићирилички осмишљено од српских сербокроатиста „богатство двоазбучја“ до последњег српског слова. Српски лингвисти су једини од лингвиста других у свету схватили да је „свеједно“ којим писмом пишу Срби и да су писма „равноправна“ у том „богатству двоазбучја“ и кад се српска ћирилица избаци из употребе и замени хрватским националним латиничким писмом – гајицом. Тако је у Брозовој Југославији, практично и само вербално „мекшим“ путем настављено оно што је постојало у НДХ која је претходила са строго забрањеном ћирилицом од 1941. до 1945. године другој (комунистичкој) Југославији на чијем су почетку усташе преобучене у партизанске униформе под Брозом „ослобађале“ Србију од Срба и ћирилице.

Тако је у Србији Павелићева Законска одредба о забрани ћирилица почев од 25. априла 1941. само кобајаги стављена ван снаге политичко-насилним мерама које су Србе претвориле у народ који је сада „својевољно“ у јаком присуству комунистичке аутократске власти Јосипа Броза (сахрањеног 1980. у „Кући цвећа“, где се и данас чува његов гроб и његово дело у прогону Срба и ћирилице и без званичне, формалне споменуте Павелићеве Законске одредбе о забрани ћирилице. Под његовом влашћу ћирилица је у Србији „добровољно“ била замењена хрватским писмом просечно око 80 одсто.

Тако се после укидања с хрватске стране српскохрватског, хрватскосрпског језика и протеривања Срба и њихове ћирилице из Хрватске само почетком августа 1995. у бројци од око 250.000 Срба, Србија неочекивано обогатила својим народом, протераног са својих огњишта из свог завичаја из Хрватске, изазваног и бомбардовањем авионима српске избегличке колоне највише са немоћним женама, децом и старцима који су односили у сузама и смрти своје кости којима се данас укидају и надгробни споменици с ћириличким писмом. Редак случај у свету да се и живима и мртвима подједнако не признају никаква права, па ни право у гробу на своје писмо.

Српски лингвисти и данас у Србији пате за српскохрватским језиком и „богатством двоазбучја“

Ми, посебно из Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (још од 2001. године под влашћу петоктобараца и данас) нисмо имали материјалне помоћи и разумевања ни код лингвиста ни код власти да се изборимо за спас српске ћирилице и да је чувамо у њеној суверености у српском језику, каква се примењује у свим другим државама у вези са сваким другим писмом у сваком другом језику. (Кад се хоће у власти, видели смо да се може поштовати ћирилица; на скупу “за народ и државу” беше све исписано на ћирилици!)

Сви други народи и њихови стручњаци за језик и писмо и власти увек и свуда примењују уставно и животно правило за своје писмо које се не раздваја од свог језика неким другим, туђим писмом. Нико други и нигде изван Србије у нормалним, па често и не баш нормалним државама, не запоставља данас и не замењује своје писмо туђим писмом. Сви други народу уче и користе (и) туђе језике и писма, али само Срби, уз учење туђег језика и писма, замењују своје ћириличко писмо туђим латиничким у свом језику хрватском националном гајицом.

Од „домаћих“ бивших југословенских лингвиста сви други лингвисти се брзо и лако одрекоше српскохрватског, хрватскосрпског језика и „богатстава двоазбучја“ у том језику. Из тог термина још пре разбијања комунистичке Југославије Хрвати се лако одрекоше „хрватскосрпског језика“ и из њега озваничише у свету „хрватски језик“ а „богатство двоазбучја“ као лингвистички  термин код њих никада није важио. Бошњаци по преименовању себе из Муслимана у Бошњаке створише „босански језик“ (не „бошњачки“) да би га у том називу, по плановима неких Бошњака, лакше прихватили Срби некада убудуће уместо „српског језика“), Црногорци свој вишевековни назив српски језик зачас претворише у „црногорски језик“. Само Срби, о чијем се језику научно, лингвистички ради, остадоше жељни „српскохрватског језика“ (још израђују капитално дело сваке нације свој вишетомни речник под називом Речник српскохрватског књижевног и народног језика, завршен тек нешто више од половине предвиђених томова. Хрвати су то за своју језичку  варијанту завршили у 40 томова још 1970, пре 55 година.

Сви други лингвистички истојезичници у бившој Југославији (Хрвати, Бошњаци и Црногорци) боље се национално зачас објединише на лингвистички српском језику и у изговору и у писму – на ијекавици и латиници, а само Срби и даље негују своју разбијеност на два изговора и на два писма: свом ћириличком једва данас у десетак процената у јавности и туђем, хрватском већ 90 одсто, колико није било туђег писма у Србији ни у време Брозове антисрпске и антићириличке Југославије.

Наше молбе из „Ћирилице“ и  указивања лингвистима и српским властима у више од 20 наших стручних књига да је израда и даље Речника српскохрватског књижевног и народног језика не само ненаучна бесмислица него и да је то разбијајуће национално по Србе који се једини и даље тако деле и у изговору и у писму у свом језику – јединствена национално штетна појава у свету.

Српски лингвисти се вербално углавном боре за који проценат више српске ћирилице у српској јавности, а у свом правопису и даље задржавају двоазбучје – српскохрватско шизофрено решење питања писма које води у разбијање идентитета српског народа уништавајући (заменом) српско писмо као један од српска три основна стуба на којима лежи српски културни и целокупни идентитет.

Српски лингвисти измислише “јавну употребу језика и писма” (Бугарски, Пижурица и још неки) да би убеђивали народ да то није “службена употреба” да би се наставило комунистичко полатиничавање Срба као у Брозовој Југославији како би се олакшало асимиловање Срба на начин како су коначно нестали Срби  католици који су онда, као новохрвати, чинили тешке злочине према остатку Срба. Планско међусрпско сукобљавање, нажалост, још није завршен процес.

Лингвисти институционално у Србији не уважавају српски народни Устав у коме јасно пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, уз наравно други став у коме се законом  обезбеђује међународно право на на језик  и писмо мањина. У Србији су та права за мањине бенефицирана, већа него у свим другим државама. А само Срби у Србији, захваљујући противуставном правопису српског језика и закона о српском језику и писму из 2021. године у коме су једни обавезни да српски језик пишу српским писмом, а други нису.

Нажалост, баш поједини српски лингвисти су ненаучно и антићирилички фалсификовали апсолутно познату истину и овде и у свету да је гајица хрватско писмо, јер су Хрвати смишљено подржани у време Вука од Беча да изаберу вуковски српски језик за свој књижевни језик, али не на српском писму, него на свом латиничком писму,  с чим су се сагласили Вук и Даничић потписавши се тим хрватским латиничким писмом на познатом Књижевном договору хрватских представника с Вуком и Даничићем, без консултовања са српском државом. Тај приватни договор Вука и Даничића касније су српске власти и лингвисти прихватили за озваничење назива “српскохрватски језик”, што је термин који су први створили немачки лингвисти и књижевници.

Лингвисти у Србији знају (да ли сви знају нисмо сигурни) да се од 1992. године све што Срби објаве на хрватској латиници „књижи“ у хрватску културну баштину јер су у свету регистровани српски језик с ћириличким, а хрватски језик с латиничким писмом. А писмо је увек у лингвистички истом језику с Хрватима било све до Југославије највиднија разлика између Срба и Хрвата, као православаца и католика.

То што српске власти у Министарству културе воде све више неуставним правописом и законима српску ћирилицу у планирани за отварање Музеј за ћирилицу у неком селу близу Бајине Баште – знак је да се ћирилица планира за музејску поставку као изгубљено и замењено писмо, а не за живот ћирилице на нашим телевизијама, у нашим новинама у књигама и у продавницама, на пример. Некее наше издавачке куће не објављују више од два-три процента књига на српском писму.

Молимо студенте да нама у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ помогну да спасемо српско писмо и српски културни и општи идентитет преко захтева за спровођење у пракси уставне обавезе о суверености српске ћирилице у српском језику, на исти начин како су суверена сва друга писма у свим другим језицима и народима, а то се само у Србији не дозвољава. Студенти су успели да повећају плате својим професорима. Тражите, студенти, сада смањење плата за оне који нису обезбедили стопостотно право (и) Срба на своје ћириличко писмо у свом српском језику, а то су професори српског језика пре свега у Одбору за стандардизацију српског језика, у Владином Савету за српски језик и у Матици српској, који подржавају и даље на снази неуставан правопис у вези с писмом српског језика, и нарочито у министарствима  за културу, за трговину и информисање, где се дозвољава да огромнаа већина средстава за обавештавање близу две деценије не уважавају Члан 10. Устава Србије у вези с писмом српског језика.

Молимо студенте и да не блокирају највише РТС и РТВ, јер да није њихових програми образовања, историјских серија, музичких емисија и каквих таквих озбиљности и објективности, све би то преузеле приватне телевизије и новинарске куће које нам на хрватском писму сеју “српско родољубље”.

Студенти, опростите новинарима који су увек морали да само везују своја новинарска пера и микрофоне тамо где им и како газде нареде и кажу. Пожалите новинаре, јер су већина њих принуђени да за кору хлеба везују своја пера, микрофоне и камере где и како и газде кажу. Они су често само мученици на терену.