Да није било овог човека са слике српско страдање на територији Независне Државе Хрватске било би далеко, далеко, далеко, далеко веће…
Ова фотографија настала је крајем тридесетих година двадесетог века, након што је Момчило Ђујић завршио Српску православну Богословију у Сремским Карловцима као један од најбољих ученика 1931. године и након што је рукоположен за свештеника 1933. године у својој првој парохији, у селу Стрмица, недалеко од Ковачића код Книна. На слици видите и попадију, супругу будућег војводе Момчила, Зорку, рођену Добријевић Јунџић, кћерку угледног трговца из Босанског Грахова.
Момчило Ђујић и његова супруга Зорка венчали су се у цркви Светог Јована Крститеља у Книну, где је Момчило крштен као дете.
На слици видимо и војводину децу, Синишу рођеног 1934. године, и близанце – сина Радомира и ћерку Радојку.
Каснији вртлог Другог светског рата и геноцид над српским народом од овог парохијског свештеника праве четничког војводу који због заштите свог народа и својих парохијана, оставља мантију и епитрахиљ за сва времена, узима пушку и штити свој народ од сигурне смрти по хрватским логорима или јамама намењеним за православне Србе.
Тактика Драже Михаиловића била је, да се преко босанских четника и Динарске четничке дивизије заузме контрола што већег терена, како би се на тај начин спречило одвођење Срба у логор смрти Јасеновац и након тога покушао сам пробој ка логору. И заиста, остаће упамћено за сва времена да тамо где је ратовао и организовао војску војвода Момчило Ђујић тамо је српски народ опстао и избегао хрватске покоље, јаме, логоре за децу, мучења и клања.
-Скинуо сам мантију, узео митраљез, јер нисам могао да гледам на моје очи да мој народ и децу кољу усташки кољачи, рекао је у емиграцији војвода Ђујић.
извор: равногорски четнички покрет
