Горан Киковић је истакао да му је посебно драго што је добио Орден кнеза Холмије Николе Милошевића Васојевића од Књижевника и других стваралаца “Сјеверац”из Подгорице,чији је предсједник и оснивач књижевник Милован Мишо Кубуровић,који ми је додијелио ово значајно признање”за допринос у културној сарадњи”,на свечаности у сали Скупштине општине Беране 23.априла 2024.године. Наиме, 30. маја 2024.године пуни 180 година од насилне смрти најобразованијег Васојевића Николе Милошевића Васојевића,који је у то вријеме говорио 13 страних језика и био свестано образована личност.
-Ја сам оснивач и предсједник Српског историјско културног друштва Никола Васојевић Беране које је основано 2008.године и главни и одговорни уредник редакције часописа Глас Холмије.Тако да сам кроз ове активности афирмисао личност и дјело кнеза Холмије Николе Милошевића Васојевића, казао је Киковић.
Будући опасан ривал Његошу због активности да између постојеће двије српске државе, Србије и Црне Горе, оснује трећу српску књажевину Васојевиће, с планом да касније од све три оснује једну јединствену монолитну српску државу под својим вођством, уз не занемарљиву замјерку због свог англофилства, кнез Никола Васојевић је упао у сукоб из којег неће изнијети живу главу.
Послије поменутих размимоилажења, кнез Васојевић престаје да контактира са главарима, па и са Његошем све ређе, али зато развија живу активност у обиласку племена и јачању племенске власти и слоге у њему. Нарочито је активан у источном и југоисточном Поткомљу. С одушевљењем је обилазио и проучавао своје родно мјесто – село Лопате у Лијевој Ријеци. „ У селу Лопатама предузео је био да подигне један мали град за утврђење као што је Медун у Кучима. И мјесто је означио за то (Камени Бријег) које и по томе назвао Градац“.
Љеворечку цркву Светог Вазнесења посјећује 22. октобра 1843. године и том приликом цркви поклања једно луксузно опремљено Јеванђеље, са посветом : „ Дар књаза Николе от васоевичах, супруге његове књагиње Настасије и чад њихових књазеј Светислава, Бранислава, Алтомана и књажне Елисавете – племену своему Долњим Васојевићима 1843, 22. октобра „. Др Вешовић помиње и друго Јеванђеље , које је кнез Васојевић поклонио манастиру Ђурђеви Ступови, о коме је већ било ријечи. Непрестано је крстарио Васојевићима, строго кажњавајући преступнике и штедро награђујући главаре одане племену и отачеству.
Кнезу Николи Васојевићу се, наравно, није могло парирати, али се ранији главари нијесу лако ни власти одрицали. Заро, на тражење Цетиња, често обавјештавају Његоша о Васојевићевој активности. „Његош је позвао Васојевића решио да дође на Цетиње, и одлучно се решио да се убије. На путу за Цетиње, у Доњи Загарач, 30. маја 1844. године убили су Васојевића перјаници (Његошеви) Вуко и Тодор Торомани и њихов рођак Мића Тороман, сви из Његуша. Сахранио га је Петар Ћупић, из Заграча“ – пише др Љ. Дурковић.
И Ђорђе Мушицки зна за начин погибије кнеза Николе Васојевића, „ербо, тај дан позван од владике црногорског на догорвор, тек што на границу црногорску близу села Загараче ступи, из заседе из пушака убиен буде. И тако овај отмениј Србљин, својствима за висока предузимања богато обдарен муж, у средини свои трудова клонечиј се за добро свога отечества свој јуначки живот изгуби у својој 46 години.
Реткијовај Срблин, говорио је, као што сам у писму едном вели, 13 језика и имено: латински, француски, енглески, талијански, грчки, немецки, арбански, турски, влашки и пр.пр.
Његова неутешна супруга Настасија заоставши са три сина: Алтоманом, Браниславом и Светиславом и кћери Елисаветом подигла е на месту оном, гди јој е супруг убиен следејући надгробни споменик, на чијој плочи стоје стихови:
…Постој Србе, брате драгиј, и почуј ме мртва
Кои сам ти за слободу и народносз жртва.
Књаз Михаил Васоевић отац ми е био,
Од Бога ме у Лопате месту испросио:
Но за мало милова ме, ер паде у боју
Од Турака, кои зграбе књажевину моју.
Ко сироче у Кучима нађох избавлења
У Европи кад одрастох – духу просвештења
И рад сврхе ослободих свое отечество
Служио сам, кријући име, и Османско царство.
Разгрнувши тму препона, пошто к цели дођох
Да ми труди носе плода…?ја крваво прођох,
Ер у Црној Гори, близу Загарача села
Погоди ме властољубне политике стрела“!
Тако је, дакле, писало на споменику кнеза Николе Васојевића у Загарачу, који му је подигла супруга са дјецом. Поред овог текста на споменику је стајао и слиједећи текст:
„ Књазу Николају Мухаиловићу Васојевићу, потомку од владитељске крви србске рођеном 1787. у месту Лопате,
Од кнеза Михаила
Независног владатеља брдског у Васојевићима, Гусињу, Плаву и др. Племенима 1843. од народа своега и племена на единодушно и единогласно за Господара, књаза и вожда
Проглашенога и признатога
На 1844. на путу у Црну Гору близу Загарача изненада и преваре од политически гонитеља оствша са три сина и едном ћерком овај споменик поставила 1845. године“
Др Љубомир Дурковић, према казивању Томаша Катанића и Мићуна Павићевића у свом дјелу наводи да је кнез Данило Петровић 1857. године наредио да се Васојевићев споменик поруши а гроб затре да се не зна гдје је био, из разлога што су Васојевићи приликом киријања прма Котору и обратно често обилазили тај гроб, на њему се одмарали, а многи су тамо одлазили само да би посјетили кнежев гроб, па је и мјесто добило име Конзулов гроб“.
