Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ПРАВОСЛАВЉЕ НА МЕТИ: Комунистички кадрови католицизма!

Пише: Православни Подгоричанин

Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић је на позив римокатоличког папе Франциска Бергоља посјетио Ватикан  7. марта ове године и истог дана се сусрео са римокатоличким поглаваром. Током протоколарног дочека и потом срдачног сусрета и разговора са папом Франциском предсједник Милатовић је био видно усхићен. Предсједник Црне Горе је римском папи поклонио ручни рад са представом Богородице, израђен традиционалном „Добротском чипком“ која је заштићено нематеријално културно добро Црне Горе и представља католичко културно наслеђе из времена Млетачке и потом Аустроугарске окупације и католичке културне колонизације приморја данашње Црне Горе. Заправо, црногорски предсједник је романску католичку колонијалну културу, која је данас дио културе католичке хрватске мањине која броји 3 одсто становника Црне Горе, представио као историјску културу Црне Горе. Црногорски предсједник Милатовић је рекао римском папи да „католици окупљени око Барске надбискупије и Которске бискупије, имају вишевјековни континуитет у Црној Гори и богато културно насљеђе, и да чине значајан и неизоставан дио трајања историјске вертикале наше земље.“

Предсједник Црне Горе је све вријеме пријема причао на енглеском, а римски папа на италијанском језику – јер је италијански званични језик Ватикана, а не зато што римски папа не зна енглески (што је Јакоб можда помислио). Претпостављамо да Јаков Милатовић мало зна о језичкој политици као о државном суверенитету и достојанству у дипломатским односима, као и о фактору језика у основи државне суверености, што је показао у општини Тузи (општина са већинским албанским становништвом у држави Црној Гори) гдје је држао говор на албанском језику.

Предсједник Милатовић се након разговора са римокатоличким поглаваром састао са државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином. Констатовани су пријатељски односи Црне Горе и Ватикана, а предсједник Црне Горе је нагласио значај покренуте иницијативе резидентног представљања Ватикана у Црној Гори и изразио спремност за пружање неопходне помоћи за отварање ватиканске нунцијатуре у Подгорици. У том програму је прошле године предсједника Црне Горе посјетио ватикански нунције са сједиштем у Сарајеву а састанку је присуствовао и надбискуп барски, Рок Ђољешај.

 

Предсједник Јаков је кардиналу Пјетру Паролину предао поклон умјетничко дјело са рељефним радом на металној плочи облика медаљона, који приказује старозавјетну сцену – Аврам приноси Исака на жртву, који је, како је Јаков рекао, пронађен у 19. вијеку али да датира из 5. вијека. На медаљону су кружно написане ријечи на латинском писму то јест на латинском језику. Црногорски предсједник је тако представио Подгорицу као историјски латински град дајући доказе да римска латинска култура полаже повјесно право на простор Црне Горе. У представљању Црне Горе предсједник није приказао нити једно ћириличко слово из вјековног предања православне писмености на простору данашње Црне Горе, од првих вјекова Цркве до прве ћириличке штампе у јужних Словена, дјело православног племства које је преносило православно предање ћириличке писмености и под османском окупацијом доносећи штампарске пресе са латинског Запада.

После посјете папи, Јакоб је јавно пред камерама у Риму изјавио да је позвао римокатоличког папу у посјету Црној Гори и „да се папи та идеја јако свидјела и да се нада да ће успјети да организује историјску посјету папе Црној Гори“. Јаков је најавио историјску посјету папе Црној Гори иако у Црној Гори живи 3 одсто римокатолика, и додао да очекује да би посјета папе „представљала искорак у продубљивању односа Црне Горе и Свете Столице“. Тако је нови предсједник Црне Горе прве године мандата наставио континуитет католичке кроатистичке културне политике коју је спроводио претходни предсједник Црне Горе са својом Демократском партијом социјалиста и сателитским странкама (СД, СДП) са планом позивања и дочека папе римскога у Црну Гору у програму превођења православног народа Црне Горе у римокатолицизам. Посјета римокатоличког поглавара Црној Гори је од 1997. године најављивана од државних званичника од када је власт Демократске партије социјалиста, партији континуитета Савеза комуниста Црне Горе, преузео претходни предсједник Црне Горе и постао предводник прохрватске и происламске политике која је континуитет политике Социјалистичке Југославије.

 

Посјета предсједника Црне Горе римском папи је била карактеристична и по бројности предсједничке делегације која је посјетила Ватикан – предсједник је на пријем код папе дошао са својом супругом, сарадницима, државним службеницима. Очигледно је на снимцима и фотографијама пријема у Ватикану одушевљење гостију пријемом, римским папом, засјењеност провинцијске простоте католичким кичем и играма свјетлости ватиканских витража. Пажњу јавности је привукла и одјећа дама у државној делагацији, посебно црни велови. Ватикански протокол је некада стриктно налагао женама одређену одјећу, али данас је у сусрету са папом пожељан тамни вео када жена долази без пратње, тамна одјећа дугих рукава и „дуге“ сукње до кољена. „Какву је оно крпу ставила на главу“ коментарисали су у народу тај дио одјеће предсједникове супруге. „Могла је да понесе неку пристојну лијепу мараму какве носи данас наше жене у таквим приликама или у цркви“, чуо сам коментар од једне дјевојке у сусједству, а посебно што култура таквог женског одијевања постоји у Црној Гори љепша и изворнија него у Италији и о којој су писали управо италијански писци. Дакле, даме у државној делегацији Црне Горе су биле одјевене у складу католичке културе а не као православне хришћанке чиме су показале да нису вјерски васпитане, да нису православни вјерници него дјеца комунистичке културе Социјалистичке Југославије – да нису дио духовно обновљеног народа нашег који се вратио вјери православних предака, посвједочио и одбранио православну вјеру у историјским Литијама одбране православних Светиња од богоборне власти.

 

Већ 22. марта, као наставак договора у Ватикану, у резиденцији на Цетињу предсједник Црне Горе је угостио и уприличио радну вечеру за секретара за односе Ватикана са државама и међународним организацијама, надбискупа Пола Ричарда Галагера. Обострано је поздрављена покренута иницијатива резидентног представљања Ватикана у Црној Гори и наглашен значај скоријег отварања Папске нунцијатуре у Подгорици. Милатовић је нагласио да „односе Црне Горе и Свете Столице карактерише интензиван и конструктиван политички дијалог, пријатељски односи, те спремност за даље снажење међудржавне сарадње.“

АГЕНДА АТЕИЗМА И ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

Јаков Милатовић је ушао у политику 2020. године када га је премијер нове владе Црне Горе поставио за министра економског развоја (од 4. децембра 2020. до 28. априла 2022.). Исте године је у политику ушао и мандатар нове владе кога је за кандидата на изборима 2020. године, против власти која је покренула прогон православне цркве, опозицији која је стала у одбрану Цркве предложила митрополија Српске православне цркве у Црној Гори. У предизборној кампањи будући премијер је представљен као побожан породичан човјек и учесник црквено-народних Литија које је покренула митрополија црногорско-приморска као протесте против власти која је усвојила закон за прогон православне цркве из Црне Горе. Опозиција је побиједила антихришћанску власт Демократске партије социјалиста и њених страначких сателита на демократским изборима, мандатара је у Храму Христовог Васкрсења благословио митрополит пред бројним народом. Мандатар је потом формирао Владу Црне Горе од 12 министара која је због његове приказане побожности и симболике броја у народу прозвана „апостолска влада“. Али, мандатар министре није одабрао од припадника политичких странака које су учествовале у изборима и који су ризиковали животе у одбрану православних Светиња и слободе Црне Горе, него од народу непознатих државних кадрова постојеће администрације позиције и политички пријатељски препоручених „експерата“ средовјечних и млађих амбициозних каријериста…

Међутим, првог мјесеца свог министарског мандата Јаков је предложио укидање нерадне недјеље за коју су се раднички синдикати тешко изборили, као и православна црква, као за једно од основних вјерских хришћанских права које је било укинуто, за седми дан Богомданог одмора према заповијести Божијој (као што су дани седмице у нашем народу и језику названи према хришћанском предању – седми дан је назван нерадним даном – „недјеља“, не-дјелај, не-ради, а следећи дани у односу на „недјељу“… ) Затим је млади министар са својом супругом драговољно учествовао у геј паради, што је био први примјер на свијету да министар са супругом учествује у паради хомосексуализма. Министар Милатовић се јавно похвалио учешћем на хомосексуалној паради објавом фотографије на тадашњем Твитеру: Gradimo društvo jednakih šansi!  Nikad veći broj ministara i ostalih predstavnika @VladaCG na Prajdu dokaz je posvećenosti ove Vlade inkluzivnom društvu – društvu jednakih šansi za sve 🏳️‍🌈🇲🇪

Такође, 2020 године премијер нове црногорске владе је поставио министарку Јавне управе, дигиталног друштва и медија, на коју је био посебно поносан, којој је то био први улазак у политику и која је, као сви млади министри премијера Кривокапића, промовисала хомосексулизам. Министарка је поводом првог правног склапања „брака“ истополног у Црној Гори изјавила „да је данас значајан дан за LGBTIQ заједницу у Црној Гори и да је поносна што је закључено прво животно партнерство истог пола“. У истополну правну заједницу ступиле су двије жене из иностранства које су се обратиле Секретаријату за локалну самоуправу одмах по ступању у примјену Закона о животном партнерству лица истог пола, 15. јула 2021. године. Закон о заједници истополних парова је усвојен јула 2020. године у вријеме власти ДПС-а. Министарка је изразила свој понос због тога и објавом на тадашњем Твитеру: Prije 8 godina je u Kaliforniji sklopljen prvi istopolni brak između Kris Perry i Sandy Stier. Tada sam radila u administraciji države Kalifornije, a Kris je moja dugogodišnja prijateljica i saradnica. Znam koliko je to bio značajan dan za njih, a i veliki korak za Kaliforniju.   3:48 по подне · 25. јул 2021.

Претпоставља се да је млада Министарка била дио агенде дигитализације и доминације хомосексуализма у православним народима ради разградње хришћанских друштвених вјерских вриједности, православне и природне породице, као што је у Србији актуелна власт исту агенду спровела постављањем за премијера Владе Србије жену хомосексуалне оријентације, која је такође у политику ушла као ванстраначка особа и августа 2016. (када је премијер Владе Србије био актуелни предсједник Србије) постављена за министра Државне управе и локалне самоуправе, задуженог за област дигитализације …

 

Дакле, премијер Владе Црне Горе, којег је опозицији препоручила митрополија црногорско-приморска као кандидата на изборима против партија на власти које су прогониле православну цркву, довео је за министре људе који су спровели својеврсну “совјетску“ револуцију “разврата“ и пропаганду перверзије, превазилазећи ДПС као партију континуитета Савеза комуниста Црне Горе, као што су Бољшевици екстремизмом превазишли све совјетске либерале. Такозвана “апостолска влада“ се испоставила као “антихришћанска влада“. Управо такав морални профил људи је био идеалан материјал за мисију римокатолицизма и исламизма и програме идеологија свих свјетских лијевих интернационала и религијских идеологија… (Потпуно разоткривање новог премијера под псеудонимом православне побожности се догодило његовим отвореним одбијањем да потпише са Српском православном црквом Темељни уговор о међусобном поштовању државе и цркве)

 

Римокатолички папа је децембра 2023. године и званично одобрио да римокатолички свештеници благослове истополне парове. У папској одлуци се наводи да људи „који траже божју љубав и милост“ не треба да подлежу „исцрпној моралној анализи“. Дакле, да ли се чекао папски благослов истополних партнера да би службе Ватикана које сарађују са појединим црногорским политичарима предложиле римокатоличком папи да позове у посјету садашњег предсједника Црне Горе, а који ће затим позвати папу у посјету Црној Гори? Поред свих услова, два демонска искушења су услов православним народима за улазак у ЕУ, како би просто народ рекао, педеризам и папизам, то јест организовање и одржавање парада перверзије и папских посјета, као практичне потврде одрицања православних вјерских вриједности, породичног и полног морала. Такав примјер је чињеница да је један од услова Украјини за добијање сваке помоћи од стране Запада, у сред рата, била ратификација Истанбулске конвенције којом се покреће поступак правног признавања родног идентитета, различитог од биолошког пола, то јест идеологије у којој жена може бити мушкарац и обрнуто (чл.4.3).

КОМУНИЗАМ И КАТОЛИЦИЗАМ

Премијер црногорске владе Игор Лукшић је 24. јуна 2011. године потписао са секретаром Ватикана, кардиналом Тартисиом Бертонеом, Конкордат (уговор) Црне Горе и Ватикана (у вријеме папе Бенедикта 16.). Кардинал Бертонео је тим поводом похвалио црногорски режим ријечима: – Чини нам посебно задовољство што је Црна Гора прва држава са православном већином која потписује овакав уговор, што свједочи о њеној екуменској вокацији. Влада Црне Горе је 2012. године потписала конкордат са Ватиканом игноришући митрополију црногорско-приморску, то јест Српску православну цркву и православну цркву уопште, што је таквим конкордатом учинио и Ватикан. Конкордатом су Ватикану дата већа овлашћења вршења мисије у Црној Гори него православној цркви. Чињеница да је то први такав уговор Ватикана са једном државом са већински православним становништвом, то јест у којој нема 4 посто римокатолика, говори о политичкој прозелитској природи уговора. Прављење таквог уговора показује колику важност Ватикан даје римокатоличкој мисији у Црној Гори, какве су папске намјере према Црној Гори, према православном становништву које је у времену комунистичког режима било лишено православног вјерског васпитања, а тиме и представе о политичко-религијској природи мисије римокатолицизма.

 

Папски прозелитски планови према простору Црне Горе датирају од средњег вијека, а највише су успјеха постигли у времену Југославије, од 1918. до 1990. године. У Социјалистичкој Југославији је на простору Црне Горе спровођена непосредна римокатоличка мисија наметања католичке кроатистичке културне политике а против православног предања: средњовјековно православно племство на простору данашње Црне Горе, на челу са православним владиком Светим Савом, проглашава се окупаторским и оптужује да је протјерало домаће романско римокатоличко становништво и наметнуло православље и словенски српски језик.

Римокатолички мегаломански храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи два одсто римокатоличког становништва, а на простору Црне Горе живи укупно 3 одсто римокатолика. Храм је саграђен у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна религиозност сматрана антидржавном дјелатношћу.

Очигледан примјер радикалне римокатоличке мисије у Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Црне Горе, двије године после рушења култне православне цркве на Ловћену која је била у грбу Црне Горе, док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а мање православне цркве служиле као сметлишта. (У Црној Гори римокатоличког становништва има 3 %, а православног становништва 85 %). Римокатолички мегаломански храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи два одсто римокатолика, а на простору Црнеј Горе укупно 3 одсто римокатолика, саграђен је у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна вјера сматрана антидржавном дјелатношћу.

ПАПСКО ПРАВО ПЛАНЕТАРНОГ ПАТЕРНАЛИЗМА

«Зашто се неки православци толико боје посјете папе Србији, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Овакво програмски прозелитски постављено питање од стране појединих политичара и „православних“ пастира, поводом позивања римског папе у Црну Гору и Србију протеклих 25 година, има сврху скривања политичке кампање евроатлантских вјерских интеграција Србије и Црне Горе, приступања православног народа заједници држава и народа програма папских политичко-пастирских посјета, то јест приступања папској пастви. У кампањи припрема папске посјете Црној Гори, као и Србији, православном народу се сарадња са Ватиканом представља као међудржавни ванвјерски однос. Питање папске посјете се поставља као само политичко питање. Наглашава се чињеница да је Ватикан држава, и да Црна Гора као држава може позвати римокатоличког папу на државном нивоу а не на религијској разини, тј. да може папу позвати као државника, а не као вјерског поглавара.

 

Стратегија свођења папске посјете на међудржавни однос пракса је пролатинских политичара на власти у државама православних народа, као у Црној Гори, Србији, Грчкој, Бугарској, Грузији, Јерменији, Русији. У Црној Гори и Србији таква пракса се примјењује од доласкa на власт Демократске опозиције Србије 2000. године. Први примјер примјене такве демагошке државне „духовне“ доктрине био је предлог првог предсједника Државне заједнице Србије и Црне Горе, задуженог и за одвајање митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве: да папу позове у посјету само као државника. Предсједник Државне заједнице је савјетован од појединих пропапских „православних“ пастира и прохрватских политичара да позове папу у посјету као државника и избјегне расправе и сукоб са православним народом и савјесним свештенством Српске православне цркве. Исти принцип је касније користила Демократска странка када је била на власти у Србији и када је предсједник Србије неколико пута позивао римског папу у Србију, „као државника“, али без успјеха. Такође, кампања има и сврху релативизовања религијских разлика између православља и римокатолицизма, и стварања погрешне представе о природи супротстављености православља и папизма. У кампањи се релативизују вјерски разлози ратова Хрвата против Срба свођењем сукоба на престиж балканских племена, а прикрива се повјесни папски прозелитизам према нашем православном народу који је и ускраћивањем људских права и основних прехрамбених потреба уцјењиван да пређе у римокатолицизам.

Садашњи предсједник Црне Горе, као ни његови претходници, нема православне светоназоре, нити духовне и државне дилеме о „продубљивању односа са светом столицом“,  папизмом и Ватиканом, него неутралан став прама православљу, и масонски менталитет мисије мијешања религија и раса, народа и „народности“, афирмације исламизма и римокатолицизма, албанизма и атлантизма, на повјесном простору православног народа нашега који се вјековима борио колико за слободу од отоманске окупације, толико и за одбрану православног предања од латинске мисије. Општи је утисак у народу да актуелни црногорски предсједник више времена проводи са бискупима на папским пријемима и на римокатоличким празницима него са православним владикама и на православним празницима, иако су римокатолички свећеници представници, поновимо, три одсто становника наше државе. Међутим, могуће је да предсједник примјењује југословенски модел римокатоличке мисије прозелитизма према православном народу – равномјерне заступљености, у медијима и у укупној државној културној политици, програма културе католичке мањине од 3 одсто и програма православне културе вјерске већине од 85 одсто (што је до данас културна политика РТЦГ која скоро да нема програм православне културе већ искључиво програме муслиманске медијске мисије и католичке културе).

 

Поред „наших“ политичара који не знају ништа о православној вјери нити о римокатолицизму и последицама папске посјете православним народима, постоји могућност да у кампањи позивања папе у Црну Гору, као православни простор јурисдикције Српске православне цркве,  учествују и поједини „православни“ пастири, што кампањи даје пилатовски карактер прања руку од вјерске одговорности правничко-државним оправдањима. Постоје претпоставке да је позив римокатоличком папи предсједник Црне Горе упутио у договору са челницима Српске православне цркве као начин посредног припремања посјете папе Црној Гори и Србији, а која је била у Србији последње двије деценије оспоравана од стране православних патриотских партија и ревносног православног свештенства.

Однос православне Цркве према римокатолицизму можемо упоредити са односом Српске православне цркве према рашчињеном монаху на челу партијске „црногорске цркве“ у служби социјалистичке атеистичке партије на власти у Црној Гори. Наиме, као што рашчињеним поповима који се лажно издају за свештенике, православно свештенство не дозвољава да присуствују црквеним скуповима да са њима не би чинили формалну или неформалну заједницу и тако им дали легитимитет вјерске заједнице, такав је вјековима био однос православних према римокатолицизму. Наравно, рашчињени свештеници који су прогласили ‘црногорску цркву’ у организацији атеистичке социјалистичке партије на власти, не могу се упоредити са римокатоличким расколом и папским погрешним учењем о Богу и Цркви које представља „јерес над јересима“ по ријечима Светог Јустина Ћелијског. Подсјетимо, самозвани митрополит партијске такозване црногорске цркве је у вријеме доношења спорног закона за прогон православне цркве из Црне Горе и устанка народа православног против антиправославне власти и закона изјавио у разговору са новинаром да је нормално да ако он хоће као митрополит да пређе из православља у римокатолицизам…

 

Потсјетимо, Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске од Југославије и благословио почетак ратног разарања Југославије. Заједно са Ватиканом то је урадила и Њемачка. Међутим, без подршке Ватикана, као вјерског вође Западног свијета, њемачко признавање Хрватске и Словеније ни уз подршку атлантске алијансе не би имало исту морално-политичку валидност, с обзиром на њемачко нацистичко наслеђе изазивача Првог и Другог свјетског рата. Ватикан је после Другог свјетског рата од стране Америке рехабилитован од антисемитског, фашистичког, нацистичког ангажмана, а ради вјерског уједињења Запада против Совјетског Савеза, али и православног свијета. Дакле, Ватикан је тако, трећи пут у 20 вијеку, православни српски народ предао суду европске инквизиције, а данас српски народ, који је југословенском језуитском стратегијом сатјеран у ужу Србију, подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију – што је само примијењен на Србију програм нацистичке Независне државе Хрватске, прокламован од министра вјера НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО би се могло оправдати попуштањем надмоћнијем војном непријатељу ради физичког опстанка народа, али позивање римског папе и признавање „папског примата“ представља добровољно одрицање државне и духовне суверености, признавањe политичког и вјерског права евроатлантског колонијализма које персонификује римски папа. У том контексту, политичко признавање окупиране јужне покрајине Србије као државе Косово, од стране Црне Горе, је другоразредно питање, јер се признавањем папског примата путем позива римокатоличког папе у посјету држави православног народа, признаје етичко и политичко право евроатлантској војно-вјерској мисији „милосрдног анђела“.

 

Зашто је стари римски папа позвао у посјету предсједника државе која нема 4 одсто римокатоличког становништва, и то прве године предсједничког мандата младог предсједника, ако то није била посредна  молба црногорског предсједника? Да ли је неки новинар или политичар поставио римском папи питање: кoja је то хришћанска вриједност која оправдава изазивање унутрашњих сукоба код православних народа који не желе папску посјету? Срео сам стотину људи у Подгорици који су ми рекли, поводом предсједничке најаве позивања римског папе у Црну Гору, да би напунили џепове камењем и ишли да гађају „ђавола“, како је један саговорник назвао поглавара римскога.Kакав је то хришћански великодостојник кога не занима шта у православним народима провоцира најава његовог доласка и какве последице би имала његова посјета? Нико није папи поставио то питање. Зашто? Зато што је у питању „света“ самовоља евроатлантског екуменизма и експанзионизма, оличена у самопрокламованом папском праву пастирско-политичког похођења планете Земље.

ПАПИЗАМ И ПАПСКЕ ПОСЈЕТЕ

„Папизам“ је актуелно вјерско и политичко питање од римокатоличког раскола до данас. Папизам је назив за институцију и владавину римског патријарха – папе, поглавара римокатоличке цркве, који је у римокатоличком учењу о папском примату намјесник Христов на Земљи, непогрешив у питањима вјере, политике и науке… Папизам, постулат и култ римског католицизма, је креиран као комбинација форми хришћанских универзалија и староримских паганских прерогатива римских царева који су произвођени у „божанство“ у правно-религијском чину апотеозису (старогрчи: ἀποθέωσις, латински: ăpŏthĕōsis = „претварање у бога“). Геополитичке подјеле модерног свијета можемо пратити повјесним мапама политике папизма – од крижарских ратова на Босфору, као почетка новоевропског колонијализма, до конквистадора на простору Јужне Америке, од папске политике прозелитизма према православним народима до антисемитизма, од Хладног рата до рушења Берлинског зида, Југославије и СССР-а, све до данашњих сукоба у Украјини и на Блиском истоку. Такође, мапу вјерских и политичких подјела данашњег свијета можемо пратити путевима пастирских папских путовања и посјета старим и новим чланицама „свете атлантске алијансе“.

Потсјетимо се сажето повијести папизма. Од петог вијека папство се поступно издваја у засебну политичко-вјерску институцију. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима послије премјештања царске престонице на Босфор и нови Рим, Константинопољ, као и због израженог паганизма у европским народима и због честих напада варварских племена на Рим. У десетом вијеку папство је издвојена институција са самопрокламованим вјерским кодексом. Послије слабљења црквене и царске моћи Константинопоља, „папство“ је преиначило догме Васељенских Сабора, према политичким потребама папизма као персонификације војно-вјерске римокатоличке алијансе. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве, у ХI вијеку, римски патријарх – папа се самопрогласио првосвештеником, што знамо из историје папског прозелитизма; потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача. Тако је папизам постао прва политички и вјерски догматизована доктрина права на контролу духовног, државног и друштвеног живота човјечанства. Папство је поставило постулат о папском примату, праву римског папе на неограничену васељенску власт, папском праву на одређивање духовне и политичке саборности свијетa прокламованом као право на евроатлантски екуменизам и експанзионизам. Европска колонијална државна доктрина од тада подразумијева да колонизовани народи признају ‘папски примат’, римокатоличку теолошку теорију о папском праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Године 1870. римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика као Христовог намјесника на Земљи чиме је римском патријарху потврђено право на неограничену земаљску власт, а старом Риму право “римокатолицизма“, мисије духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркава, крунисање владара и рукополагање свештенства.

 

Римски папа од тада више није само поглавар једне религије са којом нека држава и неки државник могу успоставити равноправан однос толеранције, већ самопроглашени суверен свијета који себе сматра сувереном свих држава и народа свијета. Према римокатоличкој теолошкој теорији, папа је суверен свијета, а држава Ватикан алегорија једне свјетске папске државе, стога сусрети православног свештенства и политичких представника православних народа са папом увијек представљају чин признавања пастирског и политичког поглаварства римског папе (осим сусрета државних службеника ради сарадње на нивоу уређивања међудржавних односа). Папске посјете државама и народима, према  државно-духовној доктрини римокатолицизма, имају димензију духовне дипломатије обавезујуће за државу домаћина – према којој је држава домаћин обавезна поштовати уговор са Ватиканом у римокатоличком тумачењу. Зато је одлазак у Ватикан или позивање и дочекивање папе увијек признавање вјерског и политичког „папског примата“, а одрицање православне црквене суверености и хришћанског Светог Предања, као и одрицање дијела државне суверености у корист римокатолицизма. Папска посјета римокатоличким и иним народима представља пастирски обредни обилазак папске пастве која у континуитету поштује “папски примат“, а потом православних народа који су позивали или први пут позивају папу у посјету. Према римокатолицизму, позивање папе у посјету од стране политичара представника православних народа представља чин признања папског политичко-пастирског државног и духовног патернализма.

 

Данас не постоје владари са таквим политичким прерогативима апсолутне власти какве, према римокатоличкој теорији, има римски папа, осим у пренесеном значењу предсједник Америке, као духовно-политичка последица папизма – као што америчка теорија о изузетности Америке представља протестантску реакцију и развој римокатоличке теорије папизма. Протестанти су „блудни синови“ папизма, а Протестантизам је примијењени папизам, папска ‘света самовоља’ пренесена на сваког просјечног протестанта, као идеологија индивидуализма – идеализована `света` слободна воља у односу на опште и Свето, у којој је сваки Европљанин непогрешиви мали папа, а посебно према ваневропским народима.

Историчарима је познато да у историји римокатолицизма истакнуту улогу имају словенски следбеници римокатолицизма, конвертити из православља и словенског свијета у латинску вјеру, германизовани и романизовани Словени, као што повијести није позната тачка на земаљској кугли на којој римокатолички мисионари нису посијали сјеме раздора и рата. Позивање папе у посјету својој држави и свом народу дозивање је несреће у свој дом. Нема земље и народа у којима присуство ватиканске политике није било посредни и непосредни инспиратор немира и рата. Мали је број народа протеклих десет вјекова мимоишао римокатолички колонијализам, који се могу назвати срећним и благословеним народима. Од десетог вијека римокатолички мисионари су на бродовима освајачких евроатлантских империја стизали у најудаљеније крајеве свијета. Међутим, одлучни народи су уз Божију помоћ успијевали да се одбране од напада римокатоличких ратника и мисионара, као и наши православни преци под латинском и отоманском окупацијом. Ријетки су примјери политичара православних народа који позивају несреће и проклетства у свој дом, залажу се за веће римокатоличко присуство у својој држави, потписивање споразума о дугорочној државној и духовној сарадњи са Ватиканом, као што раде дехристијанизовани политичари Црне Горе и Србије.

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

У БАЧКИМ ГЛОЖАНИМА: Обиљежена годишњица смрти Божидара Жугића, краљевог официра из Пљеваља, његово име дуго било заборављено у Црној Гори!

РАТНИ ТУРИЗАМ: Ускоро аутобуска линија Кијев-Будва!

КАРАЂОРЂЕВИЋИ НА ЦЕТИЊУ: Принца Филипа примио митрополит Јоаникије, династија везана за Црну Гору!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

jovan-erakovic-4

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: “Не би нам могао нико ништа, да се међу нама није накотило свашта”!

јованд

ТРЕБИЊЕ: Завршен “Дучићев дан”!

дража12

СИНОВИ СЛОБОДЕ: Чувај Дражу јунака!

тихомир11

ТИХОМИР – ТИХО БУРЗАНОВИЋ: Благоје Јововић, Дражин војник, осветио Србе и пуцао на српског душмнина Анту Павелића(3)!

нкпо

НИКШИЋ НА МЕТИ: Када липе (не) миришу, од четника до жена!