Пише: Душко Ковачевић (РТЦГ)

Чувени француски криминолог и пионир форензике Едмонд Локар давно је казао ,,да је вријеме које пролази — истина која измиче“, наравно, у смислу разоткривања кривичног дјела. Од убиства Душка Јовановића прошла је ‘вјечност’, прошла је 21 година, али оно што је парадокс тог времена које и даље пролази — све вријеме зна се истина. Она није измицала, само нам се кварно церекала у лице из лабиринта кастрираних државних установа. Али још увијек није довољна истина. Карл Јасперс је говорио да и истина треба пропаганду.

Душка није убила дуванска мафија, како се то често чује, него држава, а дуванска мафија и држава биле су једна глава, античка медузина глава. У том планираном, најављеном и заказаном убиству, које се припремало мјесецима прије завршног чина испред редакције Дана, све, ама баш све, носило је јасно и непорециво обиљежје државе: и истражни судија који није смио доћи у МУП како би дао легитимитет истини, и ауто из којег је Душко убијен, и аутоматска пушка, и координисана пасивност полиције која није блокирала излазне цесте из града…

Све је била државно, чак и убица и помагачи — добро позната лица са службеним легитимацијама у џепу и са заслугама за стварање државе (како је наводно казао један од њих у постреферендумском периоду) а та врста заслуга подразумијевала је и дозволу за убијање.

Увод злочин и сам злочин били су крајње отворени, несмотрени и траљави, као да је држава имала неутаживу потребу обзнанити — да она стоји иза злочина. Невјероватна је доза дрскости и смјелости са којом је тадашње држава кренула у егзекуцију тако проминентне и познате личности као што је био Душко Јовановић. Опште је мјесто да он није био само новинар истраживач, Душко је био опозиционар са снажним и поктретачким угледом и у Црној Гори и у региону.

Није лако кренути на таквог човјека. То увијек изазове буру, застој, немир…, али и најблаже речено подозрење иностраних центара моћи. Увијек је то ризик и опасност за државу као ликвидатора. Милошевићев изоловани и аутократски државни и парадржавни апарат причекао је НАТО бомбардовање како би у стихији рата убио новинара Славка Ћурувију (српског пандама Душка Јовановића). Чак се безобзирни и ђаволски опасни которски кланови нијесу усудили направити нешто слично, иако су им се храбро испријечили неки новинари и политичари!

Читамо у Скај транскриптима — очајни су што им држава није допустила да убијају колико они сматрали да треба.

Нажалост, када се о Душку Јовановићу одлучивало, држава не само да је дупустила његово смакнуће — она га је организовала и спонзорисала.

извор: портал РТЦГ