Пише: Момо Јоксимовић, Предсједник Партије пензионера-ПИР
Агенција за спречавање коруоције (АСК) је саопштила податак да јавни функционери који су 2017.године дозвољавали контролу банковних рачуна око 70 одсто њих, у 2025.години тај проценат износио је свега 31 одсто.
АСК је анализирао да од 10.931 извјештај о приходима и имовини, поднијето прошле године, сагласност за приступ њиховим банковним рачунима дало је свега 3.366, што износи 31 одсто.
Према званичним подацима, 2017.године, 71 одсто функициинера је дозвољавало увид у банковне рачуне. Наредне 2018.године тај проценат је 60 одсто, 2019.je пао на 57 одсто, 2020. године 53 одсто, 2021.гoдине 50 одсто, 2022.године 47,2 одсто, 2023. године је 43 одсто, а 2024.години тај проценат је 39,1 одсто.
Интересантно је да код дубинске провјере обавезника и њихове документације, код сваког случаја је утврђено могуће кршење закона, стоји у извјештају АСК-а , што дубоко забрињава. Куда то држава иде.
Дакле, 2017.године, око 70 одсто јавних функционера је дозволило увид у своје банковне рачуне. Осам година касније, 2025.године, тај проценат је пао на око 30 одсто. Није дакле да има напредка—него има назадовања. И то отвореног без стида, без морала, без задршке.
Шта то значи у пракси.
Да већина оних који управљају државом не прихвата контролу. А онај ко не прихвата контролу—не поштује ни закон, ни грађане, ни државу.
Ово је суштина проблема: није више ријеч о појединачним злоупотребама, него о систему који штити нетранспарентност и некажњивост.
Грађани плаћају порезе, пуне буџет, трпе инфлацију и сиромаштво, а заузврат добијају поруку да немају право ни да знају како се понашају они које плаћају.
То није демократија. То је симулација државе.
У Уставу пише, да је Црна Гора држава грађана. Али у стварности-грађани немају контролу, немају увид , немају моћ. И зато је та одредница мртво слово на папиру.
Прави узроци су дубоки и опасни :
*институиције су зараобљене и зависне
*закони се примјењују селективно
*контролни механизми постоје само формално
* политичка воља за редом и одговорности –не постоји
*систем награђује лојалност а не законитост.
Када функционер одбије контролу и не сноси последице-то више није пропуст. То је порука: „ ми можемо шта хоћемо“.
И зато грађани данас нијесу само незадовиољни- они су љути, разочарани и све више убијеђени да су сами против система.
Ако се ово не заустави, последице су јасне:
*Потпуно урушавање повјерења у институиције
*јачање апатије или радикализације
*одлазак људи и гашење перспективе државе
Рјешења су позната—али захтијевају храброст:
*Обавезан увид у имовину и рачуне, без изузетка
*Аутомстке и строге санкције за свако одбијање
*Стварна независност контролних институција
*Јавно и транспарентно извјештавање доступно свим грађанима
*Укључивање грађана у надзор а не њихово искључивање.
Ово није техничко питање, нити питање тумачења закона, него свјесно кршење од оних који би трребали да га бране и штите. Када носиоци власти крше Устав по мјери својих интереса, држава престаје да буде правна ,а постаје приватна својина. Закон који важи само за грађане, а не и за власт, није закон-то је облик тихе диктатуре. Умјесто владавине права, добијамо владавину људи, и то оних који су изнад инстиуција и изнад одговорности. Док се Устав тумачи и прекраја по потреби појединаца, повјерење грађана се урушава, а држава слаби изнутра.
Без једнаке примјене закона на све, свака прича о демократији постаје празна фарса.
Овакво понашање власти није само лоша порука—то је директан удар на темјеље државе. Ово је питање да ли држава постоји за грађане-или против њих. Грађани и порески обвезници се морају изборити, све оно што они плаћају мора бити на видјело, на длану, ништа нема скривено. Нити смије бити.
Постоји само истина: систем, не штити закон-него оне који га крше.
И зато је вријеме да се ствари назову прави именом—и да се коначно почну мијењати.
