Када говоримо о Вранешу, не говоримо само о једном простору између Таре и Лима. Не говоримо само о селима и катунима, ливадама и планинама. Говоримо о једном духовном завјету, о једном тихом , али снажном огњишту српског трајања. А када том имену додамо име Светог Саве, и онда знамо-говоримо о коријену, о смислу, о путу.Вранеш није случајно мјесто. Управо на том светом тлу живјели су и дјеловали Немањићи-темељ српске државности и духовности. Ту је столовао кнез Мирослав, кнез Захумља, брат великог Жупана Стефана Немање, у цркви Светих Петра и Павла. И управо ту, на кожи вранешки јагњади, исписано је једно од најљепших дјела српске писмености-Мирослављево јеванђеље.
То није само књига. То је доказ да је Вранеш био мјесто гдје се писало, мислило и стварало. Мјесто гдје је слово било свето.
Брат Светога Саве, Вукан Немањић, такође је оставио дубок траг на овом простору. Оставио је своје јеванђеље које се налази у Русији. А подигао је цркву Успеније Пресвете Богородице у Павином Пољу и манастир Ваведење Господње у Блишкови. То су камени свједоци једног времена у којем се знало да без вјере нема ни народа, ни имена, ни трајања.
И зато Вранеш није обична земља. Вранеш је—наша мала Света гора. Простор испуњен црквама, манастирима, молитвом и тишином која говори више од сваке ријечи.
А изнад свега тога стоји лик Свети Сава.
Свети Сава није само историјска личност. Он је мјера нашег постојања. Он је слово које нас учи, пут који нас води и свјетлост која нас сабира. У свакој вранешкој кући живи његов култ-не као успомена, већ као живот.
Свети Сава је наше прво слово, наша азбука. Он је наше име, наша школа и наша слава. Он је пјесма која се пјева уз огњиште, сјећање које се преноси са кољана на кољено. Он је наша саборност, наша мудрост и наша тишина.
Када дијете у Вранешу научи прво слово, оно га учи у духу Светога Саве. Када се окупимо на слави, када запјевамо, када се присјетимо предака—ту је Сава. У нама. Са нама.
И зато није случајно што данас , на овом простору, дјелује Удружење Грађана Вранеш. Оно чува и обнавља оно што смо добили у аманет—нашу културу, наше писмо, наше трајање. Оно подсјећа да Вранеш није прошлост, већ живо срце једног народа.
Вранеш је дао снажне људе, интелектуалце, духовнике. Вранеш чува и сјећање на велике српске личности , па је издао Монографију о митрополиту Амфилохију Радовићу, на преко 540 страница, аутора мр Слободана Чуровића. Име Амфилохија остаје у историји нашег духовног живота.
Али највећа снага Вранеша није у прошлости. Она је у вјери да трајемо. Да чувамо. Да не заборавимо.
Јер народ који заборави Сватога Саву-заборавио је себе.
Зато данас, са овога мјеста треба да кажемо јасно и гласно: Вранеш није само географија. Вранеш је завјет. Завјет Светом Сави, завјет нашим прецима, завјет нашој дјеци.
Да чувамо слово.
Да чувамо вјеру.
Да чувамо име.
Јер док је Свети Сава у нама—биће и нас.
Бесједа Мома Јоксимовића, на књижњвној вечери посвећеној Вранешу и Светом Сави, одржаној у Народној библиотеци у Подгорици.