Аутор: Тихомир Бурзановић

Чини се да је у Србији и Републици Српској постао спорт – циљати српске лидере и новинаре који долазе из Црне Горе. Зашто? Зато што они не пристају да буду послушна продужена рука политичког естаблишмента. Њихови гласови, искуство и независност представљају претњу – не само партијама, већ и читавој машинерији која контролише наратив у региону.

Они долазе из средине где политичка пракса није строго униформисана, где се критички став не кажњава аутоматски, и где независни новинари имају простор да истражују и износе истину. У Београду и Бањалуци, то се тумачи као „непријатељски чин“ – јер нарушава идеју јединствене политичке и медијске линије коју естаблишмент жели да одржи.

Напади на ове лидере и новинаре нису случајни. Они су резултат страха од аутономног мишљења, од конкуренције која не подлеже централи, и од могућности да публика добије другачију причу од оне коју политички и медијски апарат пропагира.

Сваки критички текст, сваки независни интервју, сваки став који не прати диктат доминантног наратива аутоматски постаје мета.

Укратко – српски лидери и новинари из Црне Горе су мета зато што не пристају на послушност, не уклапају се у контролисани наратив и показују да политичка моћ може постојати и ван Београда и Бањалуке.

 И док их нападају, јасно је једно: моћ се плаши независног гласа.