Да ли сте приметили – у овом нашем локалном хаосу, и у овом глобалном хаосу, отежалом од ужасних вести и још ужаснијих прогноза о томе како улазимо у Трећи светски рат, како нас очекују глад, и нове епидемије, и грађански ратови, и бесмисао и безумље, и ужаси апокалипсе сваке врсте – једну појаву која заиста привлачи пажњу?
Овдашњи медији, поготово они који имају „најширу читалачку публику”, као да не могу да се насите ужаса. Као да им никада није довољно страхота, смрти, несрећа, глади, беде и очаја сваке врсте, па врло често прибегавају рециклирању лоших вести.
Скоро свакога дана бомбардују нас вестима о томе како је „на данашњи дан” пре десет година неки манијак у неком селу убио две девојке, или „на овом месту стравична несрећа” која се догодила ко зна када, или „туга до неба – умро познати глумац” (који је играо у серији која се овде никад није емитовала и умро је природном смрћу у 95. години), или се до танчина препричавају детаљи болести неке познате личности која нас је напустила одавно, као да немамо довољно актуелног, свакодневног локалног мрака, туге и несрећа.
Производња лоших вести, нажалост, показала се као својеврсни медијски лепак за читаоце, који доноси зараду – у ери дигиталне стварности, медији живе од кликова, па се „страх”, „шок” и „очај” испостављају као „привлачне” емоције за распиривање „радозналости”.
Синтагма „медијски мрак” сада је добила своје проширено значење – свет се не може држати у непрестаној дистракцији, бризи и анксиозности, без редовне производње мрака. Црнило информативне галаксије сада постаје буквално, а теза да је ужас исплатив добија своју свакодневну морбидну потврду.
Медији се тако испостављају као глобални индустријски комплекс страха и бесмисла.
У шта се свет претворио са овим редовним порцијама лоших вести, свежих или бајатих, свеједно? Или је одувек био овакав?
Чувени француски песник Шарл Бодлер у Цвећу зла има један стих, који данас делује скоро пророчки:
„Враг и држи конце што нас мичу јадне!
Одвратни нас предмет привлачи и мами,
Сваког дана корак силазимо сами
Без грозе, пут пакла кроза тмине смрадне.”
