У храму Светог Николе Мирликијског у Лушцу код Берана, вјерници и данас пале свијеће за покој душе Љубице Поповић, студенткиње, коју без суда и пресуде убише комунисти на стратишту Талум, 1944. године, и за њену Лужачанку, Дивну Вековић, коју комунисти звјерски убише током четничке одступнице на Зиданом Мосту, у Словенији, са још 31. сељанином (седам ђака и студената, 12 сељака, 5 официра, двојицу судија, једног доктора …).

Петокрака је убила још 45 Лужачана: банског вијећника Милосава Пајковића и његовог осамнаестогодишњег сина јединца Чедомира, и још тројицу браће Пајковића: Богољуба, Драгољуба и Мирољуба, високих интелектуалаца. На исти начин погинули су браћа Букумире, Александар и Милисав, као и отац и син – Новица и Миливоје Букумира. Лужачани на олтар отаџбине дадоше и Милиће, Вуковиће, Вековиће, Поповиће, Букумире, Пајковиће,Томашевиће,Томичиће, Шћекиће, Радичевиће, Ракочевиће.

Те кобне 1944. године, лужачка хероина Љубица Поповић, знала је шта је чека, када су јој на врата дошли комунисти, само зато што је била ћерка знаменитог Милана Поповића. Од њих је само тражила да је причекају да се уреди – за смрт! Обукла је најљепшу робу коју је имала, дотјерала косу и понијела са собом јастук и ћебе. Ћебе је прострла у већ ископану раку, намјестила јастук и рекла: “ А сад, јунаци, стријељајте!“ Нико није хтио одмах да пуца у Љубицу. Сви су окретали главе, Љубица није дала да јој се завежу очи. „Не бојте се, јунаци! Нећу вам ништа“, погледом их је сјекла Љубица. Коначно, пушку је узела нека партизанка с Цетиња. Опалила је, али није усмртила Љубицу. Онда је командант партизанске јединице извукао пиштољ и са седам метака докрајчио је. Тај црногорски револуционар по занимању био је НАРОДНИ ХЕРОЈ.

(Бранко Глоговац, „Безгробна војска Васојевића“, Београд, 1996.)