Судбину случну Бошко Бошковића дочекали су његов брат Секула и братанић Максим који су на свиреп начин убијени од комуниста почетком 1942. године. У прилогу је извод из књиге Милоша К. Војиновића о Тадије Б. Бошковића, КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1941-1942. ГОДИНЕ.

       Бошковић Максима Секуле, рођен 1870. године у Пољима Колашинским, општина пољска, срез колашински, мајор у пензији. „Учесник је свих ратова и буна вођених за слободу српског народа, почев од Раоничке буне, ратова за проширење Црне Горе и ослобођење Старог Раса, преко Балканских ратова, Првог свјетског рата и Тринаестојулског устанка. Био је командант батаљона а затим бригаде у Црногорској војсци… Као велики родољуб, неустрашиви јунак и човјек, и он је још одмах у децембру 1941. године осуђен на смрт од партизана. Убијен је по наређењу Сава Брковића, Сава Јоксимовића, Ненада и Јагоша Ракочевића са сином и још једним угледним мјештанином Колашинских Поља на веома свиреп начин… Интересантно је да је његово тијело, према причању народа, ријека три пута избацивала на обалу, и да су га убице сва три пута враћале у воду. Тара је, ипак, нешто даље од мјеста злочина, на обалу избацила његов леш.“^[1] Након збора који су сазвали партијски активисти, одржаног у школи у Пољима 5. априла 1942. године, поводом напада Њемачке на  Југославију^[2], и игранке која је услиједила, група партизана из Поља, по наређењу О.К.К.П.Ј. Колашин, ноћу је дошла у његову кућу и затекла га болесног у постељи. Пошто је био непокретан, наредили су Милутину Зиндовићу, којег су такође ноћу одвели из куће, да га носи. Исту ноћ на препад су ухватили Милисава Крговића и Неша Лакетића. Милисава и Секулу убили су ударцима маљем у главу, а затим су их бацили у Тару. Убице су након ликвидације свратиле у кућу Рада Рабреновића, чија је кћерка запазила да неки од њих имају крваве руке.^[3] Секуле је доспио на „суд партије“ јер је критиковао комунисте због убиства учитеља Милована Анђелића, говорећи: „Од Милована смо слушали само што је право и поштено. Када сте убили њега, убијте све изреда, па видјећемо докле ћете дотјерати“^[4]

ОККП Колашин у извјештају поднијетом ПККП Црне Горе априла 1942. године, потписаном псеудонимом  „Павка“^[5]за ликвидације које су партијци починили у Пољима наводи следеће: „Пошто је из Поља пошло у четнике 128 то су они покушали да од остатка формирају своје банде које ће им послужити у датом моменту. Да то не би могли приступили смо ликвидацији свих оних који су непоправљиви. Тако смо ликвидирали следеће: Милисава Крговића сељака, Секула Бошковића мајора у пензији, Радосава Јокића, сељака из Гојаковића, Марка Анђелића из Бистрице, Ђука Марковића, сељака из села Бистрице, Милутина Зиндовића, партизана чији је брат у четницима, а који је изјавио „што је мој брат то сам и ја“, браћу Вељка и Тадишу Пејовића оба партизани, а који су одржавали везу са четницима и били њихови обавештајци у нашој војсци. Оба су стријељани јавно пред стројем батаљона „А. Ђилас“ –настојимо да откријемо још четнички настројених људи, па ћемо их прекратити!“^[6]Убијен од стране пољског партизанског штаба по доказу: Р.Ж, С.М, Ћ.П, Г.М. Након ликвидације, партизани су опљачкали покретну имовину убијеног: 2 вола, 1 коња, 2 краве, 1 свињу, 50 оваца, 5 кокоши, 150кг кукуруза, 40кг пшенице, 100кг јечма, 80кг сувог меса, 25кг кајмака, 30кг сира, 40кг вуне, 200кг кромпира, 30кг пасуља, цио кућни намјештај, цио прибор за јело и кување, цијелу одјећу и обућу, приближне вриједности 70.000 лира.^[7]

       Бошковић Секуле Максим (Машан), рођен 1910. године у Пољима Колашинским, општина пољска, срез колашински, земљорадник. Ухваћен је од партизана у Пољима у кући Бећира и Малише Томовића око 23. фебруара 1942. са Петром и Павлом Грдинићем. Везани су конопима и одведени ка Добриловини. Хапшење су наредили Ненад Ракочевић и Јанко Видаковић који су ту били присутни. Стријељани су код манастирског конака у Добриловини, гдје су и закопани. ^[8] Након ликвидације, партизани су извршили пљачку Машанове имовине у вриједности од 70.000 лира.

[1] Вуксан Мрдак, Записи једног патриоте, стр, 146-147

[2] ДА Подгорица, АРП,  док. 14374

[3] Казивање Велише Томовића из Поља, 11.07.2013

[4] ГСКИД „Његош“, бр. 10/1962, стр. 123

[5] Пуниша Ћировић, п.а

[6] ИИЦГ Подгорица, 3-2- 23 (42), инв. број 14371

[7] ДАЦГ, Ратна штета 1942-1946, ф. 2; Пакао или комунизам у Црној Гори, свеска 3, стр. 16

[8] Казивање, Велиша Томовић из Поља, 11.7.2013; ДАЦГ, Ратна штета 1942-1946, ф. 2