Пише: Дејан Бешовић
Јакоб Јоханес Седерхолм (1863-1934), рођен у Хелсинкију, био је фински геолог ,петролог и истражитељ-генерални инспектор Лиге народа –данас се лига народа зове ОУН .У детаљном извјештају Лиги народа у Женеви он ће описати живот становништва града и среза Корче .Лига народа Извјештај Истражне комисије у Албанији о њеним активностима од 19. децембра 1922. до 1. фебруара 1923. Истрага у јужној Албанији. 6. април 1923. у: Лига народа, Службени лист, Женева, мај 1923, стр. 491-502.
У вријеме мог доласка у Корчу добио сам информацију која је показивала да је грчка влада упорна у свом ранијем ставу да провинције Корча и Аргирокастро не сматра припадајућим Албанији. Људима који су одлазили у Грчку из ових покрајина одузимани су албански пасоши, који су у неким случајевима замијењени грчким пасошима. Грчка влада је такође позвала на мобилизацију младиће из јужне Албаније од 19 до 23 године који су живјели у Грчкој. Многи од ових младића припадали су хеленофилским породицама у Корчи и Аргирокастру. Ипак, њихови родитељи су одржали састанак у Корчи и послали ми депутацију тражећи од мене да њихов протест прослиједим Друштву народа; то сам урадио у телеграму генералном секретару Соренсену .
Како сам накнадно сазнао, грчка влада је задржала у војној служби само оне регруте који нису могли да докажу њихову албанску националност.
Интервенцију Лиге затражила је и депутација албанских земљопосједника у Македонији, јер су, како су ми рекли, били приморани од грчких власти да у кратком року продају своја имања по веома ниским цијенама. Иако је ово питање донекле било ван моје мисије, пренио сам њихов захтјев Секретаријату за информације Генералог секретаријата ЛН у Женеви .Дуго одлагање до кога је дошло у вези са коначном одлуком у вези са разграничењем између Грчке ,Македоније и бивше отоманске Казе Корче која се приписује Албанији, изазвало је такву нелагодност у покрајини Корча, посебно у оним дкеловима некадашње Казе Корче које су још донекле окупирале грчке трупе не поштујући све одлуке Конференције посланика. Није ми било могуће да се распитам о условима на овом подручју нити да истражим многе притужбе људи који тамо живе, а које су ми пријављене. По мом доласку на границу ове области, грчке власти су, иако су ми иначе показале савршену љубазност, одбиле дозволу да уђем у Грчку. Чинило ми се, међутим, очигледним да ће веома озбиљне потешкоће постојати све док дотична територија буде у двосмисленој ситуацији. Њехови становници били су регрутовани као војници у грчкој војсци, иако њихова будућа судбина можда није повезана са судбином Грчке, а непослушни су били строго кажњавани. Становници су такође морали да плаћају велике порезе у новцу и натури. Даље, њихова главна пијаца била је у Корчи и опстанак им је био веома тежак све док су били одвојени од тог града, чијим је становницима и ово одвајање задало озбиљне потешкоће. Штавише, постојала је опасност да садашње несређено стање може довести до повећања тензија између Грчке и Албаније. Стога сам се усудио да препоручим, у телеграму генералном секретару, да Савјет Лиге затражи од Конференције амбасадора да убрза коначно разграничење. Тек када се то питање коначно ријеши, може се поставити чврста основа за добро разумијевање ове двије сусједне земље.
Албанија и Грчка су сада размијениле дипломатске представнике и тако је почела нова ера у њиховим односима.Предамном је искрсло ново питање формирања самосталне православне албанске цркве.
Као што је већ наведено у мом последњем извјештају, изгледа да се питање формирања независне православне цркве Албаније приближава дефинитивном рјешењу. Можда би било занимљиво дати кратак приказ почетка и развоја покрета који је довео до овог резултата. Међу албанским емигрантима у Сјеверној Америци прво се јавила жеља да се створе албанске вјерске заједнице независне од грчких цркава и користећи албански као језик богослужења. Прва од ових заједница је формирана у Бостону 1919. године, са пречасним Фан Нолијем на челу. За свештеника га је рукоположио руски митрополит у Њујорку, а грчки епископат је то одбио. Жеља Албанаца да добију инвеституру пречасног Фан Нолија за епископа из Руске митрополије није испуњена, а заједница је, узевши ствар у своје руке, прогласила преподобног Фан Нолија за епископа без инвеституре .
Потом су пречасни Фан Ноли и други албански православни клирици дошли из Америке у Корчу, гдје су наставили своје напоре за стварање националне православне цркве Албаније . Помагао им је један број националиста, од којих су већина били и емигранти који су се вратили из Америке, а подршку су им дале и албанске власти, које су на њихове тежње гледале благонаклоно.Националистичка партија је заузела неке од цркава у Корчи и почела са служењем литургије на албанском језику, али као што су ми многи рекли, већина православног становништва је била непријатељски расположена према овим мјерама и протестовала је тако што није посјећивала ове цркве. Тако је пријетио опасан раскол. Да би се избегао овако жалосни догађај, у августу 1922. године сазван је конгрес православних Грка ,Срба,Влаха ,Цинцара и Албанаца .Конгрес се састао у Берату и донио одлуку о стварању албанске аутокефалне цркве са препоруком да се обрати Патријаршији за одобрење те одлуке. Супротно ономе што су многи очекивали, Патријарх Мелетије Четврти је благонаклоно примио захтјев и послао у Корчу представника са пуним овлашћењима, егзарха корчанским Јеротеја. Егзарх, и сам албанског порекла, проповиједао је у цркви на албанском језику , освештао је албанску независну цркву и молио је за благослов; издао је проглас у коме је изјавио да је Патријаршија, признајући правни карактер бератског конгреса, била наклоњена формирању самосталне албанске цркве и да ће приступити мјерама неопходним да потврди црквено одвајање ( томос синдикос индиктион )Бератски конгрес изразио је следеће жеље: да митрополије буду Албанске ; језик богослужења, укључујући језик свих богослужења , убудуће би требало да буде албански, осим у црквама које посјећују грчкофоне и србофоне заједнице региона Аргхирокастро и Корча . Међутим, докле год би требало да буде недовољан број свештеника који довољно добро познају албански језик, на албанском би било обавезно читати молитве за Владу, државу и независну Цркву, а по могућности и текстове из Јеванђеља. и молитва Господња. Прве албанске митрополије требало би да добију инвеституру од патријарха, чиме би могле да рукополажу ниже свештенство.
За надати се да ће се не само грчким заједницама, већ и албанофонима,србофонима аромунофоним и осталим дозволити да сами одлуче да ли више воле да се литургија служи на грчком ,црквенословенском или албанском језику, тако да се не оптерећује савјест вјерника. .
Убудуће ће већина питања која се тичу Православне Цркве Албаније бити унутрашња питања унутар те Цркве, или у почетку између ње и Патријаршије Васељенске .Када сам се сусрео са представницима православних заједница региона Аргхирокастро, они нису имали замјерке у вези са садашњим стањем њихових црквених послова. Раније је, међутим, било притужби на тешко поступање са прота Атанасијем Косом , који је неколико недјеља држан у затвору јер није учествовао на изборном конгресу у Берату. Иако је добио већину гласова православног становништва, он није именован за викара (замјеника) митрополита (епископа) за град Аргирокастро, већ је на његово мјесто постављен пречасни Пано, који је изгледа имао врло мало присталица међу православним становништвом. Његово именовање је, међутим, само привремено и изгледа да ће се при именовању митрополије узети у обзир жеље заједница.Такође из Скадра и Љеша добио сам писмо пречасног свештеника Велише Поповића који је учествовао на конгресу у Берату у коме се каже : -Ваша екселенцијо ,слободан сам да Вас обавијестим да сходно Жичкој повељи о аутокефалности Српске православне цркве из 1219 .године области: Скадар ,Љеш ,Пешкопеја и Дебар не могу прихватити јурисдикцију никакву другу јурисдикцију осим жичких архиепископа и пећких патријараха . Народ то неће и не жели . Свако насилно наметање решења изазиваће супротан ефекат а Ви као човјек од правице знате што то значи . Такође слободан сам да Вас обавијестим да наша Црква посједује 38 цркава и манастира у Корчи и Агирокастеру ,па Вас још једном молим да то пренесете Генералној скупштини Лиге народа и Савјету који Вас и делегира -Писмо сам уредно спаковао и повјерљивом поштом послао Генералном секретару у Женеви .
У Корчи је изгледа преовладавало мишљење да је за црквено питање пронађено задовољавајуће рјешење.
Ово је ситуација са црквеним питањем коју су ми објаснили присутни поглавари Албанске цркве у Корчи, од којих је један говорио енглески, а такође и егзарх Јеротеј, преко преводиоца. Први је увијек говорио о формирању ‘аутокефалне’ Цркве, а ријеч ‘аутономна’ се никада није помињала; изричито је речено да егзарх посједује пуна овлашћења не само да испитује, већ и да објављује формирање аутокефалне Цркве.
Приказ ситуације који сам касније добио из српских извора разликује се, међутим, у неким важним тачкама од информација које сам добио у Корчи. Према досадашњим информацијама, које сам добио од српског представника у Цариграду господина Нушића , патријарх свом изасланику није дао пуна овлашћења да одлучује, већ само да се распитује о стварима о којима је ријеч, а одлука је требало да буде донијета,касније од Светог синода у Цариграду. Даље, речено је да карактер независне албанске цркве која ће се формирати неће бити аутокефална црква, на челу са патријархом, већ аутономна црква, која ће у неким аспектима остати потчињена патријарху у Цариграду.Разлика у ова два тумачења ситуације је можда углавном формална. У сваком случају изгледа јасно да је формирање независне албанске цркве само питање времена и да ће опасност од раскола бити избјегнута.
Школско питање у региону Корча има другачији аспект од оног на западу. Овдје нема језичких мањина. Као што је већ напоменуто, сво становништво, чак и најжељнији хеленофили или србофили, у својим домовима говоре албански. Али са једним изузетком није било албанских школа прије времена француске окупације 1916 .године , све школе за хришћанско становништво биле су српске и грчке, који су били и трговачки језици , итд. Мухамеданско становништво је користило и турски као школски језик. Тако је српски и грчки био језик културе хришћанског становништва, а многи Албанци из Корче су, завршивши школске студије, завршили наставу на Грчком универзитету у Атини,а мањи дио на Великој школи у Београду .Али Корча није била само важно средиште грчке и српске културе; била је и колијевка албанског национализма. Ту је 1891. године отворена прва женска школа на албанском језику.Албанске школе које су отворене широм земље 1908. године, у вријеме турске револуције, затворене су двије године касније, а албански просвјетни покрет неколико година није напредовао.
Почетком француске окупације покрајине Корча, 1916. године, када је подстакнут албански национализам, затворене су све грчке и српске школе и отворен француски лицеј и неке основне албанске школе. После примирја поново су отворене грчке и српске школе у Корчи, међу њима и гимназија, која је наставила са радом до 1922. године, када је поново затворена. Тренутно се настава у свим основним школама, као и у једном броју вртића и женских школа одвија на албанском језику, а Француски лицеј наставља са радом. Све сам их посјетио и разговарао са наставницима и родитељима ђака,који су били веома отворени ,љубазни а уједно и безгранично љути .Већина школа је претрпана до те мјере да учионице више нису могле да приме ђаке. Што се тиче количине обављеног образовно-васпитног рада, ниједна досадашња управа није била успешнија.Што се тиче питања да ли је албанска Влада спровела декларацију која се тиче мањина или не, треба подсјетити да ова декларација говори само о праву мањина да оснивају школе на свом језику. А ако се узме у обзир да се та одредба, као што се обично радило у другим земљама, односи само на матерњи језик припадника мањина, ово, што се тиче округа Корча и највећег дијела округа Аргирокастро , је албански језик .Кад год се постави питање о третману мањина, албанска влада се увијек позива на чињеницу да постоји више него поштена пропорција између броја хришћанских и мухамеданских званичника. Замјерка коју сам увијек чуо на југу била је да су хришћански званичници које је именовала Влада, углавном, они који имају повјерење мухамеданаца, али не у истој мјери као и њихових вјерника. Они такође цитирају случајеве у којима су хришћанске службенике постепено смјењивали мухамеданци. На пример, њекаре градске болнице у Корчи који су студирали у Атини, Београду Паризу итд., заменили су мухамедански љекари који су студирали на турским универзитетима. Овакво стање изгледа прилично неприродно у граду у којем су велика већина хришћани који су навикли на европске методе лијечења. Такође се мора констатовати да већи дио чиновника бившег турског режима, посебно судије, жандарми итд., и даље задржавају своја мјеста, а како су до сада закони остали непромијењени, међу хришћанским становништвом преовладава утисак да нови поредак ствари ,само је наставак старог.Уобичајена притужба је да правда није иста за хришћане и муслимане. Хришћански званичници су ми рекли да се Мухамеданци понекад опиру наредбама закона у увјерењу да стоје изнад њега, и да су високи званичници, у неким случајевима, ометали ток закона ако је изгледало да ће резултат бити неповољан за неке од њихових пријатеља и родбине. Чак би се чинило да су у изолованим случајевима хришћански званичници који су сувише оштро поступали против муслимана са моћним пријатељима били приморани да поднесу оставке. Јадну причу испричали су ми људи које сматрам поузданима. Убиство дјетета током неке врсте породичне свађе није могло да се процесуира пред судом јер је наводни убица била ћерка високог званичника, а свједоци нису смјели да говоре,због освете.Нарочито у питањима која се тичу власништва и закупа земљишта, каже се да често недостаје
правда. Земљопосједници су мухамедански бегови, док су закупци на њиховим чифликовима (закупљеним имањима), који у већини случајева плаћају трећину љетине као ренту, у многим случајевима хришћани. Као резултат неразвијеног карактера законодавства, законско власништво над имовином често није скупо, а може се десити да бегови покушају да прошире своју земљу коју су сељаци дуго сматрали својом, или склапају уговоре са пастирима који дозвољавају да им напасају овце на својој земљи, а у свим таквим случајевима сељаци хришћани се жале да им је тешко доћи до правде. У последње вријеме, многи земљопосједници су почели да траже власништво над земљом на којој су изграђена села и у селима Цркве, што је изазвало велику нелагоду међу сељацима.
У више случајева сам се распитивао о притужбама које се тичу неправедног поступања према хришћанима. Пошто нисам правник, нити имам прилику да детаљно испитам случајеве, могу, наравно, само да оставим утисак који су ми пренијели људи за које сматрам да су од повјерења.Покушао сам кад год је то било могуће да провјерим ове информације доказима из других извора. Чак и ако се узму у обзир грешке узроковане пристрасношћу наратора, остаје толико тога да сам остао чврсто лично увјерен да је садашње стање далеко од задовољавајућег. Чини се да су неки од највиших званичника били веома дрски и самовољни у својим односима са хришћанским становништвом, затварајући их и под најмањом сумњом да су хеленофили,србофили , укључујући и даме међу ухапшенима. Објашњења у вези са овим хапшењима која су давале власти у Тирани нису увијек била тачна. У неким случајевима се чини да су хапшења чак била изазвана личним мотивима. Функционери на важним функцијама су се обогатили током своје службе. Кажу да су жандарми на грчкој граници у неким случајевима поступали врло оштро и произвољно према сељацима.Питање аграрних реформи је већ дискутовано у албанском парламенту и од стране Владе и чини се да нема непремостивих потешкоћа, јер већина чифлика није велика и сељаци већ посједују дио земље коју обрађују. Штавише, цијена земљишта још увијек није висока и чини се да је могуће да се приликом експропријације бившем власнику додијели исти приход који је раније уживао.Штавише, Влада располаже великим бројем чифлика који су раније припадали турској круни и који се могу користити за утажавање глади за земљом тамо гдје постоји, а за исто се може користити и рекултивација великих површина плодне, али мочварне земље.
У сваком случају, чини се очигледним да су аграрне реформе неопходне ако се различити дјелови становништва, у многим случајевима раздвојени вјерским фактором не би све више отуђивали један од другог супротстављеним интересима.Покрајине Корича и Аргирокастро су уплатиле највећи дио прихода државног буџета Албаније, али је само мали дио директно искоришћен за потребе јужне Албаније. Највећи дио је утрошен за плаћање централне администрације у Тирани, војске и трошкова у вези са сузбијањем устаничких покрета итд.
Штавише, уочава се и извјесно политичко разочарање. Националисти Корче су се надали да ће као резултат оснивања независне Албаније бити створена нова држава која ће од почетка бити нешто веома различито од турске провинције каква је Албанија раније била. Али, као и обично, тешкоће су биле много веће него што се очекивало, па се оптимисти због тога осјећају превареним у својим надама.-
Због аграрне реформе у љето 1924.године избила је аграрна побуна и Ахмед бег Зогу, министар унутрашњих послова, морао је да побјегне из земље. Побуну је предводио православни епископ Фан Ноли. Био је интелектуалац образован на Харварду и прилично добар музичар; једном је свирао оргуље у биоскопу у Сједињеним Државама.
То је изазвало појаву потпуно нове гарнитуре министара на власти, све аматери, иако су неки од њих очигледно били нестрпљиви да побољшају услове у земљи. Једини камен спотицања био је сам Епископ Фан Ноли. Био је најциничнији човјек по питању слободе Срба и Грка .Његов положај у земљи је несумњиво био подржан комунистичким фондовима, и врло брзо је у Албанију стигао совјетски министар Троцки , са особљем знатно већим од особља било које друге мисије. Силе су одмах дале комбиноване изјаве Влади, наводећи да се нова мисија неће толерисати, и у року од три дана руски министар и његово особље су се спаковали и отишли.Крајем 1924 . године Ахмед бег Зогу се вратио и, уз помоћ Срба и петнаестак хиљада албанских планинара, извршио инвазију на Албанију са намјером да избаци епископа којичег је спонзорисао Совјетски Савез. До Бадње вечери он је продро кроз главни планински ланац а постоји извештај који смо наши у архиви Републике Албаније TT.441-1925 -11 који о овоме каже : Да се Ахмет Бег да се налази источно од великог ланца који је штитио престоницу. Преко овог опсега није било више од два пролаза, а њих је могла прећи само колона у једном фајлу. У међувремену су владине трупе држале све врхове, њихови митраљези су се укопали и поставили да прикрију трагове приближавања.Ахмед бег Зогу је ушао у престоницу са око петнаест хиљада најдивљих планинара, од којих неки никада раније нису видјели град. Борили су се кроз планине три недеље, а за Ахмедову контролу над својим људима увелико говори то што ни једна радња није опљачкана, па чак ни није опљачкана ни тезга са воћем,на пијаци .
Сам Зогу ће у мемоарима који су штампани у Француској записати на енглеском језику Albania in the Twentieth Century: a history
Улице су следећег јутра биле диван призор, са планинарима који су шетали у својим шареним хаљинама. Носили су хонкосе, или сандале од сирове коже, панталоне од тврдог бијелог филца, шарени појас пун бодежа и пиштоља, кошуљу од грубог памука са пуним рукавима заглављеним у зглобовима, величанствени кратки болеро богато извезен златном чипком и округли , шешир без обода од белог филца. Сваки човек је поред мањег наоружања носио пушку око струка.
Као резултат револуције увидјело се да је постојећи систем, по коме су четири стара господина дјеловала као регенти, гломазан и неизводљив, јер њих четворица заједно не могу да испоље моћ коју треба да посједује шеф државе. Сходно томе, одлучено је да се успостави републикански облик владавине, а дошла је депутација и замолила ме да саставим устав, више по узору на Американце него на Французе, јер је било пожељно да се већа овлашћења дају предсједнику. Пошто нисам знао ништа о компликованом америчком Уставу, предложио сам им да се обрате америчком министру. Нису били вољни да то ураде и замолили су ме да им позајмим неке књиге на ту тему. Најбоље што сам могао да понудим био је Витакерсов алманах, који дефинише овлашћења предсједника и судства и односе домова, и из тога је комисија албанских адвоката на крају направила функционалан устав за државу.-
Ахмед бег Зогу је именован за првог предсједника Републике Албаније. Изузетно интелигентан човек, почео је са најбољим намјерама и плановима за реформу државне администрације и добробит народа. Схватио је да је прво неопходно успоставити безбиједност у земљи и да је за то потребна заиста првокласна жандармеријска снага. Због тога је позвао Енглеску и ангажовао групу британских официра који ће формирати британски инспекторат за његову жандармерију..Написао је сажет извјештај о ситуацији у Албанији, о неопходности високо обучене жандармерије, о значају чврсте албанске владе за мир на Балкану, о различитим факторима који утичу на избор официра из других народа за овај посао. ; и на крају је примијетио да не верује да ће Влада Његовог Величанства дозволити да се успостави језгро немачких штабних официра у срцу Балкана.Сер Остин је у одговору написао да, иако не може да спријечи да ангажовање официра, он би то урадио на сопствену одговорност. Додао је да тражи од Ратног уреда да забрани било ком војном војнику да иде у Албанију , закључивши да мора обавестити било који официра кога ангажује Влада Круне да не може очекивати никакву заштиту или подршку британске владе. О томе Британски потпуковник Волтер Френсис Стирлинг (1880-1958) пише у Мемоарима ,Лондон 1963 .године
Формулација писма и глупост одлуке толико су ме изнервирали да сам одмах приступио упису службеника који су ми били потребни. Уз помоћ разних официрских удружења интервјуисао сам велики број кандидата и одабрао десеторицу који су имали добре ратне досијее и који су изгледа били добро препоручени.Затим сам се вратио у Форин офис и рекао сер Ејру Кроу шта сам урадио. Он је, могу рећи, био потпуно на мојој страни. „Ово би вас могло занимати“, рекао је, пребацујући телеграм преко стола. Била је то Мусолинијева лична порука сер Остину, у којој му се захваљује на љубазности када је у потпуности телеграфисао услове свог писма пуковнику Стирлингу у вези са инаугурацијом британског инспектората жандармерије у Албанији. Био сам запрепашћен да се министар круне толико понизио да би објаснио шефу државе као што је Италија начин на који је поступао са једним од поданика Његовог Величанства. Моја сљедећа реакција била је забавна, јер се и сам Мусолини сигурно смејао из рукава. Сер Остин је вјероватно дјеловао по добро познатој пословици „једном војник, увек будала“, јер никада никога није ни послао по мене нити ме је лично испитивао. Да је то урадио, могао сам да му кажем да сам већ разговарао о томе са Мусолинијем када сам отишао да га видим у Риму на путу за Лондон, и након што сам Дучеу указао на предности за Италију од пријатељског Британца. утицаја у Албанији, добио сам његову сагласност и подршку за шему.Вјерујем да је сер Остинов став био последица чињенице да се Англо-персијска нафтна компанија спремала да тражи нафту у јужној Албанији, а он се плашио да не изазове било какву врсту антагонизма од стране италијанске владе. Официри који су тако ступили у службу код мене били су сваки понаособ упозорени да не могу очекивати никакву помоћ или заштиту од британске владе ако упадну у невољу и да ће потпасти под албански закон и бити подложни албанском закону.Имао сам само десет дана да изаберем ове официре и провјерим њихове околности. Углавном су то били пуковници, мајори и капетани, а неки од њих су, поред осталих одликовања, награђивани ЦМГ или ДСО. Ипак, морао сам врло брзо да вратим двојицу или тројицу у Енглеску, јер иако су били људи са добрим ратним досијеом, у послератним годинама су брзо пропадали и више нису били погодни за активан живот, било због пијанство или зависност од дроге.
За све ово поменуто вријеме ни званични Београд није сједио скрштених руку . Послије смрти четничког војводе,конзула и агента Српске врховне команде Богдана Раденковића,једног од оснивача покрета „Црна Рука “ као и Митрополита Скопских : Савастијана Дебељковића ,Вићентија Крџића и Вићентија Кресојевића свештеника :Ђура Врачара ,Илије Врачара и Милоша ,Мирка Павловића и Живка Павловића који су с краја 19.и почетка 20 .вијека ударили темеље српском народу у древној српској кнежевини Корчи положај Срба и Српског народа је готово да је био неиздржив . О томе најбоље свједоче писма Српских и Југословенских конзула Славка Којића , Александра Антића као и конзула у Приштини и Истамбулу
Милана Ракића и Бранислава Нушића
(наставиће се )
