У Амбасади Црне Горе у Вашингтону је 19. новембра приказан филм о 120 година односа између Црне Горе и Сједињених Америчких Држава у којем ни сликом ни ријечју није поменут бивши предсједник Црне Горе Мило Ђукановић.
За политичког аналитичара Данила Калезића, који је у Вашингтону присуствовао свечаности на којој је приказан филм, улога Мила Ђукановића у црногорско–америчким односима је толико кључна и толико одређујућа да њено изостављање оставља видљиву празнину. Он објашњава да његов допринос није само елемент историјског наратива, већ темељни дио разумијевања савременог црногорског државног и спољнополитичког идентитета.
– Неспорно је да сваки филм, па и документарни, има своју умјетничку компоненту. То, међутим, не значи да он не треба бити изложен критици, нарочито када се бави историјски осјетљивом и политички значајном темом каква су црногорско–амерички односи. Аутори су, у покушају да у неколико минута сажму кључне моменте тих односа, очигледно направили одређене уређивачке изборе. Ипак, остаје чињеница да су црногорско–амерички односи, за разлику од односа САД са многим другим државама, имали специфичну динамику и привидне прекиде, иако су у пракси наставили да функционишу и током периода СРЈ. Зато је упечатљиво, а у документаристичком смислу и спорно, што у филму није детаљније обрађен један од најзначајнијих периода тих односа – период који је персонификовао тадашњи премијер, а касније предсједник Мило Ђукановић – објашњава Калезић.
Истиче да је ријеч о фази која се назире већ 1993. и 1994. године, а кулминира у годинама обнове независности, 2006. и 2007.
– У том раздобљу одвија се изузетно интензивна дипломатска сарадња Црне Горе и САД, у тренутку када се земља извлачила из онога што се у историографији већ описује као положај својеврсног добровољног таоца у односу на Милошевићев режим. Управо су тада америчка администрација – предсједник Клинтон, државна секретарка Олбрајт, специјални изасланик Холбрук – кроз развијање односа са Ђукановићем обновили ону врсту савезништва која датира још из Првог свјетског рата. Не говоримо само о политичким већ и личним релацијама које су обликовале односе двије земље. Не треба заборавити да је и град Њујорк, након завршетка Великог рата, изабрао Црну Гору као државу којој ће изразити захвалност за савезнички допринос. Дакле, постоји дубоки историјски континуитет који се у овом филму не види, а морао би се видјети – каже Калезић.
Он подсјећа да је Ђукановић у историјској хоризонтали црногорско–америчких односа дао несразмјерно велик допринос.
– Без улажења у то да ли је такво изостављање резултат намјере, недовољног познавања материје или нечег трећег, јасно је да је Ђукановић у историјској хоризонтали црногорско–америчких односа дао несразмјерно велик допринос. Тај допринос има три тачке које су кључне не само за разумијевање билатералних односа, него и за разумијевање процеса црногорске еманципације: напуштање Милошевићевог загрљаја, обнова независности и улазак Црне Горе у НАТО. Кроз та три процеса преламала се и унутрашња и спољна политика Црне Горе, тада још унутар државне заједнице. Због тога је тај период и тај политички однос са САД, посебно од деведесетих година, морао бити саставни дио филма – каже Калезић.
Поручује да се отвара и питање зашто сам ДПС, чији је Ђукановић почасни предсједник, не проблематизује овакве изостанке, као и бројне сличне покушаје да се период модерне црногорске историје интерпретира тако да се његови кључни актери изоставе.
– Ово није први такав примјер, а вјероватно ни посљедњи – слично се, уосталом, може видјети и кроз рад актуелног анкетног одбора. Не мислим да је у филму нужно постојала намјера да се некоме припише више заслуга него што их реално има, већ прије да се, из дневно-политичких разлога, прећути један капитално важан детаљ историјског процеса, који се објективно не може заобићи. Разумљиво је да се у кратком формату не може приказати све, али је улога Мила Ђукановића у црногорско–америчким односима толико кључна и толико одређујућа да њено изостављање оставља видљиву празнину. Његов допринос није само елемент историјског наратива, већ темељни дио разумијевања савременог црногорског државног и спољнополитичког идентитета – закључује Калезић.
Филм који траје нешто више од пет минута могуће је погледати на Јутјуб каналу предсједника Црне Горе Јакова Милатовића. Сценариста филма је историчар Вукота Вукотић, а директор Огњен Радуловић и урађен је за потребе Амбасаде Црне Горе у Вашингтону.
извор: портал аналитика
