Ово је питање о ком се не говори у нашој јавности. Али су чињенице ту, а оне су веома неповољне по аустроугарског каплара Јосипа Броза Тита и његову партијску војску „партизане“, јер је хрватски геноцид највише успео на територијама које су контролисале Титове снаге, док је народ највише сачуван на територијама под командом Југословенске војске тј. четника генерала Драгољуба „Драже“ Михаиловића.
Да размотримо најпре Титову партијску војску „партизане“.
Прво шта треба приметити је да, почев од 29. новембра 1941. године и пропасти Ужичке совјетске републике, па све до јесени 1944. године, Тито и његова војска се налазе искључиво на територији Павелићеве Независне државе Хрватске, која спроводи геноцид над Србима.
До самог краја 1943. године Титову партизанску војску у више 90% попуњавају етнички Срби (иако командујући кадар чине најчешће Хрвати). У партизанску војску највише пристижу Срби са подручја која су највише страдала у хрватском геноциду и логору Јасеновац, попут Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Поткозарја, Босанске Крајине итд. Већина Срба партизана у Титовој војсци има најближе рођаке који су убијани у Јасеновцу.
Тито и његова војска ни у једном тренутку током рата не крећу у офанзиву на запад, ка Загребу и усташама. Све њихове офанзиве су уперене према четницима и Београду, са циљем узимања власти. Нећете пронаћи ниједну партизанску офанзиву према усташама и Јасеновцу. Штавише, пре добијања оружја од Енглеза 1943. године, партизани се наоружавају највише код хрватских усташа. Да не помињемо благонаклон став усташа према партизанском присуству у Босни под НДХ окупацијом и њиховим несметаним заседањима АВНОЈ-а на територији НДХ.
Као што знате, Тита су на власт непосредно довели Енглези бомбардовањем српских градова по Титовом захтеву 1944. године, ослобођењем Виса и делова Далмације за Титов рачун, као и Стаљинова Црвена армија, која је ушла у Београд октобра 1944. године и ослободила источне делове земље.
Зашто партизани нису ослободили Јасеновац него су пустили да логор несметано ради?
То је питање са којим данашњи љубитељи Титовог лика и дела и његових партизана не могу да се изборе.
Кад им покажете да Тито и партизани никада од Енглеза нису тражили бомбардовање логора Јасеновац или пруга, путева и прилазних саобраћајница логору Јасеновац, а у исто време су 1944. године су изричито тражили сатирање српских градова попут Лесковца, Подгорице, Београда, Ниша, Никшића итд. они немају одговор.
Кад им покажете да је Тито лично одвратио Стаљинову црвену армију да из Београда, октобра 1944. године, крене ка Бечу најближим и најлогичнијим путем преко Славоније (Јасеновца) ка Загребу, његовом родном Загорју, Марибору и Бечу и да је изричито захтевао да Црвена армија крене на север ка Будимпешти оставивши Загреб (и Јасеновац) у усташким рукама до самог званичног завршетка Другог светског рата, они немају одговор.
За разлику од Титових партизана, совјетски, амерички и британски војници су своје акције ослобађања Европе првенствено усмерили на ослобађање преосталих заточеника немачких концентрационих логора, па су тако редом ослобађани Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Треблинка.
Кад им покажете да су партизани имали одлично организовану војску са обе стране реке Саве и да се главнина њихове војске налазила на подручјима на којима су највише страдали Срби, они такође немају адекватан одговор. Тито је све своје дивизије имао са обе стране реке Саве до 1944. године. У Банији и у Славонији, партизани су имали одличне јединице—чак пет банијских и десет славонских бригада састављене скоро искључиво од Срба које су дејствовале у околни Јасеновца, а никада нису са леђа напале Јасеновац или у садејству са Титовим дивизијама из правца Босне.
Наспрам себе у ослобођењу Јасеновца партизанске јединице би једино имале отпор усташке војске око самог логора и делова немачке војске али би такав покушај ослобађања макар показао да је партизанима стало до невиних српских живота. На жалост, Тито и партизани никада нису пошли у ослобођење Јасеновца.
Зашто четници нису ослободили Јасеновац?
Као што знате, четници нису имали организоване јединице са леве стране реке Саве у Славонији, Банији, Кордуну итд. Као искусан војни стратег Дража Михаиловић је знао да са својом герилском војском, оперише по планинском и шумском подручју, не може успешно и без одговарајућег наоружања да изведе фронтални напад на равничарско-мочварни терен Посавине око Јасеновца.
Уз такав терен и брисан простор, сметњу четницима је представљао и сукоб са три војске тј. пробијање бедема од три војске (Немаца, усташа и партизана) како би се стигло до Јасеновца.
Не постоји герилска формација, посебно не у време Другог светског рата, способна да фронтално и дугорочније нападне и пробије троструког непријатеља само из правца Босне, без озбиљно великог појачања и снабдевености у оружју.
Михаиловићеви четници су држали простор источне Босне и једино одакле би могли да изврше напад би био из правца Подриња и планине Мотајице или Мањаче одакле би ишао пробој против три војске на најнезахвалнијем терену.
Због тога је тактика Драже Михаиловића била, да се преко босанских четника и Динарске четничке дивизије заузме контрола што већег терена, како би се на тај начин спречило одвођење Срба у логор смрти Јасеновац и након тога покушао сам пробој ка логору. И заиста, тамо где су контролу територије имали четници, тамо је најмање народа страдало у Јасеновцу, за разлику од територија које су држали партизани. Када погледате оружане акције Југословенске војске и правац њиховог деловања ка западу, нарочито почев од 1942. године, јасно је да је она била фокусирана на спречавање геноцида, ослобођење и очување српског народа.
