Пише:Дејан Бешовић
Први велики походи Срба ка Западу догодили су се послије пропасти старе Српске средњевјековне државе ,тачније све чешћим најездама отоманске војске ка Српским средњовјековним државама „Новембра 1456. године у Београду је Владислав Хуњади на превару убио Улриха Другог грофа Цељског, мјесец и по дана касније, у 81. години живота умро је његов таст и савезник Ђурађ Бранковић. Удовица Катарина морала је да изручи утврђења која је још држала; у замјену, цар Фридрих Трећи дао јој је у доживотни посјед дворац Гуркфелд ( данас предио нуклеарне електране Кршко прим.ДБ)
са свим приходима, и обећао годишњу ренту“ Милованчев, 2004: 84. Катарина се 1469.године одрекла Кршког у замјену за исплату једнократне одступнине и преко Дубровника
отпутовала код сестре у Македонију, гдје је и умрла. У другој половини 15. вијека истичу се на управном и социјалном пољу у Штајерској поједини Срби од којих су неки били потомци најамника Цељских.
Долазак Срба у Штајерску наставља се и у 16. вијеку, када већину досељеника чине
„породице сиромашних људи и простих војника, који нису имали нарочитих повластица,те су били подвргнути властеоском праву својих господара, који су већином били и крајишки заповедници“ (Радосав Грујић, 1922: 118). У нешто мањем броју се досељавају имућни и
слободни људи, већином војводе у служби крајишкој, о којима је бринуо сам цар. Њима су купована имања и предавана им у слободно власништво. Заједно са њима тамо су стизали и многи католички бјегунци из Хрватске и Славоније.
Краљ Фердинанд је за насељавање ускока 1555. године дозволио куповину дворца између Птуја и Марибора, али пошто је то било премало, штајерски сталежи су исте године купили и дворац изнад Птуја, касније назван „ускочки“ или „стрељачки дворац“. Почетком 1556. године штајерски сталежи су купили и дворац у Марибору, на чије земљиште су населили три породице: Алексић, Дојчин и Вукмир (Матковић, 2000: 72). Да је ускочки
уплив био врло јак, види се из чињенице да је околина, „која се у листинама средњега века звала Стојсендорф , променила своје првотно име и прозвала се, по својим новим становницима Скоки (У-скоки)“ (Мал, 1924: 86).У близини Скоке, једног од најјачих слободних насеља у мариборском срезу, у селу
Рогоза, било је доста слободне земље, те је један од ускочких досељеника купио седам хектара земљишта која су била у власништву жичког самостана. Ускоци из Скока и неких околних мјеста, позивајући се на своје нарочите војничке заслуге у борбама против Турака, молили
су 1570. године штајерске власти да им уступе и осталу слободну, необрађену и празну земљу у рогашком селу, јер у својим селима нису имали довољно простора. Већ тада је у Рогози било доста насељених српских породица, које су имале положај непривилегованих кметова.Године 1574. године „успео је војвода Копривнички, а становник и сувласник Скока,Бакош Радослав, да купи имање у оближњем селу Хоче (Коче)” (Грујић, 1922: 119), на којем се са њим населило доста српског живља. Он и његов брат Радослав се 1585. године спомињу у Хочу као слободни господари.Краљ Фердинанд је за насељавање ускока 1555. године дозволио куповину дворца између Птуја и Марибора, али пошто је то било премало, штајерски сталежи су исте године купили и дворац више Птуја, касније назван „ускочки“ или „стрељачки дворац“. Насељавање Срба у Белој Крајини у
тијесној је вези са њиховим насељавањем у Жумберку, што је сасвим природно, „пошто су и Жумберак и Бела Крајина у то време били јединствено подручје које је било база за вођење борби против Турака и за одбрану од њих, а било је потчињено аустријској војној управи, и којим је управљао један капетан са седиштем у Жумберку (од 1527. године). То подручје улази доцније (1553. године) у састав Војне крајине. Бела Крајина је тада правно била део Хрватске. Доцније је већи део Беле Крајине … изузет из састава Војне крајине и прикључен Крањској, док је Мариндо остао у Војној крајини до њена укидања 1872, а у саставу Хрватске све до 1941. године“ (Филиповић , 1970: 156–157). Од 1474. године Турци су упадали у Белу Крајину. „Уплашен и десеткован честим турским упадима народ је бежао пред њима даље на север и понекад остављао пуста читава села. На ову опустелу земљу и у празне куће насељавају се Срби и Хрвати, који су,
такође због турских ратова, у сталном покрету и тражењу мирнијих предела“ (Влаховић, 1975: 104–105). Крајем 15. вијека број придошлица на просторима данашње Словеније био је све већи. Насељавају се на просторима Беле Крајине и Долењске. „У урбарима из тих година срећемо прва имена придошлица: Радаковић, Цветковић итд. (Побрежје код Адлешића, 1477. године); Матеј Родослав (Желебеј, 1490. године); Јаков Радуровић, Радинковић и Попковић (Грибље, 1490. године) итд.“ (Милованчев, 2000: 88). Био је то тек увод у пуно бројнија насељавања Срба у ове крајеве. Први ускоци населили су се на Жумберачкој гори, која је у том периоду била у оквиру
војводине Крањске. Иван Кобасић је почетком 1926. године наслиједио од Николе Семенића град Жумберак као заложен коморни посјед. Кобасић је по преузимању жумберачког господарства на празну земљу довео доста бјегунаца, који су били поштеђени пореза, митнине и такозване тридесетине, то јест пореза на робу коју су куповали за властите потребе (Мал, 1924: 15–16). „О тој првој насеобини на жумберачком тлу сведочи нам тек исправа цара Фердинанда из 1564. године, којом потврђује жумберачким ускоцима све оне повластице и привилегије које им је дао већ 1526. године.Из једног каснијег документа из године 1741. сазнајемо да су жумберачки ускоци дошли из Босне `јер су желели под земаљском заштитом хришћански живјети`. Наиме, у оним годинама једна од мета турских освајачких ратова била је западна Босна. Године 1528.пала је у турске руке и Бања Лука“ (Першич, 1997: 1–2).Ускоци који 1530. године под вођством Владислава Стипковића, сина гламочког војводе,долазе у Жумберак из околине Унца6, Срба и Гламоча, смјештају се на крањској граници,на имању властелина Ивана Кобасића, који је и сам био поријеклом из Босне. Дио ускока властелин смјешта на свом имању у мјесту Брековци, а дио на ненастањеном пустом подручју у околини Жумберка.
Тек што су се населили на нове посједе, Срби су се сукобили са кастеланима
сусједног Јастребарског посједа, којима је сметало што српски досељеници долазе и заузимају нека њихова земљишта. „Усљед овог отпора јастребарских кастелана нису се Срби ни насељавали источно од Жумберка, него се насеобина њихова простирала према западу, од
жумберачког дистрикта преко Метлике, Чрномеља, Пољана, Костела, Ложа до дубоко у долине Краса“ (ibid : 30–31).
Тим Србима се 1531. и 1538. године придружују досељеници из долине Цетине. И њима је било обећано да ће добити земљиште за насељавање и да ће бити ослобођени пореза у периоду од двадесет година. „Аустријске власти доделиле су им Костелско и Пољане на
левом, крањском брегу реке Купе, па и подручје на Красу и у Пивци. Неки од њих су се вероватно населили у већ постојећим насељима, а други су без сталног крова над главом лутали по шумовитим земљиштима у Белој Крајини па све до Ложа у средњој Крањској
или по кршевитим пашњацима западне Словеније“ (Першич, 1997: 2). Насељени су у мјестима: Виница, Семич, Кочевје, Мариндол, Бојанци, Костел, Мехово, Метлика, Чрномељ. У прилог тој тези наводи се „народно предање у Бојанцима о досељењу четири породице са реке Бојане које су основале то село и дале му име“(Филиповић , 1970: 157). Ускоци су живјели у врло тешким условима, те су крањске, штајерске и корушке власти водиле бригу о њима, набављајући им сваке зиме жито, одјећу и оруђе. Упркос томе, ускоци су гладовали, те су почели сами узимати шта им је недостајало. Посједници и кметови који су становали у сусједству цетинских досељеника, жалили су се властима на српске крађе и
разбојништва. И ускоци су се жалили крањским покрајинским сталежима како их Хрвати и Крањци оптужују за сваку крађу или штету. Ускоци су властима предлагали „да им се да
земља и поставе поглавари, па ће ови одмах наћи кривце и казнити их. Истовремено су молили да над њима не завладају Хрвати“ (Милованчев, 2004: 85).
Да би спријечио оваква дешавања, краљ Фердинанд је ускоцима у Белој Крајини поставио посебног главара са задатком да што прије пронађе земљиште за трајно насељавање. „При томе је дошло до нових неспоразума, пошто ускоци никако нису желели да се из слободних
сточара и војника претворе у кметове краља и других феудалаца“ (Першич, 1997: 2).Економске тешкоће досељеника незнатно је ублажила аустријска влада узевши један дио ускока у најамнике. „По налогу штајерског земаљског одбора, устројио је у Птују пуковник барон Иван Унгнад почетком 1540. године чету мартолоза и узео је у ту чету махом жумберачке Србе“ (Ивић, 1923: 33–34). Узимање српских досељеника у најамничку службу са сталном платом није уклонило биједу у којој су се налазиле њихове породице.„Ради јачања и бољег организовања одбране, али и сређивања стања, 1540. године краљ Фердинанд је основао жумберачку капетанију. Само једном је на њеном челу био Жумберчанин (Србин), и то војвода Данило Вуковић, од 1584. до 1588. године“ (Милованчев, 2004: 86). Ни овај потез власти није поправио стање у којем су живјели српски досељеници.Сазнавши за тешко стање Срба, Турци су послали гласнике да их позову назад у Турску, обећавајући им у случају повратка не само некажњавање због издаје већ и повластице које прије нису имали. У јесен 1542. године поглавице жумберачких Срба Вук Поповић и Јован Влах договорили су се са Турцима да се са народом настањеним у Жумберку и околини врате у Турску, с тим да прије тога уз турску помоћ опустоше Крањску до Постојне. Завјера је откривена почетком новембра те године, те су завјереничке вође са браћом и нешто народа пребјегле Турцима. У журби нису стигли повести ни жене ни дјецу. Турска војска, која је у вријеме бјекства Поповића и Влаха била на аустријској граници, преузела је српске бјегунце, али није предузела неку већу акцију.Аустријске власти су знале да ће Турци поново покушати да привуку себи преостале ускоке у Жумберку. Постављене су густе страже на свим путевима који воде за Турску и у мају 1543. године ухваћене су вође побуне Вук Поповић и Јован Влах. Турска војска се разишла, а Поповић и Влах су одведени у Љубљану и убијени .„Краљевском одлуком су њихова имања враћена удовицама и деци, под условом да напусте православну и прихвате католичку веру“ (Милованчев, 2004: 87).
Аустријски сталежи су „на одборском састанку 1544. године похвалили Ускоке да су се свугде понашали као витези и одмах су додали да се то тиче особито `хришћанских`, тј. неправославних Ускока“ (Мал, 1924: 41). Закључили су да треба настојати да се међу
ускоцима рашири римокатоличка вјера и одлучили да ће виђеније вође ускока раселити у унутрашњост земље, што даље од границе, и тако им отежати отпадничке тежње, јер ови више неће лако напуштати своје посједе.Пронаћи земљиште за насељавање ускока није било лако, „будући да су племићима милији
обични подложници; с друге стране пак Ускоци се не би радо оделили од земљака своје вере и језика. Једино на крањско-хрватској граници имају властите свештенике, које због свог
верског незнања јако требају. Упозоравали су на околину Мехова и Метлике те на црквене
посједе костањевачкога и плетерскога самостана. … Ту би Ускоци били у непосредној близини
првих досељеника те би главар могао свим управљати, а он би становао у оправљеном жумберачком, или којем наново сазиданом граду“ (Мал, 1924: 42–43).Крањским сталежима је 1546. године предложено да се за насељавање ускока откупи меховска госпоштија, али су они овај предлог одбили. Ипак, током 1547. године Иван Ленковић, који је 1546. године преузео ускочко заповједништво, откупљује град и госпоштију меховску и одмах ту насељава ускоке. Тако су цетински Срби, који су били привремено настањени око Костањевца, Метлике и Мехова, након доласка жумберачког капетана Ивана Ленковића, који се почео системски бринути за избјеглице, током 1549. године, послије једанаестогодишњег привременог становања, насељени у Мехову и његовој
околини. Један дио ових ускока насељен је у Мариндол и у Бојанце (Ивић, 1923: 36).
Ленковић је почетком 1550. године молио аустријског краља Фердинанда за дозволу да у околини ових српских села оснује племићки дворац са малим подграђем који би имао привилегије какве имају остали слични дворци у Крањској. „На том поседу, који је намеравао населити с Ускоцима, хтео је код превоза преко Купе на стрмој хриди
саградити утврђен град, јер да неће бити само њему на заштиту и корист, него ради честих турских упада читавој метличкој крајини“ (Мал, 1924: 46).
У периоду од 1549. до 1555. године Ленковић је утврдио град Подбрежје и заокружио територију око њега. Тиме је испунио услове за насељавање првих већих скупина ускока у
Белу Крајину, које су уживале све власничке привилегије над земљом, докле год су биле вољне да се боре против Турака. Напуштене посједе на подручју Мариндола и Подбрежја
генерал Ленковић је подијелио ускоцима који су раније пребјегли из Босне и годинама
лутали по Жумберку и Белој Крајини . Тако су ускоци који су били без крова над главом и без сталне земље дошли до сталних домова па тако и до уређених и
зајамчених животних услова. Са друге стране, са тих простора су исељени домаћи сељаци. На тај начин је крај који су населили ускоци био споља заокружен и проширен, а изнутра
очишћен од свих страних елемената.
Број ускока се умножио и Ленковић тврди да је 1551. године око Жумберка и Метлике било преко 800 ускока, што је велики број када се узме у обзир да су то само за рат способни људи. „У попису ускока под капетаном Иваном Ленковићем, (Сењ, 1. марта
1551. године) међу 315 имена издвојићемо оне из Мариндола у данашњој Словенији: Радоња Михаљевић, Радман Михаљевић, Радић Вигњевић, Микула Милић, Лала Милић,
Радивој Вукмановић, Сладоја Пријић, Марко Стојић, Маринко Стојић, Вукман Деановић, Драгић Радосалић, Радосав Димитровић, Јанко Војница“ (Милованчев, 2004: 88).Сиромашне кметије биле су довољне за преживљавање обичне сељачке породице, али су
биле премале за прехрану невјероватно бројне ускочке задруге. По извјештају из 1534. године види се да је „у многој жумберачкој обитељи живело скупа 4–5 (ожењене) браће“ (Мал, 1924: 48). Са бројем становника расла је и њихова биједа, која је била већа што се
више људи морало прехрањивати од прихода једне кметије. Поред тога, били су изложени сталним пљачкама, палежу и разбојништву турских чета. Бројни извјештаји из тог периода говоре о бескрајно слабим материјалним приликама жумберачких Срба ускока, који су намјеравали продати сву имовину и преселити се у друге крајеве. Влада је свакако настојала да сличне покушаје заустави. Да би их престрашили,
вође и хушкаче су строго кажњавали. „Сталежи нису знали чим другим да их примире, него тим да су им приказивали да у Крањској, Штајерској и Корушкој уживају особите
слобоштине и олакшице, да су прости царине и митнине, многи да сем тога уживају и војничке плате; стога да се сталежи надају, да ће се и убудуће увек показати храбрима и вернима у боју за хришћанство проти дедовскоме непријатељу“ (ibid : 50).Највећи проблем је био у чињеници да је ускоцима, још од првих насељавања, дато премало земље. С обзиром на то да морају дан и ноћ бити на бранику аустријских земаља
на стражи против Турака, ускоци су тражили нове посједе. Посебно их је погађала чињеница да им се у земљи још увијек не вјерује. Били су оптуживани за крађе и нереде и због укоријењеног непријатељства сматрани су за неугодне комшије.У жељи за мирнијим и пријатељским односима са отоманском државом (Одрински мир из
1568. године) аустријске власти су размишљале о умањењу сталне граничне одбране,прије свега стражара по шумама и мањим пограничним утврђењима и кулама, гдје је било запослено врло много Ускока.Током 1569. године крањски ускоци су се жалили да су током посљедњих година велики дио времена без службе, да не добијају плате и да немају довољно земљишта за насељавање, те им је већ идуће године власт уплатила знатну сума за насељавање још ненасељених ускока. Тада је одлучено и да се „Ускоцима не сме одмеравати ниже него
осталим четама. Та последња одредба је била примерена и потребна, јер су војнички заповедници ускочку чељад врло често израбљивали за разне неплаћене радње. Ускоци су
се таковој самовољи опирали и позивали на своје привилегије, по којима су обавезни само у случају непријатељске навале војевати три дана на своје трошкове те да су слободни
сваког работања и свих пореза“ (ibid: 53).
Да би побољшали услове живота међу ускоцима, аустријске власти су искористиле сазнање о позитивном расположењу на папинскоме двору према питању ускочких настојања да се одупру продорима турске империје, те су молиле папу Гргура 13. за новчану помоћ ускоцима. Римски посланик Иван Кобенцељ Просинечки у документу који
датира из 1579. године хвали ускоке – како сењске, тако и крањске. Он моли папу да тим ускоцима одреди пристојну мјесечну подршку, али не само ускоцима већ и осталој војсци
на хрватској граници, која је за цијело хришћанство најтврђи штит против турске најезде и надолазећег ислама. Гргур 13.је удовољио овим жељама и одлучио исплаћивати ускоцима одређену годишњу своту.Током 1580. године Турци на својој страни, у свом дијелу Лике, насељавају српско становништво. Често су ти нови турски насељеници прелазили границу да би под хришћанством слободније и боље живјели. Аустријске власти нису радо гледале на нове дошљаке, те су издале наређење да се не подржавају заповједници таквог досељавања.
Ни старим ускоцима времена нису баш била повољна. Бојали су се за своје привилегије, а„због очајних господарских прилика преселило се 1590. године из Костела на Купи више
сељака и Ускока на имања Ђура Зрињскога у Горњим и Доњим Моравцима. Дакле,бекство у противном смеру од некада“ (Ibid : 56).
Ускоцима су понегдје узимали земљу или укидали повластице. Због таквих прилика они су се обратили крањским сталежима молећи их да посредују да им се врате привилегије, али ида им се додијеле нова земљишта. Властима је било потребно да задрже ускоке добре воље,
посебно ако се узме у обзир да је босански везир Хасан паша Предојевић планирао поход на ове крајеве. У својим походима је желио осигурати помоћ ускока. „Много се говорило 1592.
године о споразуму између босанског Хасан паше и жумберачких Срба и о намери пашиној,
да Србе пресели натраг у Босну“ (Ивић, 1923: 37). Да би онемогућили сваку буну и издају,сталешки одборници су наредили ускочком поглавару да мора ускоке одселити и подијелити их по разним крајевима међу остале војнике. Те одредбе су, на крају, испале
само пусте пријетње и нико их се није придржавао. Ипак, „Ускоци су присегли на верност за се и за целу општину, обећали да ће остати поштени, храбри, отворени и увек верни, на што су сталежи изјавили да ће предложити да се потврде њихови привилегији, који нек им
се евентуално још и прошире“ (Мал, 1924: 59).Сталежи су се показали веома наклоњени ускоцима и залагали су се да се удовољи
њиховим захтјевима за побољшање животних услова. Надали су се да ће ускоци освојити читав крај до Уне на који би се могли и населити. Постали су свјесни чињенице да су се ускоци толико намножили да у сваком моменту могу „поставити на ноге преко 2.000 и
више за оружје способних људи. Будући да познају све путeве, стазе и прелазе у
Крањској, те на хрватској и славонској граници, могу верним службовањем домовини –
како су већ доказали – врло много користити. Схватили су да ако им сада, кад их Хасан паша покушава примамити на своју страну, не притекну у помоћ, могу изгубити њихову подршку, што их све угрожава.Много се обећавало и говорило о побољшању живота ускоцима, али док се обећања нису испунила, ускоци су с времена на вријеме ишли на четовање у сусједне турске пограничне
покрајине. Аустријске власти нису спречавале те пљачкашке походе, чак су на њих гледали благонаклоно због ратног стања са султаном. У тим походима ускоци нису баш пазили на кога нападају и дешавало им се да понекад нападну властите судржављане.Крајем 16. вијека хришћанска војска је продирала све дубље у турску државу и многе
хришћанске породице су се под заштитом и у пратњи побједничких чета хтјеле иселити,посебно из оних крајева који су од војних похода били више-мање опустошени. И поред ових исељавања, мање групе ускока су, у потрази за бољим животом, долазиле на
просторе данашње Словеније. Велике битке које су се по Хасановом поразу водиле на турској граници, биле су један од импулса досељавања ускока. У тим ратовима са Турском, који су трајали преко једног десетљећа, прешле су на словеначку страну многе
породице, којима је требало прискрбити земљу и кров над главом. Крајем 1597. годиненасељено је у Крањску 1.700 ускока са женама и дјецом, а сљедеће године дошло је још 500 ускочких породица. Дали су им посједе у Мариндолу и Бојанцима, али и на сусједним хрватским територијама у Гомирју и Врбовском ( ibid : 60).Од 17. вијека све је мање података о већим ускочким сеобама. Томе је више узрока. „Један од тих је и тај, што су Турци почели полагано увиђати штету, коју им је наносило већ цео Ускоци су служили као најамничка војска и у ратно и у мирно вријеме, а била им је повјеравана и уходска служба. Власти словеначких земаља подупирале су досељавање
ускока да би их употријебиле као одбрамбену силу против Турака. „Староседеоци су се
ускоцима понегде супротстављали, а понегде су их мирно примали у својој средини. Ни католичка црква није иступала против досељавања православних, али је настојала да их
потчини папској власти, у виду католичанства или унијатства“ (Першич, 1997: 3). Доласком у нову домовину, као погранична стража против турске најезде ускоци судобили разне погодности. Били су ослобођени пореза и дажбина које су у Турском царству били обавезни плаћати. Услови живота у Турском царству били су толико тешки и несигурни да је становништво било спремно на пресељење чим би им неко други обећао
погодности и животне услове повољније него у старој домовини.Аустријске власти су ускоцима обећавале много. Одличним ратницима, војводама, харамбашама и осталим вођама слали су дарове у новцу и благу, да би их добили за ускоштво. Ако би се обавезали да ће вршити одбрамбену војну службу на граници,добијали су у феуд цијела села или више кметија са разним слободама.Живећи у пограничним мјестима ускоци су били изложени сталној освети Турака. Морали су у сваком часу бити спремни за битку, а имања су им била константно несигурна.Заузели су земљишта са којих су се власници прије више деценија иселили, па су лежала
напуштена и необрађена. На тај начин погранична подручја су добила јача упоришта, са повећаним бројем становништва, које је у сваком моменту било спремно на одбрану свогновог, тешком муком добијеног дома.
Војнички заповједници и сталежи пограничних крајева ускоцима су обећали привилегије,које касније нису могли или нису хтјели испоштовати, што је узроковало честа и дуготрајна
натезања. „Из потврде привилегија краља Фердинанда, од 12. јула 1564. године, дознајемо да су већ одмах првим Ускоцима, који су се настанили године 1526. под `жумберачким погорјем у Крањској`, зајамчили, поред слобоштина за њихова поља и земљишта, још,
такођер, слободу од плаћања тридесетнице, пореза и митнине за све оно благо, које су потребљавали за се и за своју обитељ. Ако су, пак, хтели, ради добитка, трговати благом, у том случају нису били опроштени од пореза и намета“ (Мал, 1924: 111–112).
И новим ускоцима, који су 1538. године стигли у Жумберак, краљ Фердинанд је подијелио слична права и слободе као и претходним. Обећао им је да ће сав плијен који добију од Турака бити њихов, осим градова, тврђава и битних особа, које би краљ задржавао за себе Гавриловић, 1993). Само су плаћени војници морали дио плијена давати војничким .областима и из тог фонда би се дијелиле награде истакнутим војницима и плаћао откуп
ускока уколико би били заробљени и другачије се не би могли ослободити.
Жумберачки ускоци су добили земљиште без пореза, намета и осталих дажбина на период од двадесет година, „под уветом да буду покорни и справни, без икаквог устезања поћи, у случају потребе, на властите трошке у бој против непријатеља“ (Мал, 1924: 112). Ове привилегије, али и обавезе преносиле су се на мушко потомство првог власника, а уколико је насљедство прешло на ћерке, односно на женско кољено, сви намети су се /морали плаћати. По истеку првих двадесет година пореских слобода, Иван Ленковић је предлагао да се оне, због свеопштег сиромаштва, продуже још двадесет година. Приједлог је одобрен, али уз напомену да пореске слободе вриједе дотле док се оне властима буду чиниле оправданим и док се ускоци буду „добро држали“. Ускоцима су привилегије биле /потврђиване и касније, све до 1738. године.Испуњење гарантованих права у привилегијама није увијек текло глатко. Често су се ускоци жалили властима да се њихове привилегије не поштују. Неспоразуми су, најчешће, настајали око трговине, те су власти гушиле велику ускочку наклоност ка трговини и на тај начин настојале смањити крађу и кријумчарење, раширене међу ускоцима. Понекад су ускоци, позивајући се на своје привилегије, захтијевали ослобађање и од оних данака за које никада нису имали привилегије, што је проузроковало оштре сукобе (ibid : 114–119).
Проблеми са повластицама и строже поступање према ускоцима почиње крајем 17. вијека,након аустријских побједа над Турцима. Властела је хтјела ускоке потлачити, војнички заповједници израбљивати их, а власти су им хтјеле укинути повластице.
Ускочко сиромаштво, које је од првог насељавања било примјетно, сада је ескалирало. Број
ускока се повећао, а простори на којима су живјели остали су мање-више непромијењени.Неимаштина и све лошији услови живота навели су ускоке да се почну селити назад у Турску. Током 1711. године власти су на сваки начин покушавале зауставити ово исељавање. „И кад је, услед слабе летине, још притисла глад, из Жумберка су се (1715. године ).иселиле многе обитељи, понајвише у новоосвојене угарске покрајине“ (Исто: 127).
Иако су прије свега били војници, ускоци су се радо бавили пољопривредом и због тога су тражили да им се додијели више плодне земље. Производили су вино, воће и жито.
Држали су много стоке, посебно оваца, које су водили на испашу по околним земљиштима не плаћајући за то никакву накнаду. Бавили су се и пчеларством. Брзо су се и вјешто обучавали у разним занатима. Били су добри трговци. Трговали су, посебно
приликом црквених свечаности и вашара, стоком и живином, било да су их куповали или да су их мијењали. Посебно су били добри трговци коњима. Нису се плашили ни прекоморске трговине. Били су спретни морнари чије лађице нису биле спремне за високо море, па су их обично користили за мању посредничку обалску трговину. Ступали су и у службу великих поморских сила и пловили на њихов рачун и под њиховим заставама.
Важан извор дохотка ускоци су нашли у завојевањима у турске пограничне крајеве. Како
су Турци плијенили по њиховим посједима, тако су и ускоци нападали и пљачкали турске
територије. Такви походи били су могући једино кад је било ратно стање или кад се обје стране нису придржавале склопљених мировних уговора. Често су приликом тих пљачкашких похода ускоци нападали и путнике самотњаке. „Око године 1716. појавиле су се такове чете у жумберачким шумама; међу њима је било, говори се, много Крањаца. Влада је наредила тамошњим околишним властелима да, помоћу жумберачких граничара, направе опет ред и постарају се за јавну сигурност.Чињеница да су Ускоке употребљавали за полицијске сврхе, уједно нам доказује да сами нису код тих разбојничких напада учествовали“ (ibid 132).Ускоци су хтјели у новој домовини живјети по обичајима и правним нормама по којима су живјели у старој домовини. То је било могуће у крајевима у које су се населили у већем броју и у заједници. Тамо гдје су дошли појединачно или у мањим групама полако су се прилагођавали језику, обичајима и начину живота околине.
„У Жумберку, где су посели земљиште једног земаљског судишта, добили су властитог главара, који је био Ускоцима виша и нижа судска област, као што су били суседним сељацима патримониалне грунтовне и судске госпоштије. У стварима ратне организације и у скрби за евиденцију и приправљање имали су још дуго важну реч ускочке војводе, који су, укратко, били неки посреднички орган између простог пука и области“ ( ibid:
134).Имали су организовану судску управу и она је од 1637. године функционисала тако да „мора бити између дванаест судских приседника шест Ускока и шест Хрвата. Кнеза-
суца су бирали изменице: једне године хрватског, а друге ускочког, сем ако су се обе странке споразумеле за једнога“ (ibid: 136).Са преступницима су поступали веома строго. Злочинца који је згријешио строго су кажњавали, често и смрћу, не правећи разлику између обичних војника и свештеника.Мање преступе кажњавали су новчаним казнама или тамницом. Да би ускоке заштитили од господарског пропадања, суци су добили наредбу да их не кажњавају често новчаним казнама, већ да казне надомјесте тјелесним.На мјесто жумберачког главара крањски сталежи су често предлагали некога ко се истакао у рату. Дуго времена држао је ту позицију ђенерал Ленковић. Главари су рјешавали важнија питања, што је било оправдано због удаљености краља, али и због саме нужде предмета. Тај повољан положај главара, као начелника посебног земаљског одбрамбеног
дистрикта, често је доводио до сукоба са државом.Откупом 1780. године укинути су сви жумберачки војнички феуди. Подложници су на тај начин били ослобођени дужности према племићким феудалцима и једино су били дужни ићи на војничку службу. Када је средином 18. вијека преуређивана војна граница, жумберачко ускочко главарство је придружено карловачком ђенералату, гдје је сачињавало двије компаније 12. (слуњског) граничарског пука. Ипак, Крањска се није ни касније одрекла својих државноправних права на Жумберак и мариндолски крај (Исто: 139–145).
„Први додир римокатоличких Словенаца с православљем бива после провале Турака на Балкан и освајања Србије (1459. године), Босне (1463. године), Херцеговине (1482. године) и Црне Горе (1499. године), а нарочито после Мохачке битке, године 1526. То православље донијели су у словеначке земље ускоци из Босне и Лике, који су бјежали од турског насиља у хришћанске земље бивше Аустријске царевине у вјери да ће се у тим хришћанским земљама
боље осећати и свој живот и своју веру сачувати“ (Матковић, 2000: 60). Са ускоцима су долазили и православни свештеници, који су им требали за обреде крштења, вјенчања, сахране, освештавања домова, читања молитава и вршења службе Божје. „Но, када се узме да су ускоци у почетку били настањивани привремено, да су се злопатили након прелаза „преко границе под ведрим небом док не би подигли какву колибицу или ископали земуницу, сигурно је да је пролазило доста времена док би добили сталну настамбу,могу помишљати на грађење кућа, а по томе је највероватније и потпуно разумљиво да нису могли помишљати на подизање цркава и да је према томе много воде морало протећи док се нису подигле цркве у Бојанцима и Жумберку“ (Матковић, 2002: 65–66). Духовника су имали мало, а књига још мање. У рату, пљачки и сеобама све је пропало, а без вјере и њених знакова народ није могао опстати. Из тог времена потичу Љубљанске
плоче, које свједоче о оскудици духовног блага међу Србима у овим крајевима. То су двије
даске на којима су урезане слике и текстови за ове српске исељенике. Отисци са дасака
направљени су тако да су се могли сјећи, и тако носити као амајлије и амулети, као знак и одбрана православља и српства.
Саме католичке власти нису се испочетка понашале нетрпељиво у вјерском погледу према ускоцима, јер су их требале за пограничну одбрану. Баш у то вријеме се у овим крајевима појавило лутеранство, „и за земаљског кнеза било је много нужније побијати насилни и агресивни протестантизам, с којим су била у вези важна сталешка и политичкосоцијална питања, него мирне Ускоке, који нису ни агресивни ни несигурни, силити у томе погледу. Тек кад су реформаторске комисије завршиле свој посао са протестантима и кад се већи дио земље вратио у крило Католичке цркве, обратили су пажњу на вјеру ускока.
Ускоци се у вјерским питањима нису препирали са католицима, нити су их католици покушавали наговарати да промијене вјеру. Захваљујући таквим односима, на овим просторима дуго није било отворених вјерских трвења. Они ускоци који су се настанили појединачно поред католичког становништва нису успјели очувати дуго своје вјерске особине. Ишли су у католичке цркве, служили су проповиједи и примали сакраменте од католичких духовника, светковали празнике и частили свеце западне цркве. „И у крајевима гдје су се Ускоци настанили у већем броју, као по Истри, Пивки и Красу, њихове се вјерске особине нису могле задржати због опрезног поступања католичког свештенства. Испочетка су им још допуштали њихов грчки обред, а корак по корак су се изједначавали
у науку римске цркве; већим делом напуштали су и грчке обреде“ (Ивић : 147). Ускоци који су се населили у жумберачким шумама имали су властите духовнике. Тек по завршетку 16. вијека има података о вјерском животу ускока. Године 1607. папа шаље свог изасланика на путовање кроз Истру и Крањску да проучи духовне и свјетовне
прилике ускока. Посебно су га интересовали жумберачки ускоци. Занимање католичког /свештенства за ускочку религију претворило се у притисак који је покушао угушити православље или му барем одузети нека гарантована права. „Да је католичка акција започела са својим радом јако рано, знамо из чињенице да је био загребачки бискуп Петар Домитровић (1611–1628. године) ускочки син из Оштрића под Жумберком. Други такав пример имамо у свештенику Мартину Добровићу (Дубравићу), који је, исто тако, био рођен као `Ускок или влашко дете`“ (ibid : 152).
На жељу исељених ускока пећки патријарх Јован у те крајеве шаље Симеуна Вратању да врши духовну службу. Вратања је на Добровићево наговарање признао римског папу за свог црквеног поглавара и на тај начин постао први ускочки унијатски владика.
Kатоличка црква је настојала да православно становништво потчини папској власти, у виду католичанства или унијатства. „Такве намjере показивао је још љубљански бискуп Томаж Хрен, упорни борац против лутеранаца и против православних“ (Першич, 1997: 3). Он је и сам посјетио ускочка насеља. „Да би узгојио добар и у верском погледу тврд /свештенички нараштај, узео је у Жумберку два влашка сина … те их уздржавао на
студијама о својим трошковима“ (Мал, 1924: 154). И касније је Хрен на тај начин
пропагирао католицизам међу ускоцима. Узимао би оне који су му се чинили највреднији, најдоступнији и најспособнији да допринесу коначном успјеху.
Ускочким питањем се од 1620. године занимао папински легат на Фердинандовом двору. Захтијевао је да се расколнички свештеници са жумберачког тла одстране и на њихова мјеста поставе католички духовници. Покушавали су наћи начин на који би најлакше истријебили шизматике. Насилни поступци били су штетни, јер су ускоци живјели тамо гдје им је мирније и удобније, било то под Турцима или под хришћанима (католицима).
( наставиће се)
