Пише: Дејан Бешовић

Први записи о већем доласку Срба на тло данашње Словеније, почиње за вријеме цељских грофова. Цељски гроф Улрих Други – Цељски оженио се 20. априла 1434. године са Катарином Кантакузином . Катарина је удајом је добила титулу грофице, a у пратњи су јој биле њене дворске даме, војска и православни монаси, јер се није одрекла свој вјере православне .Напротив ..Од 1408. године Турци су кренули да нападају и пустоше простор Беле Крајине. Помињу се велики турски удари 1431, 1469, 1472, 1519. и 1528. године.Послије тога Срби су се на територији Словеније у већем облику почели појављивати од јесени 1530. -Ускоци, када су бјежећи испред Османске најезде населили сјеверну страну Жумберачких планина, а у нешто већем броју почели прелазити Купу и насељавати Белу Крајину. Они тада оснивају седам насеља: Бојанце, Марин До, Адлешићи, Пауновићи, Перудика, Жунићи и Винице.Године 1880, подигнута је и основна школа, чија се настава одржавала на српском језику, а укинута је 1964. под наводом да нема довољно ученика. Од доласка на ове просторе, православци су живјели изоловано од словеначког друштва. Прије Другог свјетског рата у Дравској бановини, живјело је око 7.000 православаца. Црква Ћирила и Методија у Љубљани је освећена 1. децембра 1936.Избијањем рата и по окупацији, већина Срба је отишла у народну -ослободилачку војску . На Купи се 1942. ствара прва слободна територија у Словенији. Први попис 1948. је показао да у Словенији живи 7.048 Срба и 521 Црногорац.Најмасовније насељавање Срба у Словенију збило се 70.-тих и 80.-тих година 20. вијека. Од 1948. па до 1991. у Словенију се доселило 111.905 становника, од којих је 22% из Србије, 3% из Црне Горе и 30% из БиХ. Неке процјене које су вршене године 1991. су говориле Да у Словенији живи око 100.000 православаца. Адам Прибићевић у књизи „Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији“ у поглављу о насељавању у Вараждинском генералату, наводи податак: Да је Срба било и у Штајерској, око Марибора и Птуја.За разлику од Беле Крајине, где су Срби били аутохтони становници, након Првог светског рата дошло је до нових селидба Срба у Словенију. Углавном су то били Срби који су радили у државним пословима, војници, полиција, учитељи, суци и радници. У Православље су прешли и неки Словенци. У касарнама Цеља је било око хиљаду војника православне вере; војници и официри са породицама. Војни капелан -свештеник  Славен Обрадовић је 1919.године  у крсној књизи записао да је обреде вршио у касарнама или приватним кућама. Године 1922, у Цељу тада већ Краљевина Југославија, установљена је православна црквена општина, која је служила потребама православним вјерницима и почела ширити Православље у Словенији. Општина је одмах исказала жељу да постави православну цркву и именује свештеника, који би служио војницима. Свештеник је, у мају 1922.године , добио молитвени простор у касарни краља Петра Ослободиоца у Цељу, док су прикупљали паре за нову цркву. У ту сврху су имали разне акције прикупљања новца па и концерте -Светосавски вечери,Видовдански Сабори и сл.. Паре су долазиле и из осталих дјелова Краљевине Југославије (црквене општине, фирме). Градбени материјал за цркву је издвојила општина Цеље са цељским фирмама, док је локација обезбијеђена општина Цеље -Гледалишки трг.Дана 1. септембра 1929. је мисионар српског патријарха, у присуству заступника краља Александра I Карађорђевића и министрима благословио су темељац нове цркве. Градњу су почели јула следеће године и завршили 1932. године. Црква је посвећена Светом Сави, у спомен на спаљивање моштију у Београду 27. априла 1594.године . Цркву је благословио српски патријарх Варнава Росић . Догађај је привукао велику масу народа.Звоно за цркву је улијевао у Војно-техничком институту у Крагујевцу, као поклон краљеве војске. Звоно је благословљено 6. септембра 1933. Од 1934 до 1936 дорадили су још околину цркве. Цељска српска православна црквено школска општина је била надлежна и за крајеве Лашко, Кршко, Брежице, Шмарје при Јелшах, Коњице, Горњи Град, Словењ Градец и Преваље. Крајем 1936 било је 352 православних породица са 621 чланова ,без војника, од којих је било 356 Срба и 208 Словенаца. Цркву су водила тројица свештеника. Цељска српска православна општина је за друге, далеке, локације средила и мање капеле -Велике Бање, Рогашка Слатина, Тополшица.Према истим нацртима као за цркву у Цељу, направили су и љубљанску православну цркву (1936) и касније у Марибору (1939). Са црквама су биле отворене и нове двије православне општине.За вријеме Другог свјетског рата Цеље и Марибор били су под њемачком окупационом  зоном. Због њемачке културне политике, гдје православна црква није била дио њемачког простора, срушили су их 11.априла 1941.године а православне вјернике послали у сабирне логоре. Бољу судбину је имала православна црква у Љубљани, која је потпала под италијанску окупациону  зону. Црква је радила и за вријеме рата.Поред имигрантске заједнице која чини већину Срба у Словенији, у јужном региону Беле Крајине постоји неколико села насељених од потомака Срба -Ускока,који су побјегли из Османског царства у 16. вијеку, почевши од 1528. до 1593. године.Након досељавања на простор Беле Крајине, Срби су основали неколико села: Бојанци, Мариндол, Пауновићи, Адлешићи, Жунићи, Милићи и многа друга. Већина заједнице Срба у Белој Крајини у историји задржали су српску православну вјеру и њихову препознатљиву културу, иако су скоро потпуно асимиловани у своје словеначко окружење. Неки од њих постали су унијати у 17 и 18. вијеку.Прибићевић даље каже :Османско освајање српских територија, довело је до исељавања великог броја Срба, који су се углавном упућивали ка северу и западу. Велики број Срба који су се упутили на запад, населили су се у Белој Крајини и на планини Жумберак. Први помен о Србима који су населили опустели Жумберак, потиче од септембра 1530. године. Тада је „ускочио“ велики број српских задруга из Срба, Унца и Гламоча на аустријско земљиште. Пристигли Срби су три године лутали као номади док им није уступљен простор за насељавање. Године 1534. уступила им је племићка породица Кобасић (од Бихаћа) свој замак са поседом Жумберак. Нови прилив Срба из Босне забележен је 1538. године. Када су 1540. године добили заповедника, уређен им је статус – постали су погранична милиција. У прво време било је војника Срба: 200 лаких коњаника и 300 пешака. Када је 1546. године командант жумберачких ускока постао Иван Ленковић, обезбеђено је насељавање још 180 српских породичних задруга на том простору. Тада су насељени Србима Мариндол и Бојанци. У септембру 1597. године, око 1.700 Срба са својим женама и децом настанили су се у Белој Крајини. Наредних година, око 1600.године због настављеног османског освајања, око 500 српских породица населило се у Белој Крајини.Крајем 17. вијека, са стагнацијом османске моћи услед притиска Европе током унутрашње кризе и аустријског напредовања далеко у Македонију, Срби су се наоружали и придружили се борби против Османлија. Аустријско повлачење подстакло је још један масовни егзодус Срба са тадашњих османлијских територија 1690. године.У најјужнијем дијелу Словеније, некада се налазило најсјеверозападније острво српског језика. Ипак данас се у овим дјеловима Словеније српски језик ретко користи и то само у четири села у којима живе потомци Срба Ускока : Бојанци, Мариндол, Пауновићи и селу Милићи. У осталим селима, на просторима гдје су Срби бранили Европу од Османлија, данас живе поунијаћени и покатоличени Срби који говоре само словеначким језиком.

Радован Милић пише : Бојанци су 1912. године били најмања српска насеобина у Белој Крајини. То је тада село у којем живи 220 становника у 45 кућа. Село је било смештено на једној узвишици, између две депресије и окружено густом шумом. Припадало је општини Адлешићкој. У духовном погледу то је мање место подређеном Мариндолу са којим чини исту православну парохију. Мариндол према којем су оријентисани Бојанци је био од настанка под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Православна црква у Бојанцима је посвећена Св. Јовану. У месту је тада радила словеначка народна школа, а српска деца су учила ћирилицу и добијала национално васпитање од катихете.Заједница је традиционално склапала бракове из других српских заједница, нарочито са српском заједницом у Горском котару у Хрватској. Први мешовити брак је забележен у селу Бојанци 1947. године, а након тог брака и други Срби из тог села су се женили Словенкама. Пре Другог светског рата, надгробни споменици и спомен плоче, писане су на српској ћирилици, док су данас написани на српском латиничком језику. Настала је асимилација Срба из Беле Крајине, а 1992. године затворена је српска основна школа. 1967. године у Белој Крајини процењено је да живи између 500-600 Срба. Број српских домаћинстава смањио се изузетно смањио током периода 1981-1991, па је у Белој Крајини 1991. године било 121 српско домаћинство.Према ријечима Здравка Вукчевића из села Бојанци и православног свештеника Јеленка Стојановића из Моравице, српска деца из села Милићи и Пауновићи почела су да иду у словеначке школе у Адлешиће и Чрномељ.Заједница Срба прича српским и словеначким језиком . Српским језиком причају мешано екавски и ијекавски изговор. У Мариндолу, Милићима и Пауновићима, српски језик је уобичајен, док у Бојанцима то говори само најстарија генерација. Средње генерације једнако говоре српским и словеначким језиком, а најмлађа генерација не говори српски, а пасивно га зна, преко најстаријих генерација у породици.Бојанци, Мариндол, Милићи и Пауновићи су била села где је православље преовладавао, као и места где је српски народ сачувао свој идентитет. Српска православна црква постепено губи интегралну функцију. Православне цркве постоје у Бојанцима и Милићима која служи и за потребе мјештана Мариндола и Пауновићи. Цркве су дуго без свештеника, село Милићи је имало свештеника до 1950. године, а данас свештеник долази из Моравице, а свештеник у Бојанцима долази из Лике и то само за највеће вјерске празнике. Српско православно свештенство у Белој Крајини, служило је литургије у манастиру Гомирје, данас тек понекад служи у селима Бојанци и Мариндол. У Бојанцима се налази српска православна црква посвећена усјековању главе Светог Јована Крститеља која датира из 18. вијека, а на месту ње је била стара православна црква. Црква Светих апостола Петра и Павла у селу Милићи и Мариндолска црква у истоименом селу.У Белој Крајини се према попису становништва Словеније из 2011. године као Срби изјашњава 280 лица, док српски језик говоре тек неки најстарији мештани. Српска православна црква је поред проповиједања православља била и чувар свијести српског народа. Према проценама прије Другог свјетског рата у Словенији је живело више од 7.000 Срба, а највећи део њих управо у Белој Крајини. Већ након 1967. године, етнолог Миленко Филиповић, забиљежио је –Број од око 500-600 Срба, што је неупоредиво мање него пре Другог светског рата. Склапање мешовитих бракова, унијаћење и покатоличење Срба, губитак школе и недостатак црквених лица, као и економске миграције у велике градове, допринеле су убрзаној асимилацији Срба.Познати југословенски и словеначки глумац Ратко Полич, потомак је Срба из Беле Крајине“.Радован Милић биљежи  :Село Мариндо је почетком 20. вијека било најзападније српско насеље, у Крањској. Територија места дотицала је лијеву обалу Купе, гдје се највише приближила стара саобраћајница „Луизинска цеста„. Мариндол су у ужем смислу 1912. године чинили: Шобатовци или Шобатово село са 169 душа, затим Милић село са 113 душа и Пауновић село са 48 душа. Тада је забележено укупно 330 становника. Парохији су припадале и неке породице са стране, као две куће Чавића на брду Хлапнику и две куће Барјаковића у засеоку Вукобратима.Мариндол је био српско етничко и православно „острво“ у окружењу католичком. Становници су по почетка 20. века једини од крањских Срба сачували свој стари екавски говор, одело, обичаје и православну веру. Становништво мариндолско је било врло сиромашно и неуко, када је реч о трговини. Међутим, како је то село било дуго препуштено само себи, па се половина становника иселила у Америку.

Бојанци су почетком 20. века у политичком погледу у саставу Адлешићке општине. Године 1912. у селу је било 220 православних душа које су живеле у 45 кућа. То је најмања српска насеобина у Белој Крајини. Имало је словеначку народну школу и православну цркву. У духовном погледу припадали су православци парохији у Мариндолу, одакле су долазили свештеници по „треби“.Мештани Срби су одувек добро живели, јер су се бавили трговином жита, радећи као веште кириџије. Превозили су товаре жита од Карловца до Кочевја. Почетком 20. вијека истицали су се прометом стоке, коју су куповали по Белој Крајини и Хрватској, па препродавали у „Црној Крајини“ и Трсту.Село је врло богато са српским обичајима. Код села Милићи се налази православни храм. Године 1879. село је било парохијска филијала парохије у Мариндолу, одакле је долазио свештеник по потреби. Српска православна црква: Храм посвећен Усековању главе Светог Јована Претече, сазидан почетком 18. века, оправљан 1926. године, и обновљен 2006. године од стране Завода за заштиту споменика културе из Чрномеља. Потребна је обнова у унутрашњости храма.

У мјесту је 1878. године отворена „Општа пучка школа“ у којој је први учитељ био Јован Вукелић. Школу је похађало 1879. године седам ученика -Срба, који су „одговарали“ током литургије у цркви, јер није било одраслих појаца.

Бојанци са сусједним селима Милићи, Мариндол и Пауновићи предстаљају села ускока у словенској Белој крајини. Почетком 20. вијека село је парохијска филијала парохије Мариндол.У овој општини је чувено стратиште Српског народа у Другом свјетском рату -Кочевје .

                            ( наставиће се)