Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. —
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.
Мила, кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.
Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне
Јесење сунце…И, кô са висина
Оловни облак по души ми паде,
Најцрњи покров бола и горчина.
И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?
Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри сунца?… Гдје су јоргована
Вијенци плави?… Гди је клетва, гди је?…
Вај, вјетар хуји… а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.
(1910)
