Плаво небо, висина ти твоји’
И сунашца што нас жићем поји,
И тако ти оне вјечне тајне,
И вечери, и зорице сјајне,
Де ми реци, ко Србу поможе,
Да се досад одржати може?
Је ли им’о Србин каквог брата
Да му вјерно вјерну руку хвата,
У невољи, кад му пропаст пр’јети
Да с њим гине и с њим да се свети,
Да му чује лелек и јауке,
Па слободи да рашири руке?
Небо ћути… ал’ кроз српске горе
Из гробова одјеци се хоре:
Нико није Србину помог’о,
И ко може и тај је одмог’о! –
Сунце јарко, и ти с нама збори,
Шта Србина тако славним створи?
Сунце прену, а кроз зраке сјајне
Чујем пјесму, чујем гласе тајне:
„Српске ране Србу су помогле,
Оне само одржат’ га могле
А да Србин бојао се рана
Не би им’о ни зоре ни дана…
Српске ране, што се светит’ знаше,
Српске ране све Србину даше!“
Па чуј, брате, чуј, Србине живи,
Нек’ и отсад сунце ти се диви:
Не плаши се крвавијех рана –
Часног знака са часног мејдана!
(1896)
