Насловна Почетна Заборављени јунаци: Вучедолска четничка бригада!

Заборављени јунаци: Вучедолска четничка бригада!

Црна Гора вијековима је рађала кршне горштаке, људе стамене и одлучне да се ухвате у коштац са суровим крајевима којима су припадали, али и многобројним освајачима који су походили њихову земљу. На олтар и жртвеник слободе и српства, приложила је цвијет своје младости кроз бурну историју свог постојања. Овдје су под мјесечином одјекивале гусле, пјевало се јунаштву и огњишту и за његов пој умирало.
Овај кратки текст је сјећање на људе који су изникли из тог крша и који су увијек носили заставу слободе, борце и јунаке који су нам част и храброст у аманет оставили. Ово је још увијек неиспричана прича о Вучедолској војночетничкој бригади ЈВуО и њезиним припадницима.

Првог септембра 1943. године, почела је дивовска борба Вучедолске војночетничке бригаде (у наставку само Вучедолска бригада) против свих непријатеља који су тежили да угрозе или униште српски народ и његове вјековне традиције. Формирана наредбом пуковника Баја Станишића, команданта Зетског четничког одреда, Вучедолска бригада мобилисала је национални елемент из западних дијелова Никшићког среза, односно Велимског, како се то звало до 1931. када је интегрисан у Никшићки срез. Велимски срез обухватао је четири општине: Бањане, Грахово, Вучедолску (Опутно – Рудинску) и Рудинско – Трепачку општину. Формирана у оквиру Никшићког корпуса ЈВуО, под командом мајора Бошка Павића, Вучедолска бригада чинила је другу по реду бригаду тог корпуса. За команданта бригаде у оснивању постављен је капетан 1. класе Ђорђије Г. Драганић. Формирана су укупно четири батаљона; Бањски, Граховски, Вучедолски (Опутно – Рудински) и Рудинско – трепачки, од којих је бројно и наоружањем најбројнији био Рудинско – Трепачки, под командом рез. потпоручника Блажа Пешикана, а касније вазд. потпоручника Радослава – Рака Лалића.

Из извјештаја команданта бригаде од 29. септембра 1943. пуковнику Бају Станишићу наводи се да комплетна бригада располаже са 350 пушака, од којих 200 припада само Рудинско – Трепачкој општини. Овај недостатак оружја осјетио се утолико, јер су у овоме периоду територију бригаде посјеле јаке партизанске снаге Друге пролетерске дивизије под командом Пека Дапчевића. Оне су преко Херцеговине упале на територију Бањана, а потом заузели Вилусе. Командант Вучедолске бригаде за помоћ се обратио свом сусједу, мајору Петру Баћовићу. Енергичном акцијом јединица Вучедолске бригаде, те дијелова Дринског, Невесињског и Требињског корпуса , партизани су одбачени из зоне одговорности Вучедолске бригаде, чиме је територија бригаде опет стављена под контролу. Тек што је формирана, Вучедолска бригада нашла се у тешкој ситуацији након капитулације Италије, која је користила партизанима, утолико јер су им се прикључиле италијанске јединице са цјелокупним наоружањем и опремом, што је умногоме отежало ситуацију по Вучедолску бригаду у оснивању. Октобра 1943. услијед пропасти команде “Јужног фронта“ и погибије четничког руководства Црне Горе у манастиру Острог, принуђена да води очајничку борбу са јединицама Друге пролетерске дивизије, које су запосјеле њезину територију, ова бригада прикључила се Команди оперативних јединица источне БиХ, коју је водио мајор Петар Баћовић, иначе родом из ових крајева. Од тада шифровани назив био је Горски штаб бр. 209 или једноставно само 209.

Од новембра 1943. за команданта бригаде из Херцеговине долази капетан 2. класе Иван М. Јаничић, дотадашњи командант Љубињске војночетничке бригаде ЈВуО. Њему полази за руком да све своје снаге постави на здравој основи, дајући им изглед регуларне војске, те да мобилише неке нове снаге. Слушајући мушку ријеч свога команданта Вучедолски четници прерастају у респектабилну борбену јединицу и из дотадашње претежно герилске борбе, прелазе у фронталну борбу са комунистима. Доласком капетана Ивана М. Јаничића за команданта извршена је преформација бригаде. Формирана је команда среза Велимског којем је Вучедолска бригада територијално припадала. За команданта среза именован је капетан 1. класе Ђорђије Г. Драганић, бивши командант бригаде, пријератни ађутант пуковника Баја Ј. Станишића у Пјешадијској подофицирској школи у Билећи. Већ почетком 1944., бројно стање јединица бригаде прешло је хиљаду бораца под оружјем. Команда бригаде успостављена је у Вилусима, умјесто дотадашње у Броћанцу Граховском.
Јануара 1944. више партизанских бригада напало је на Вучедолску бригаду по цијелом фронту. Њихов задатак био је да овладају превенствено Граховом, које је иако мало мјесто имало велики стратешки значај за обје стране. Као залеђе Боке Которске било би врло важно у случају савезничког искрцавања, те су око њега вођене крваве борбе, са огромним губицима по обје стране. Више пута јаке и далеко бројније комунистичке јединице, покушале су заузети Грахово и разбити Вучедолску бригаду. Под чврстом руком команданта капетана Ивана Јаничића, Вучедолска бригада издржала је огромне комунистичке ударце, а да духом и надом не клоне. Борећи се непрекидно са 29. НОУ дивизијом, Другим ударним корпусом, разним комбинованим батаљонима, те италијанском партизанском дивизијом “Гарибалди“, у снијегу од три метра, без смјене, голи, боси, без покривача и простирача, пуни ваши, Вучедолци су издржали и побиједили комунисте остајући вјерни својој заклетви.
Капетан Крсто Кљајевић који се тада налазио у Грахову са одредом својих четника из Никшићке бригаде пише да је за два мјесеца његовог боравка у Грахову било равно 54 окршаја са партизанима. Како је Грахово брањено најбоље говори реченица из извјештаја Приморске оперативне групе од 11. марта 1944. Године:
“Важно је истакнути да усљед оваквог положаја и утврђеног малог гарнизона, кроз неколико напада (четири до сада), борци стичу увјерење да је Грахово неосвојиво.“
И заиста све до ноћи 21./22. октобра 1944. Грахово је за комунистичке јединице остало неосвојиво. Од друге половине 1944., настају све црњи дани за четнике Вучедолске бригаде. Притисци комунистичких јединица појачавају се сваког дана, а врхунац доживљавају септембра 1944. године. Тај мјесец један је од најцрњих у историји бригаде. Почетком мјесеца у борби са Другом далматинском и Шестом црногорском бригадом, на положају Савино брдо, између Вилуса и Грахова, рањен је командант бригаде, капетан Иван М. Јаничић. Минобацачка мина упала је у командантов ров, убила једног четника из пратње, тројицу ранила, а команданта Јаничића тешко ранила. Тек што су свога команданта отпремили у Рисанску болницу, 12. септембра 1944., невјерица, мук, издаја. Период послије овога датума зове се борба за голи живот и опстанак. Одсуство команданта, њихове узданице, Краљева издаја, пољуљали су борбама исцрпљену и искрварену Вучедолску бригаду. Ипак њени борци настављају одлучну битку против комуниста, бранећи свете идеале Крст Часни и Слободу златну!
Под командом заступника команданта поручника Стевана Мићовића, доживљавају све јаче и јаче налете комунистичких хорди, добро наоружаних и опремљених најновијим савезничким наоружањем. Читаво окружење заузето је од стране партизана. Вучедолска бригада и са њом Кривошијски батаљон у потпуном су обручу, који се сваки дан све више стезао, док 9. октобра 1944. достиже потпуну блокаду на уском простору пречника од око 1.5 км у Граховском пољу, око мале Граховске варошице. Одмах по доласку у тзв. “блок“, утврђују се порушене куће, праве митраљеска гнијезда, зидају камени бункери и копају ровови. Грахово ће се бранити до последњег метка. Муниције је врло мало, радио везе нема никако, хране једва да се нађе, артиљеријом се не располаже, одјећа и обућа су подеране у вишемјесечним борбама. Ни временске прилике или боље рећи неприлике, нису ишле на руку изломљеној Вучедолској бригади, која је сада спала на 400 бораца. Тих дана владало је страховито невријеме, праћено кишом, вјетром и сусњежицом.
Дванаестог октобра покушан је пробој кроз партизанске положаје, али је он пропао. Комунисти 17. октобра 1944., уводе у борбу артиљерију, непрекидно гранатирајући положаје уморних бораца славне четничке бригаде. Јече и стресају се брда око Грахова и околине. Гине се сваки дан. И комунисти своје копају. Попуна муницијом, храном и осталим материјалом нити било каква помоћ у људству или материјалу нити је могла, нити је имала одакле доћи, па команда бригаде доноси одлуку да се изврши пробој кроз партизанске положаје, на живот или смрт.
У ноћи 21./22. октобра 1944., и небо је плакало над Вучедолском бригадом. Истурећи своја гола прса према партизанским бригадама на околним висовима, на команду својих команданата и командира Вучедолски четници напустили су своје ровове, јуришајући у правцу планине Дврсник. Пробој је успио. Вучедолска бригада или бар оно што је остало од ње пробила се преко Дврсника и планинског масива Орјена, спуштајући се у Рисан, гдје се спојила са јединицама Бококоторског корпуса, под командом капетана Ђура Иветића. Пробој на Грахову у ноћи 21./22. октобра 1944., платило је главом 267 четника ове бригаде. Све које су затекли у вароши комунисти су стријељали, а посебан злочин представља убиство в.д. бригадног љекара Јефта Перишића и четири сестре болничарке из бригадног санитета, те 20 тешких и непокретних рањеника. Сви до једнога искасапљени су. У граховске одбрамбене ровове покопали су их њихови саборци, неколицина малољетних које су партизани поштедили за своје партизанске јединице. Падом Грахова скоро је потпуно разбијена Вучедолска бригада. Оно бораца што је остало, све рањено и искрвављено у Рисну је поново окупио капетан Иван М. Јаничић и повео их на још тежи пут, Босанске голготе.
Оно припадника што није изгинуло у борбама од Билеће, преко Вилуса, Бањана, Грахова, Рудина, Трепача и Кривошија, побијено је у Словенији прољећа 1945., или су помрли од тифуса на путу кроз Босну или пак погинули у некој од босанких вароши. У емиграцију је отишло њих око 25, док је један дио, онај млађи, мобилисан у партизанске јединице, а они који нису напуштали своја огњишта и послије пада Грахова, страдали су по разним врлетима и рупама од Билеће до Кривошија у борбама против ОЗНЕ.
Својим жртвовањем у борби за Крст Часни и Слободу златну, за Краља и Отаџбину, принјевши притом огромне жртве у овој борби српског народа, Вучедолски четници оправдали су своје ђедове са Граховца и пронијели славу Грахова надалеко.

У Граховском пољу 1994. извршена је ексхумација масовних гробница, којом приликом је сакупљено око 100 скелета, а остатак је за сада немогуће ексхумирати јер су на тим гробницама изграђени објекти, међу којима Основна школа и амбуланта. Кости ексхумиране и скупљене у Граховском пољу данас почивају у порти древног манастира Косијерево.
Изузетан је примјер четника Вучедолске бригаде, покојног Драга Ф. Кешељевића који је прије своје смрти дао у аманет синовима да га пошто премине, пренесу у Отаџбину и сахране одмах до капеле Св. Апостола Луке у чијој крипти леже кости његових сабораца, те да када дође вријеме за то, његове кости пребаце да почивају заједно са осталом браћом му и саборцима.
“Ој Грахово витешко и славно, по јунаштву Косову си равно!“

У част мојим земљацима и прецима, умјесто свијеће упаљене на њиховом гробу.

ВУЧЕДОЛСКА БРИГАДА

Нико дома остати не хтеде!
У бој пође унук поред деде,
У бој пође села поред брала,
У бој пође соко поред ждрала…

И све паде у крвавом боју!
Само оста чедо у повоју,
Кад одрасте да им држи помен,
И имена уреже у спомен…

Изнад пустих домова и гнезда,
Родило се коло нових звезда,
Светлих као светле српске сени.

Ове ноћи кад Бог прима душе,
Својим врхом небо додирнуше:
Црна Гора и гробови њени!

Милан М. Петровић

извор: фејсбук

Најновији чланци

Отказано традиционално пливање за Богојављенским крстом у Подгорици

Црквена општина подгоричка Митрополије црногорско-приморске саопштила је данас да ће, због тешке епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона и неколико хиљада обољелих у Црној Гори,...

Управа храма Христовог васкрсења: Вандализам никоме није добро донио!

Саопштење управе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Порука непримјерене садржине исписана је на цркви Вазнесења Господњег поред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Старјешина Саборног...

Владимир Мартиновић, Демократе: Мањинска влада понуда за сарадњу с ДПС-ом!

Мањинска влада, коју је посланицима јуче предложила коалиција Црно на бијело као модел изласка из политичке кризе, понуда је за сарадњу ДПС-у, сматра потпредсједник...

Здравко ревидирао: Сада предлаже реконструкцију министарстава, али и изборе у мају! Мањинска влада превара!

Премијер Здравко Кривокапић рекао је да је мањинска влада, предложена од дијела парламентарних субјеката, превара. Он је казао да маске морају да падну до...

Клацкалице и политички мачори: УРА фатална за Србе или Србима само Србин помаже!

Пише: Иван Милошевић Мале странке, барем оне које су у парламенту, већином су антисрпске. Има их прегршт у данашњој опозицији, има их и у позицији,...