Насловна Вијести Култура У Беранама: Представљена нова књига Горана Киковића!

У Беранама: Представљена нова књига Горана Киковића!

У организацији Српског историјско културно друштво“Никола Васојевић“- Беране, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица, Удружења добровољаца ратова до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране објележена су два датума 103.године од уједињења и стварања краљевине СХС и велики јубилеј 25.година од обнове рада Удружења ратних добровољаца Беране.

Тим поводом и у част тих свијетлих датума у сали Скупштине Општине Беране у сриједу 1.децембара 2021.године са почетком у 17.сати, одржано представљање и промоција књиге историчара Горана Киковића “Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату од 1912.-1918.“. У програму су учествовали рецензенти књиге: Бранислав Оташевић,књижевник,Давид Лалић, књижевник и Зоран Вулевић,публициста и преводилац,као и аутор Горан Киковић.

Скуп је поздравио Миличко Трифуновић,док су у програму учествовали: пјесници Вулко Шћекић,Милан Мане Цимбаљевић,Радоје Мишковић и Радован Обрадовић.Док су уз струне гусала скуп поздравили Боривоје Делетић и Синиша Петрић.

-Ова књига обједињује и описује два моја претходна рада: Васојевиће у два Балканска и Првом свјетском рату као и операције које су изводили у свим ослободилачким борбама. Осим тога, овдје су, по први пут на једном мјесту, и имена погинулих, преминулих и рањених војника из јуначких бојева и битака које су неустрашиво водили против турског и аустро-угарског окупатора. Одавно је историјска наука утврдила истину да је простор Васојевићâ био нераскидива спона између Рашке и Зете, али данашња монтенегринска “историческа литанија над окупираном Црном Гором“ (како је то већ духовито примијећено) жели да ту чињеницу дезавуише и склони, посебно из образовног процеса у школама. Академик Миомир Дашић недвосмислено каже: “Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом“. И наставља: “На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора“. Нико не може данас омаловажавати историјски допринос Васојевићâ, који је неупитан: “У тој револуционарној борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије, па је велики допринос народа ове области територијалном проширењу црногорске државе“. Зато се према нашим прецима морамо опходити са поштовањем и захвалношћу за све велико што су нам оставили за собом, прије свега за слободан живот, који је након вишевјековног ропства под туђином постао неотуђиви залог будућег трајања. Свако политикантско и плиткоумно редефинисање историјске истине у корист некаквих вајних “евроатлантских интеграција и лидерства међу државама на Западном Балкану“ изазива само подсмијех и стрепњу да садањи нараштај својим чињењем не доведе у питање тековине величанственог дјела наших предака. Прва жеља ове и свих мојих претходних и будућих књига јесте да будемо свјесни те свете истине и да не допустимо никоме да се поиграва са једином историјом коју имамо – историјским подвигом Српства да живи у слободи, рекао је Киковић.

Доцент др Дејана Антића, историчар са Филозофског факултета Универзитета у Нишу, истиче да је пред нама још једна добра Киковићева књига.

-Као што сам написао и у прошле двије рецензије за двије изванредне Киковићеве књиге “(Не)заборављени бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од 1690. до 1941. године“ и “Историјске истине и фалсификати о српском постојању у Црној Гори“ ,тако слично мишљење имам и за књигу “Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату 1912. до 1918. године“. У свим Киковићевим књигама исткана је његова патриотска борба коју поштујем, јер већ годинама пратим рад колеге историчара Горана Киковића и зато сам са посебном пажњом прочитао његово публицистичко-историјско дело које носи наслов “Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату 1912. до 1918. године“. Познато је да су се Васојевићи борили за слободу српског народа и њихова историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак овог снажног племена. Васојевићи су учествовали у свим великим победама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници (…), јер готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос ослобођењу и уједињењу као што су то урадили у од 1912. до 1918. године, и то је била круна њихове побједе. Стизале су васојевићке бригаде до Гласинца, Богићевице, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца и других јуначких српских планина и градова гдје се освајала слобода и гдје су остављали своје јуначке кости. Посебно је у овој књизи значајно што се овдје налазе имена свих погинулих и умрлих из Васојевићких бригада која су први пут стављени на једном мјесту. Зато и ова Киковићева књига је подсјетник, светионик и чувар слободе која подсећа све нас, који држимо до историјског постојања и велике историјске улоге Срба у Црној Гори, а поготову са простора Васојевића. Ја поручујем колеги Горану Киковићу и овога пута да истраје на истинском и часном националном послу у борби за историјску истину и српску националну ствар у Његошевској Црној Гори и у јуначком српском племену Васојевићима! И ова књига је управо оно што је одавно било потребно да се објави и зато овде треба нагласити баш то што је и краљ Никола Петровић написао у време Првог светског рата Васојевићком војводи Лакићу Војводићу: “… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји“, истиче се у рецензији.

О књизи је говорио и рецензент Бранислав Оташевић, књижевник.

-Васојевићи су дали немјерљив допринос у првом и другом Балканском рату, у Првом свјетском рату а поготову у славној Мојковачкој бици, заштитивши одступницу српске војске као и касније на Солунском фронту. Свим презентованим подацима Киковић је дао значај управо жртвовању Васојевића у борби за крст часни и слободу златну. Он истиче да су јунаци са простора Васојевића дали централни печат борбе, наводећи ријечи бившег предсједника Србије, Томе Николића: “Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља! Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило. Познато је да су Сердар Јанко Вукотић и његова војска добили највећу похвалу од самог краља Александара Првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта. Одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима том приликом је рекао: “Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци“. Деветог јануара непријатељ је нападао васојевички одред код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић о овом нападу пише: “27. (стари календар) отпутовао сам за Беране, где већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успио да Васојевићки одред смјеста потисне, а фронт овог одреда простирао се од ријеке Лима на Ђурђевим Ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта. Храбри Васојевички одред овог дана, као и претходних (25. и 26. по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених“…

А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:

“Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!“

Академик Милосав Бабовић,каже: “И кад смо бивали надвладани, бранили смо се не штедећи животе“. Храброст Црногораца у Мојковачкој бици, о Божићу 1916, када су Српској војсци и народу штитили и омогућили одступницу пред надмоћнијим непријатељем, постала је легенда. Херојство које су Црногорци доказали у Мојковачкој бици било је исказ њихове вишевековне историје, оданости осећању Српства, култу слободе и завету отпора непријатељу. “Мојковачка битка је величанствен чин Црногорске војске, подвиг којим се може поносити цело Српство, а други народи који цене жртвовање за слободу и братство, могу је помињати као пример. Постоји запис о поруци Николе Пашића Јанку Вукотићу: “Ако задржите Швабе 24 сата, одужиће се Српству довека“, пресудној да војска прихвати битку.

После капитулације Црне Горе део бораца који није пошао са српском војском због злочина који су вршили аустроугари основао је комитски покрет. Најстарији по чину и по положају био је Радомир Вешовић, па су све четовође комитâ са њим одржавале везу, а четовође комитâ на осталом подручју Црне Горе биле су самосталне. Послије пробоја Солунског фронта 1918. године, у чијем саставу је из Васојевићâ било доста официра, подофицира, каплара и редовних војника – комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин је извршио више војних акција на територији Полимља Послао поруку мајору Милу Саичићу да са устаницима беранског краја и уз помоћ комита разоружа швапску посаду у Беранама те је аустроугарска посада у Беранама предала 1. Октобра оружје.

“У периоду од 13. до 15. октобра 1918. године, оружаним акцијама комита и устаника разоружани су сви швапски гарнизони и жандармеријске станице и ослобођена читава територија Васојевићâ и поновно формиране Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада. Командант свих устаника постао је дивизијар Лакић Војводић. Тако су васојевићке бригаде 1918. године, ступиле у борбена дејства против окупатора и ослободиле читаву територију Васојевићâ. А када су српске трупе под именом “Јадранске трупе“ са генералом Драгутином Милутиновићем на челу, стигле у Гусиње из Метохије и упутиле се према Скадру и Подгорици, њима су се прикључили и батаљони Горњовасојевићке бригаде. Након ослобођења Подгорице, црногорске трупе су распуштене, а генерал Милутиновић је честитао дивизијару Лакићу Кастратовићу на храбром држању њихових трупа“. Поред ослобођења своје територије и учешћа заједно са Јадранским трупама у ослобођању осталих делова Црне Горе, Васојевићи су дали велики допринос у стварању заједничке државе Црне Горе са Србијом. Зато пуна подршка историчару Горану Киковићу који је овом књигом овјековјечио многе јунаке са простора Васојевића.

Рецензент Зоран Вулевић, публициста и преводилац је истакао следеће:

-Много је књига из опште историје српског народа које су нас подучавале о херојизму наших предака и васпитавале на непролазним узорима подвижништва тих див јунака, али је мало оних које би до детаља локалне догађаје освијетлиле изнутра, племенитим садржајем завичајних прегалаца, те их усагласиле са општим интенцијама времена којем припадају. Овом најновијом књигом историчар Горан Киковић тај недостатак отклања, јер она хронолошким биљежењем битака и обрачуна са многим завојевачима васојевићки род издиже на пиједестал историјског тријумфа и показује колико су наши преци заслужни за све што данас баштинимо као залог мира и слободе. Да не бих упао у замку препричавања садржаја, истаћи ћу само два моја лична утиска која остају као наук након прочитаног. Посматрано из перспективе савременика бурних догађаја на тлу Црне Горе последњих деценија 20. и првих деценија 21. вијека, могао бих посвједочити да у тој неславној епизоди црногорске историје (од стицања независности на фалсификованом референдуму 2008. године па све до данас), пречесто у телевизијским преносима сједница парламента слушамо запјенушане тираде млађаних посланика доскорашње већине окупљене око ДПС-а (прије свих муслимане-Бошњаке и Албанце) како славодобитно кличу како су њихови народи дали “одлучујући допринос данашњој слободној и независној Црној Гори“, како су тај грандиозни домет досегли “оловком иза паравана“ на поменутом референдуму “без иједног испаљеног метка“ (sic!) показавши тиме господствено поимање демократије! Тачно је, кад год је било стани-пани никада нијесу омирисали барут, нијесу крварили и губили главе, осим ако се изузме пострадање њихових предака у биткама (увијек на супротној страни од оне у којој су се Срби и Црногорци борили за ослобођење поробљене им отаџбине, за своје право на живот у слободној и независној земљи). У родољубивом заносу новокомпоноване политичке јуноше тако страсно љубе данашњу Црну Гору штитећи је од “српске агресије“, охрабрени подршком НАТО братије којима су исказали своју лојалност. У оваквом стању ствари, када се прочита овакво историјско штиво једног историчара који поштено износи ток историјских збивања на овом простору, непогрјешиво се види ко је, када, гдје и како водио љуте битке “за крст часни и слободу златну“ и, такође, ко се данас у Црној Гори смије и може дичити родољубљем. Горе поменути родољупци и политиканти сигурно не!

Да је само овај наук па би књига већ испунила своју мисију. На срећу, постоји и други наук који се сугестивно намеће након њеног ишчитавања. Наиме, за потомке оних дивова који су у најтежим тренуцима историјског искушења свјесно, непоколебљиво и беспоговорно залагали сопствене животе зарад ослобођења од вишевјековног ропства и стицања права на свој неотуђиви и слободни комад земље и неба, ова књига ће бесумње изазвати осјећај великог и пријатног задовољства, непотрошиви понос, а одмах потом им усадити тврду вјеру да и данашњи нараштаји пожеле и тéже да корачају трагом својих славних предака, да никада и никоме не дају на вересију светост чувања и одбране слободе, већ да сопственим снагама неодустајно стреме да себи и свом потомству осигурају живот у миру и слободи, да буду своји на своме.

Ове двије непролазне поуке из националне историје никада не смију бити предмет политичке трговине. Покушаји националне издаје пактирањем са страним окупаторима, колико год они били премоћни у одређеном историјском тренутку и како год се вјешто представљали као “пријатељи“ и носиоци друштвеног прогреса, не могу никада донијети добра. То је такође већ поменута друга поука ове књиге. Ваља се уздати у се и у своје кљусе, наравно увијек у друштву и помоћ оних слободољубивих народа за које знамо да никада у историји нијесу поклекли пред тиранијом бјелосвјетских моћника у њиховој незајажљивој похлепи да покоре друге народе и одузму им њихове природне ресурсе. Први од таквих је свакако руски народ који у својој вишемиленијумској историји није дозволио ниједном крвожедном освајачу да загосподари свијетом, од Џингис кана и шведског краља Карла до Наполеона и Хитлера, па у свом хабитусу гаји тврду вјеру да ће и ововјековне хегемоне (САД и њене сателите из ЕУ) умјети да обузда. Овога пута, у сарадњи и садејству са Кином, Русија поново подсјећа евроатлантске предаторе на заборављену лекцију из историје – Руси никада нијесу трпјели диктат моћних па то неће чинити ни овог пута.

Ова мала дигресија послужила нам је овдје само зато да се и ми, савременици, подсјетимо како је некадашња Црна Гора, окренута искреном братству са Србијом и Русијом, могла да преброди и најтежа искушења по свој опстанак у свим катаклизмама прошлости (ослободивши се од османлијског ропства, претворивши капитулацију пред Аустроугарском и издају свог краља Николе у побједоносни завршетак Првог свјетског рата уз помоћ Србије и дочекавши слом нацифашизма уз одлучујући допринос Црвене армије у Другом свјетском рату). Узалуд је бијес САД који нијесу више хегемон – ни политички, ни војни, ни економски, ни културни. Будући “нови врли свијет“ не припдада Западу ни његовом либералном капитализму (генератору свеукупне експлоатације шаке богатих над милионима сиромашних), већ Истоку који сваким својим геостратешким потезом трасира магистралне правце будућих односа у 21. вијеку. Ко то не види, слијеп је код очију.

Преумљењем државног курса, скретањем од славне и слободољубиве Црне Горе у вазални и корумпирани Монтенегро чији су конституенти браћа по долару а не по оружју, створена је озбиљна забринутост код српског народа у Црној Гори. Он то не може мирно посматрати, утолико више јер инжињеринг конвертитства његовог историјског бића (претварање Срба у националне Црногорце) опасно угрожава његов идентитет. Отуда и јавна, неодустајна и усаглашена реакција Срба на све учестале девијације државног курса пловидбе данашњег Монтенегра. У својој области професионалног интересовања историчар Горан Киковић види ударнички рад намножених фалсификатора историје, корифеја званичне црногорске историографије и, у домену својих сазнања и расположивих могућности, води бескомпромисну борбу за историјску истину о Црној Гори, ослобођену од погубног утицаја тзв. дукљанских експерата, који према интересима тренутне политичке конјунктуре пишу своју “научну историју“, а која у много чему не кореспондира са стварним историјским чињеницама.

Ова књига је још један допринос таквом хтјењу аутора и ваља је искрено препоручити, посебно млађим читаоцима, како у какофонији контроверзних историјских оцјена тих велеучених “дукљаниста“ не би примили отровни пелцер њихове лажне историје. Рецимо оне, по којој Срби у Црној Гори нијесу своји на своме, већ агресивни дошљаци и окупатори!, појашњава он.

Такође свој суд је дао и рецензент Давид Лалић, књижевник.

-Пред нама је рукопис Горана Киковића, професора и истраживача прошлости српскога народа на горњем току Лима, али и шире, која својим садржајем плијени пажњу љубитеља историјске ријечи, али и обичних читалаца.

Рукопис је насловљен “Васојевићке бригаде у балканским и Првом свјетском рату од 1912. до 1918. године“. Монографија је приређена са именима хиљаде Васојевића која се први пут јавно објављују на једном мјесту. Ова монографија даје информације о свим погинулим и умрлим војницима из долине Лима које су својим дјеловањем, личном храброшћу и разборитошћу дали своје животе на достојан начин како у борби против Турака за ослобођење од вишевјековног ропства, тако и у борби против аустоугарске окупације. Ова вриједна књига, плод дугогодишњег истраживања и научно-историографски заснована на документима, пружа обиље података који се први пут објављују сажето, тематски интегрисани на једном мјесту, што читаоцу омогућава лако поимање историјских прилика и разумијевање улоге истакнутих протагониста у њима.

У тематској разуђености штива монографије налазимо многе, први пут поменуте и у историографији недовољно обрађене личности. Кроз редове ове књиге провијава став о вриједностима у друштву уопште. Види се с једне стране напор, самоодрицање наших предака у жељи да дођу до слободе, скидање јарма ропства с врата, патриотизам до неслућених граница праћен самоодрицањем.

Сâм аутор је написао више радова и књига на ову тему која су позитивно оцијењене од критике и прихваћене од читалачког аудиторијума. Простор је вјечити оквир живота, иако је у суштини бесконачан, као што је и бесконачна људска мисао. Горан Киковић у свом стваралачком поступку настоји да га упозна што је могуће свестраније и у корелацији са квалитетом живљења човјека и људским заједница у њему. Своја виђења износи у разним приликама и разним поводима.

Књига није много обимна , али по питањима која су у њој покренута врло интересантна, па док се чита изазива размишљања, компарације па и лична одређења. Она је допринос објективном тумачењу времена у прошлости и садашњости, објективна анализа о узроцима и посљедицама догађаја, чиме помаже разумијевање истих.

Идеја да се појави ова књига дошла је као жеља да се што више историјског материјала сабере и да се објави историјска слава српске војске која је у времену Балканских ратова и Првог свјетског рата чинила чуда од јунаштва, а српски народ се послије 457 година ослободио турског јарма и зулума и исто тако јуначки дочекао аустороугарског окупатора.

Циљ појављивања ове вриједне монографије јесте да се великим мозаиком догађаја и личности оствари богат сазнајни и емотивни доживљај који је, донекле, и мемоарског карактера, јер се у њој налазе имена погинулих и умрлих предака и њихове биографије.

Књига осликава драму и славу српског народа и хронолошки обухвата тематски одабране текстове у којима су доминантни етички елементи као што су: хуманизам, оптимизам, епски менталитет као и интелектуални успон који служи за понос роду српскоме. Књига има сазнајно-научни карактер, а основни њен мотив је доживљај једног херојског времена и његових главних актера у дужем периоду. Аутор одаје почаст и дивљење прегаоцима који су у ратним условима сачували од заборава свој понос, јер треба замислити изгладњелог ратника који сједећи на снијегу албанских гудура, “руком коју не осјећа, биљежи свој живот“.

Читајући ову књигу која својим насловом говори да су преци и потомци повезани, јер без сазнања о прецима, која нам аутор зналачки сјајно представља, не бисмо знали за славне епопеје: Вртијељке, Мокре, Шекулара, Полице, Калудре, Виситора, Гребана, Дечана, Богићевице, Гласинца, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца… Овом књигом аутор нас подсјећа да смо народ снажног надахнућа и моралног наслеђа, са великим интелектуалним дометима, да смо храбар народ који живи и опстаје и у најтежим временима ропства. Кроз обиље докумената књига нам даје слику о тим бурним историјским догађајима и за њу се може рећи да је својеврсни музеј Васојевића, натопљен лирском љубављу.

И овом књигом Горан Киковић је, ношен урођеним, побуњеничким рефлексом, устао против заборава који се усађује последњих деценија и у наше биће. Зато је велика мисија ове књиге да нас зближи са нашим узорним прецима, да памтимо њихова имена и не заборавимо њихова високоетична дјела, закључио је Лалић.

Најновији чланци

Владан Раичевић (ДФ): Дритан неће пасти!

Мислим да Влада 19. августа ипак неће изгубити повјерење. Један од највећих разлога за то је што извршну власт провјерава тренутно највећи губитник на...

Јуриш неопартизана из „Вијести“, „Побједе“, „ЦДМ“а: Пуцате, а рат одавно завршен или братска небратска хајка на четнике и цркву!

Пише: Иван Милошевић Јуче "Побједа", данас "Вијести" и "ЦДМ". Кажу - нон пасаран, ђаво ће проћи, али четници неће! Тема - скуп у Горњем Заостру,...

Управа полиције: Реговали након три минута, испалили око 20 метака!

Управа полиције поново се огласила поводом трагичног догађаја на Цеињу. Тврде да су на лицу мјеста били за три минута, да овим хитиним активностима...

Када предсједнику пишу: Телегрaм non grata!

На адресу кабинета Предсједника Црне Горе данас је достављено писмо предсједника Републике Србије Александра Вучића упућено предсједнику Ђукановићу поводом несреће на Цетињу у којој...

Херцег Нови: Патријарх Порфирије у манастиру Савина!

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је присуствовао јуче, на празник Светих Макавеја Светој Литургији у манастиру Савина. Светом Литургијом началствовао је игуман манастира...