Насловна Колумне Судбина Срба: Опкољена земља!

Судбина Срба: Опкољена земља!

Пише: Драган Добрашиновић

Србија је окружена државама чланицама ЕУ и НАТО пакта па је стога логично да буде део ових структура, једна је од омиљених теза поборника евроатланских идеја у Србији. Ово се често може чути како од јавних личности које провирују из шињела Коче Поповића и део су другосрбијанског неокомунистичког корпуса, или је можда исправније рећи култа, тако и од њиховог политичког крила организованог у пар квазилевичарских парламентарних колона.

Није неопходно ни велико знање ни претерана памет да би се приметило оно што свако види и зна. Али као и већина „аргумената“ који долазе са те стране јавног и политичког спектра и овај је ноторан, баналан и тривијалан и, што је најважније, лишен било какве озбиљне аналитике и стварног пратећег промишљања. Дакле, сви око нас су у ЕУ и НАТО или једном од та два, па је неопходно, нормално и пожељно да и ми будемо део тога.

Ова „аргументација“ ваљана је управо колико и она која нам каже да су сви око нас мање или више сиротиња па би, сходно томе, ваљало да и ми будемо сиротиња. Албанци, Македонци, Бугари, Румуни, становници протектората БиХ, грађани Црне Горе, нешто мање Мађари и Хрвати, то је то. Сиротиња сви, сиротиња и ми, то би морао да буде наш социјално – економски идеал и политички циљ.

Тезу о Србији као „опкољеној земљи“ вероватно је први формулисао, или макар јавно обзнанио Јован Цвијић на почетку Првог балканског рата у тексту „Балкански рат и Србија“, у коме наш чувени научник и национални радник домаћој и европској јавности излаже ратне циљеве Србије.

Не односи се Цвијићева мисао о Србији као опкољеној земљи само на тај тренутак у времену, историјски важан и преломан. Она је, практично, константа модерне српске историје. Шта је читав деветнаести век до борба за национално ослобођење у готово потпуно непријатељском окружењу, које или одмаже или, у најбољем случају, не доприноси српској националној идеји. Шта је почетак двадесетог века ако не крвава борба против највећег броја суседних држава и народа за национално ослобођење и уједињење.

Нема сумње да су и тадашњи Срби, како елита тако и обичан народ, одлично знали су да смо окружени непријатељима, као што данас сваки основац зна да су око нас чланице НАТО пакта, неке стварне а неке карикатуралне. Вероватно је и тада било понеког ко је тврдио да је боље приклонити се сили и утопити се у њу него борити се за национално ослобођење. Ипак, тадашња српска интелектуална и политичка елита не прихвата концепт „прихватања реалности“, што је врхунски интелектуални домашај садашње другорбијанске естраде, већ се опредељује за пут борбе против лоше, а често и ужасавајуће стварности и њене промене у нашу корист.

Став о „прихватању реалности“ први пут заживљава у делу српске политичке елите у време Краљевине Југославије, након успона нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Он ступа на велику сцену са Миланом Стојадиновићем, који свест о снази и опасности које прете од ове две предаторске државе покушава да преточи у политику кооперативности. У том смислу, Стојадиновићева политика се ни по чему битном не разликује од тадашње политике најзначајнијих европских држава, пре свега Велике Британије и Француске, потписница Минхенског споразума из 1938. године. Драгиша Цветковић је настављач овог спољнополитичког правца у неупоредиво тежим условима, пред сам почетак агресије на Југославију. Након њега, диктата реалности се најчвршће држи Милан Недић, председник колаборационистичке владе у Београду и послушник нацистичких окупатора.

Занимљиво да нико од поменутих не слови као узор данашњим заговорницима „прихватања реалности“ и поборницима тезе и о географској неминовности учлањења Србије у ЕУ и НАТО. Њихови идеолошки узори долазе из титоистичког картела, а истински идол им је Титова псеудоинтелектуална пудлица, салонски комуниста и један од највећих злочинаца над српским народом, већ поменути Коча Поповић. Но, какав год био, не може му се оспорити да је четири ратне године провео по шумама и горама одбијајући да „прихвати реалност“, борећи се против окупатора, и тек веома ретко сарађујући са њим у циљу уништавања Равногорског покрета.

Неко би можда помислио да овде ступамо на терен парадокса јер, ето, они који се најчвршће држе реалности, наши уобручени другосрбијанци, за узор имају управо оне који се нису мирили са наметнутом и лошом реалношћу, попут Титових партизана и њиховог омиљеног генерала. Ствари су, ипак, много прозаичније, баналније и ни најмање лишене доследности. Јер, оно што попут најјачег лепка спаја другосрбијанца било ког ранга, академика, политичког лидера или полуписменог следбеника и Титовог генерала, јесте дивља, необуздана и по свему патолошка мржња према Србији и Србима, неодвојиво повезана са бескрупулозним користољубљем.

Због тога су једине ствари које ово бучно и испразно друштванце просипа са своје умишљене висине дефетизам и омаловажавање народа коме грешком припадају а који их неће. А све приче о ЕУ и НАТО пакту им искључиво служе не би ли се додатно препоручили онима за које су, услед способности да препознају реалност, уверени да држе кључеве наше судбине у својим рукама и да ће им у недостатку икакве озбиљне подршке у српском народу, на свој начин и о нашем трошку обезбедити додатне доживотне привилегије. Онакве какве су било они, било њихови претходници имали док су се Коча и његови питали, жарили, палили и да не заборавимо, наводили „савезничке“ авионе да просипају бомбе по српских градовима и главама.

Шта можемо из свега овога да закључимо? Прво, није свако ко одбија да се помири са реалношћу велики Јован Цвијић, неко од таквих се изметне и у Кочу Поповића. Друго, није свако ко се залаже за прихватање реалности Милан Стојадиновић, некога са таквим приступом западне и тужна судбина Николе Самарџића у овом или оном паковању. Али је свако, баш свако, а то је треће и најважније, ко вам објашњава да не треба да будете оно што сте и што су вам сви били, већ оно што су они који су око вас ко год и какви год били, у служби ваших непријатеља и да ће вам, уколико се не одупрете, своје „добре услуге“ наплаћивати до краја живота. А потом ће њихова деца исто то радити вашој деци.

И још само ово. Србија је увек била „опкољена земља“, због тога што је бирала да буде оно што јесте, а не оно што други од ње хоће да изнуде. А тај се обруч пробија тако што се успињеш у висине до којих се они који те окружују не могу уздићи, а не тако што пристајеш да будеш део ланца који ти се стеже око врата. Толико.

Најновији чланци

Раја те тужи, кадија те брани: Бивши предсједник младих ДПС-а донио пресуду у корист Ивана Вуковића!

Јавност је данас сазнала да је Управни суд одбио тужбу функционера Покрета Европа сад Василија Чарапића, налазећи да исти нема право за покретање управног...

Џонатан Ли Вајс о Србима: Једини савезник им је Бог!

Никола Тесла је био Србин; морам признати да Србима баш нисам наклоњен. Веома чудан народ: не можете их укројити ни у један светски поредак. Иако...

Медији и закони, расправа на Цетињу: Удружење новинара ЦГ тражи бенефицирани радни стаж и новинарске лиценце!

Професионално и одговорно новинарство је јавни интерес и једини циљ Министарства културе и медија (МКМ) је да се дође до законских рјешења којима ће...

Награде „Залога“: Добитници Милица Краљ и Милован -Мики Радуловић!

Овогодишњи лауреати награде „Залога“, коју Књижевна заједница „Владимир Мијушковић“ из Никшића додјељује од 1986. године, су Милица Краљ за поезију и Милован Мики Радуловић...

Маида Горчевић позвала Ивана Вуковића: Растаните се од фотеље и признајте вољу грађана!

Члан Предсједништва Покрета "Европа сад" Маида Горчевић позвала је Ивана Вуковића да се испоштује изборну вољу грађана Подгорице од 23. октобра и престане да...