Насловна Почетна Стеван Мољевић: Хомогена Србија!

Стеван Мољевић: Хомогена Србија!

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Стеван Мољевић је рођен 1888. године у Рудом. Дипломирао је и докторирао у Загребу, правне науке, као стипендиста Српског културно-уметничког друштва ‘‘Просвета’‘. Још у доба Аустроугарске прочуо се као борац за српска права. На чувеном ‘‘велеиздајничком процесу’‘, 1916. године у Бањалуци, Мољевић се нашао међу 156 оптужених због пропагирања ‘‘политичког јединства цјелокупног српског народа’‘. Нашао се у мањој групи, коју су Аустроугари ослободили оптужбе, али из злогласног затвора званог ‘‘Црна кућа’‘ није пуштен на слободу, већ је упућен на италијански фронт. После рата, Мољевић је у Бањалуци основао најпре Југословенско-француски, а потом и Југословенско-енглески клуб. Био је сувласник и главни уредник националног листа ‘‘Отаџбина’‘, који је оштро критиковао Хитлера и његов Нови поредак. Због овога је протестовала чак и дипломатија Трећег Рајха. Немачки конзул писао је бану Врбаске бановине, а овај Мољевићу, који му је одговорио: ‘‘Нека Немачка промени режим и поступке према суседима, па ће и `Отаџбина` своје писање’‘. Мољевићева борба за права српског народа тридесетих година 20. века толико је актуелна, да његови чланци изгледају као да су данас писани:

”Непријатељи Врбаске бановине, на челу са Муслиманским саветом из Сарајева, једнако нас маме у босански пашалук… Ми смо одмах у другом броју `Отаџбине` изјавили да се нећемо враћати у прошлост. Добро нам је познато каква је била та прошлост, шта нам је од ње остало и чему се можемо надати од васкрсавања прошлости.”

Другом приликом, критикујући негдашњег аустроугарског управника Босне и Херцеговине, Бењамина Калаја, и његову идеју стварања нове, бошњачке нације, којом би се осујетио наслон Срба на Краљевину Србију, Мољевић пише:

”Бошњаклук је имао да спречи и пригуши народну свест српску и хрватску; бошњаклук је имао да му (српском народу – прим. аут) замени онај дух који је већ одавна Европом почео да провејава; бошњаклук је имао да промени народну душу којом је одисао, да потисне његову народну мисао и његове историјске тежње. Срби су имали да буду само источно-православни, Хрвати само римокатолици, муслимани – мухамеданци, а сви су имали да буду бошњаци. То је разуме се изазвало отпор, у првом реду код Срба…

За бошњаклук су прибирани потребни елементи: на оном преживелом феудалном духу стварао се босански менталитет, заснован на јавашлуку и фатализму; пронађен је, како смо раније у једном чланку рекли, босански језик; ишчепркан је однекле и босански грб; скројена је и босанска застава – сви елементи за нову народност босанску, без душе и без снаге, купљену и плаћену, народност на подобију оне аустријске – народност без народности… Они који су били задојени тим духом, певали су: `Од Требиња до бродских врата, није било Срба ни Хрвата`.”

Као и ‘‘Српски глас’‘ академика Драгише Васића у Београду, и Мољевићева ‘‘Отаџбина’‘ је уочи Другог светског рата забрањивана у Бањалуци. (Васић је, иначе, говорио два страна језика, руски и немачки, а Мољевић четири: француски, руски, немачки и енглески. Док је Васић био председник Републиканске странке, Мољевић је био угледни члан Самосталне демократске странке, као и Српског културног клуба, коме је Васић био један од оснивача.)

На почетку рата Мољевић је избегао пред усташама и склонио се у Никшић. Ту је написао ‘‘Пројект о решењу српског националног питања и будућем уређењу Југославије’‘, познат као ”Хомогена Србија”, који је желео да понуди Дражи. Октобра 1941. Мољевић је преко курира ступио у везу са Драгишом Васићем и одмах постао члан Централног националног комитета Краљевине Југославије. Истог месеца креће према Србији, али на друму између Шавника и Жабљака бива рањен у неком разбојничком нападу. Потом је дуго остао у Пљевљима, па у својој родној варошици Рудо, затим у Ужицу и најзад у Пожеги. Тек априла 1942. године успео је да се састане са Васићем, у селу Горња Добриња. Васићеве прве речи, које је Мољевић записао у својим сећањима, најречитије описују прилике настале услед сурових окупаторских мера против четника: ‘‘Кад сви од нас беже и крију се, Ви нас тражите’‘.

Амерички пуковник Мекдауел (лево), прота Саво Божић (у средини), др Стеван Мољевић (десно од Божића) и Дража. На Требави, октобра 1944.

Чекајући састанак са Дражом, Мољевић му 21. априла шаље једно писмо, у коме поред осталог каже:

”Може бити да сте Ви скроман човек, а верујем свакако да сте дисциплинован војник. Али, зар и као такав да трпите да се Ваше име тако и на такав начин спомиње? Зар не видите да сте Ви данас једини ауторитет у земљи и да сав народ упире очи у Вас? И ако изгубимо и тај ауторитет, шта нас онда очекује? Оно, господине генерале, што је Русија преживела 1917. године. И шта ће онда бити са нашим плановима о српској држави? Зар да пропадну тековине толиких наших поколења и снови свих наших нараштаја од Косова па до данас? Не! То не сме бити. Ви се морате жртвовати, Ви се морате принети на олтар Отаџбине. Ви морате стога нашој господи у Лондону, томе тако шароликом друштву које ни до данас није прешло преко својих старих рачуница, отворено рећи: да ова земља није више коју су оставили, да је народ отворио очи и да више не говори језиком којим је говорио онда када су га они напустили, да стога та господа морају да се повинују народној вољи, његовим жељама и тежњама, а Ви имате да будете тумач тих жеља и тих тежњи и њихов први бранилац.”

Због немачких потера сусрет између Драже и Мољевића поново је одложен. Срели су се први пут тек 21. маја, на Златару, и остали у разговорима пет дана. Мољевић се свакако обрадовао када му је Дража рекао да је пре рата прочитао његову брошуру ‘‘Улога и значај Врбаске бановине’‘. О Дражи је касније записао: ’‘Образовање опште, с обзиром на то да код официра стручна спрема одузима много времена и да су као сталеж по страни јавног живота, доста широко’‘. Главну Дражину ману Мољевић је овако дефинисао: ’‘Ни Дража, као ни већина Србијанаца, нарочито официра, није могао да схвати важност политичког утицаја, већ се поуздавао у своје морално право и своју снагу. Стога и његово потцењивање политичке снаге Хрвата. Ту се није могло учинити ништа него препустити времену да га поучи’‘. Судећи по још једном запису на ову тему, Мољевић је био оптимиста у вези Дражиног прилагођавања ситуацији. Он пише:

”Али Дража, који судећи по оним његовим примедбама на моме писменом послатом му излагању о новом уређењу државе и етничкој карти приложеној том излагању, као и по неким разговорима са Васићем, није имао државно-правне концепције, није разумео значење, начин и могућност федеративног уређења Југославије и остварења националне мисли у српској федералној јединици у оквиру Југославије – показа једно лако и брзо схватање за то.”

Основни Мољевићев предлог, тада изнесен Дражи, гласио је: да се у обновљеној Југославији оснује засебна српска федерална јединица, чиме би се прешло на концепт државног југословенског, односно српско-хрватско-словеначког уједињења (уместо концепта народног уједињења, израженог у пароли ‘‘један народ са три имена’‘, тј. ‘‘троимени народ’‘, који је представљао званичну државну идеологију). Речју, уједињење три федералне јединице, уместо уједињења три народа, које је у ствари било само фикција.

Седе, с лева на десно: Др Мољевић, пуковник Симић, капетан Ник Лалић, Мустафа Мулалић, Дража, говори пуковник Мекдауел, преводи капетан Рајачић, седи прота Сава Божић, крајње десно седи, гледа у камеру, потпуковник Цвијетин Тодић, командант Озренског корпуса

Мољевић у својим белешкама, иначе, не пише да је идеја о оснивању засебне српске федералне јединице постојала уочи рата и да је овај процес већ био одмакао. Током 1929. године основано је шест бановина са српском већином и српском управом, па је њихово спајање, после уједињења две хрватске бановине у Бановину Хрватску, била још само формална ствар, коју је спречило избијање рата. Ово питање је тада била опште позната ствар и могуће је да зато Мољевић прелази преко њега. Али могуће је и то да је Мољевић прескочио ово питање јер су предратну акцију о спајању српских бановина водили радикали, на челу са др Миланом Стојадиновићем, док је он био демократа.

Српски политичари, на челу са др Миланом Стојадиновићем, начинили су, дакле, пре рата, ‘‘Нацрт уредбе о организацији српске земље’‘. У основи, шест српских бановина – Врбаска, Дринска, Зетска, Дунавска, Моравска и Вардарска – требало је да се уједине у Бановину Српске земље, са престоницом у Скопљу.

Др Стеван Мољевић је тражио измену овог нацрта. Он је у Никшићу, 30. јуна 1941. године, написао документ ‘‘Хомогена Србија’‘, са картом у прилогу. На овој мапи спољне границе Краљевине Југославије проширене су према захтеву Пашићеве делагације на Мировним преговорима у Паризу 1919. и 1920. године. Унутрашње границе, међутим, битно су се разликовале од ‘‘Нацрта уредбе о организацији српске земље’‘ – који је уважавао границе бановина, пре стварања Бановине Хрватске – тако што је српска (као и словеначка) територија повећана, а хрватска смањена. Према Мољевићу, у српску федералну јединицу ушле би Црна Гора, Источна Хер­цеговина, Босна, Северна Далмација са Задром и околним острвима, Јужна Далмација са јадранском обалом од Плоча до испод Шибеника, српски део Лике, Баније и Кордуна, део Западне Славоније (Пакрац), део Источне Славоније (Вуковар, Осијек, Винковци) и Барања, док би Дубровник имао посебан статус.

‘‘Због искушења српског народа у овоме рату’‘, пише Мољевић, Србима се ‘‘намеће данас прва и основна дужност: да створе и ор­ганизују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе’‘. Ово се требало извести на следећи начин:

”Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и муслимани с планом ишли на истребљење Срба.”

Објашњавајући свој предлог граница, крајем децембра 1941. године Мољевић је писао Драгиши Васићу:

”Ову територију ослободити од несрпских елемената. Кривце одмах казнити, а остале иселити: Хрвате у Хрватску а муслимане у Турску, или, евентуално, у Албанију. Настојати да Југословенска влада у Лондону, уз помоћ Енглеске, одмах то питање реши са Турском.”104

Сем обнављања предратне идеје о исељењу Албанаца, четници су планирали и исељавање Немаца из Баната.

Одузимање територија од суседних држава и народа, затим размена становништва, као и исељавање појединих мањинских група, тражени су из два разлога: као казна за злочине почињене над Србима (ратна одштета) и као мера за спречавање злочина у будућности.

У контексту исељења, пресељења или одузимања територија, у четничким документима не помињу се државе, народи и националне мањине који нису чинили злочине над Србима. Изузетак је Румунија, јер се у Башкој резолуцији понавља и Пашићев захтев за припајањем Темишвара, иако су се околности промениле. На крају Првог светског рата Темишвар је од Аустроугара ослободила српска војска, а рачунало се и на чињеницу да је овај град 1848. године проглашен престоницом Српске Војводине. Ипак, како је већинско становништво било румунско (7.500 Румуна наспрам 4.500 Срба), Темишвар је припојен Румунији. С друге стране, на почетку Другог светског рата Румунија је одбила Хитлерову понуду да узме српски део Баната, с образложењем да би то било нечасно. Заправо, Румуни су једини сусед с којим Србија никада није ратовала. Знајући то, Хитлер априла 1941. није ни понудио Румунима да се прикључе здруженом нападу на Краљевину Југославију. Зато питање границе према Румунији одступа од принципа којима се руководило, до чега је дошло по аутоматизму, понављањем захтева делегације Краљевине СХС из 1919. и 1920. године

Западним границама Србије посвећена је четврта тачка Башке резолуције. Она не признаје Уредбу о Бановини Хрватској, ‘‘као и сва друга фактичка стања створена пред рат или у рату под притиском окупатора’‘. Нова граница требало је да се одреди после рата, ‘‘од легитимних представника Срба и Хрвата.’‘

О питањима размене и исељења становништва није се говорило у јавним документима, па ни у Башкој резолуцији, већ у интерној преписци. Може се узети као поуздано да би четници предузели мере у том смислу, у последњој фази рата, а уочи мировних конференција, на којима би се дефинитивно одредиле нове границе.

Исто тако, извесно је да спис ”Хомогена Србија” никада није постао званични документ четничког покрета, односно Југословенске војске и ма ког политичког тела у њеном окриљу, почев од најважнијег – Централног националног комитета Краљевине Југославије. Може се говорити само о његовом неформалном утицају, док је једини званични документ ове врсте Башка, односно Светосавска, резолуција.

Такође, извесно је да би се поред српских четници борили и за повећање словеначких граница, тако да би се нова федерација састојала од повећане Србије, повећане Словеније и смањене Хрватске. Примера ради, на једну клевету коју су клерикалци ширили у Словенији, Дража је команданту словеначких четника мајору Карлу Новаку 24. јуна 1943. године одговорио:

”Иако сам ја Србин, ми сви радимо за Југославију и у њој и Велику Словенију.”

И на мапи коју је Мољевић приложио уз свој спис ‘‘Хомогена Србија’‘, Хрватска је приказана као веома мала, док су уз Словенију доцртана проширења државних граница на рачун Аустрије и Италије. На овој мапи се види да би и цела Истра – у којој су Италијани били најбројнији, испред хрватске и словеначке мањине – била прикључена Словенији, тако да би она постала већа од Хрватске.

Комунисти су радили обратно: они су по капитулацији Италије од Словенаца из Истре оснивали партизанске јединице у саставу ’‘Народноослободилачке војске Хрватске’‘, да би потом Истру прикључили Хрваткој.

Повећање Србије и Словеније, а смањење Хрватске, у четничким плановима, било је последица ратних дешавања: док је Хитлерова Немачка у Словенцима и Србима видела непријатеље, Хрвати су јој били главни савезници. Зато је четничка победа под­разумевала награду за Хитлерове непријатеље а казну за Хитлерове савезнике. (Насупрот овим чињеницама, хрватски историчари везују Словенце уз Хрвате, а не уз Србе. Примера ради, један од њих пише: ‘‘Да су побиједили, четници би највероватније спровели свој ранији програм – то јест, дефинирали би границе Србије једнострано и ставили би Хрвате и Словенце пред готов чин с обзиром на српску јединицу…’‘ Ову констатацију обара и сама логика, а наиме, четници никако нису могли да дефинишу границу српске јединице на штету Словеније, пошто се Србија и Словенија не граниче.)

Иначе, на разграничењу Срба, Хрвата и Словенаца једна међународна комисија радила је још током рата. Крајем 1942. године у Врховној команди, у селу Горње Липово код Колашина, оформљена је Комисија за разграничење Срба, Хрвата и Словенаца. Члан комисије, капетан Миломир Коларевић, о томе је оставио следеће сведочење:

Српску страну заступао је доктор Мољевић, а ја сам му био помоћник. Словенце је заступао један професор, мислим да се презивао Прекоршек. Са хрватске стране био је Владимир Предавец… Он је одбио да представља Хрвате у разграничењу. Онда енглеска влада одреди пуковника Била Хадсона, да представља хрватску страну. Он је добро знао српски. Како се само свађао! Комисија за разграничење руководила се пописом од 1921. и пописом од 1931… Пуно пута су се свађали око срезова. Словенац је био на хрватској страни више него на српској. На крају су се сложили и штампали су ту мапу.

Капетану Коларевићу није остало у сећању где се, према тој мапи, налазила западна граница Србије, али то је свакако била западна граница Босне. Неколико месеци потом Велика Британија је из корена променила своју политику према Балкану. Енглези су дали дозволу комунистима да српску границу помере далеко на исток, на реку Дрину.

Најновији чланци

Неђељко Рудовић: Ко ћутка новинаре, зло мисли друштву!

-Финансијска одрживост медија, нелојална конкуренција, социјални положај новинара и услови за њихов рад, снажење уређивачке независности Јавног сервиса и дефинисање модела за заштиту Јавног...

Бучни Срби и британски војник Пич: Мацоле и сјекире или Дејтон 2!

У сенци бучних вести да Срби гланцају мотке и багере да би се на мостовима, магистралама и ауто-путевима тукли међусобно, промиче овонедељна информација да...

Избори на Цетињу, у Мојковцу и Петњици

У Мојковцу, Петњици и на Цетињу данас ће бити одржани локални избори, на којима према подацима општинских изборних комисија, право гласа има више од...

Полемике: Вјеронаука на раскрсници!

Веронаука је део образовног система Србије већ 20 година, али још није решен њен статус формално, а ни правно. Нису се смириле ни расправе...
video

Истине против комунистичких лажи: Војвода Момчило Ђујић, свештеник и српски ратник!

Прича о једном од највећих четничких команданата у Другом светском рату. Филм заснован на четничким, италијанским и немачким документима, као и на сведочeњима војводиних...