Пише: Владан Вукосављевић
Сведоци смо нечега што се није десило нити је могло да се деси за 800 година постојања СПЦ, упркос свим ударцима које је она примала од Ватикана, Отомана, Мађара, Бугара, Арбанаса, Хрвата, комуниста, титоиста и свих других српских душмана.
Ово је нека врста краја историјске СПЦ коју познајемо и коју смо наследили од предака и рађање нечег постисторијског, постмодерног, постхришћанског и заумног. Ово су горке речи али на најутишанији могући начин одражавају моје запрепашћење.
Данашњим чином, патријарх СПЦ и епископи, чланови СА Сабора и Синода, показали су како се од осамстогодишње СПЦ, страдалне и мученичке, јединог суштинског ослонца српског народа током историје, прави „Црква Србије“ и како се тиме испуњавају жеље свих србофоба у региону и у свету.
Видимо како се гази по уверењима и стремљењима свих Срба који су од 1219. па до данас живели на простору од Хиландара до Трста и од Скадра и Боке до Арада, Темишвара и Сент Андреје.
Ко ли се данас све радује на Цетињу, у Загребу, у Софији, Приштини, Берлину, Лондону, Вашингтону?
Ко се то и с којим правом данас одриче српске историје и српских цркава и манастира у Старој Србији?
Ко ће да јави Војводи Мицку, Глигору Соколовићу, Ђорђу Скопљанчету, Поп Ташку и другим безбројним херојима са Скопске Црне Горе и из долине свете реке Вардар, шта се то данас десило?
Ко се усуђује да српски духовни идентитет поклања структури коју су осмислили Тито и Коминтерна а породили Крсте Црвенковски, Колишевски и сви они који су од 1967. малтретирали српске свештенике и народ?
Зашто није довољна аутономија?
Знају ли патријарх и владике шта су учинили и којим путем су кренули?
И шта ће сад „остаци закланог народа“ да мисле и о чему ће да причају? О Констракти, о летовању у Хрватској, о поскупљењу струје?
Превише је питања а премало одговора. Могуће је и да ја ништа не разумем и да ми измичу предности духа овог и оваквог времена.
А могуће је и да се српство уморило и потрошило… у политици, школама, на универзитетима, у војсци, полицији, медијима, институцијама државе, ево сад и у цркви.
И да тиња још само у народу, далеко од позиција моћи и утицаја, сузбијено, разочарано, прзничаво, обезглављено, неорганизовано, фрустрирано, гневно али и обесхрабрено, као под Турцима и под Ватиканом у разним облицима.
Није добро ако је тако али једном смо, исти такви, дочекали Карађорђа и Милоша, Доситеја, Његоша и ђакона Авакума, па се некако све покренуло.
Можда ће опет морати тако…
Аутор је бивши министар културе и информисања у Влади Републике Србије (август 2016–октобар 2020)
(Фејсбук профил Владана Вукосављевића)
