Пише: Светислав Домазетовић, аналитичар
Демократски Фронт престао је да постоји. Овом чињеницом, доказана је моја теза, да нестанком извора негације (ДПС), сама негација (ДФ)гаси се, престаје да постоји.
Да нешто у, за народ, некадашњем бедему опозиције, није у реду, на све стране звонио је избор „кадрова“ за нову Подгорицу, чиме су се вјечити кадрови из „Српске куће“ преселили у библиотеку „Радосав Љумовић.
Нешто слично, а по изреци, да тим који побједјује не треба мијењати, одвело је ДПС, поред многобројних, осталих ствари, у прошлост.
Финиш дезинтеграције ДПС-а има и неке, на изглед, неочекиване импликације.
Прва у том реду, без обзира на све што се причало, жалило, доказивало, оптуживало, анализирало…, је ДФ.
Нема овдје никакве мистике.
Објашњење лежи у чињеници, да је ДФ блок настао као негација политике ДПС-а и његових сателита. Просто речено, Фронт је тако позициониран, грабио, привукивао, давао наду многима, који, у најмању руку, нису били љубитељи Мила Дјукановића и његове странке.
У условима недовољно развијене грађанске свијести и посебно храбрости, обадвије стране су до задњих избора имале висе него довољан број гласача, које су међусобно држали под духовно-национално- идентетским напоном, што је њима, без обзира на евидентно лоше резултате њиховог „рада“, обезбједјивало дебелу зону конфора, утицаја и богаћења.
Медјутим, нестајањем ДПС-а, природно је да интересовање за ДФ-ом, рапидно опада.
Или, другачије речено, нестанком извора негације (ДПС-а), престаје и потреба за самом негацијом (ДФ-ом).
Наравно, под условом да се, у сваком смислу иста не реформише. Наведеним, подгоричким кадрирањем, Фронт је свима јасно ставио на знање, да од реформе нема ништа.
Са друге стране и додатно, сада већ некадашњем српском блоку, из Београда се почело постављати све више питања, јер за дату помоћ, пардон милионе,
нема резултата,тј. „српска питања су на истој тачци, гдје су и била 2006.године“.
