Насловна Колумне Сребреница и правда: Хистерична осуда оправданих сумњи Владимира Лепосавића!

Сребреница и правда: Хистерична осуда оправданих сумњи Владимира Лепосавића!

Пише:Стефан Каргановић

Одакле оволико узбуђење поводом умерено израженог и професионално утемељеног става једне несумњиво стручне особе, црногорског министра правде, по питањима Сребренице и Хашког трибунала

Колико чињенички банкротска прича о „сребреничком геноциду“ стоји на климавим ногама, јавност је имала прилику да опет види пре неколико дана, и то захваљујући бесмисленој али врло индикативној реакцији њених забринутих чувара.

Најновија сребреничка афера избила је пре неколико дана када је нови црногорски министар правде, људских и мањинских права, Владимир Лепосавић, изјавио да је спреман да призна да је у Сребреници почињен злочин геноцида „кад се то и недвосмислено утврди“. Лепосавић је доктор правних наука па би само по тој академској референци требало да буде изузетно квалификован да се изјашњава о овом превасходно правном питању. Горњој оцени Лепосавић је затим додао још једну, такође из домена његове струке, која би у светлу образложења које је понудио једва требало да буде контроверзна: да је суд у Хагу где је суђено за геноцид у Сребреници, „изгубио свој легитимитет“.

У извештају новинске агенције „Бета“ налазимо и мисаони траг Лепосавићевих закључака: „Лепосавић је навео да је одлука Међународног суда правде, којом је злочин у Сребреници оквалификован као геноцид, заснована на налазима Хашког трибунала који је, према његовим речима, готово у потпуности изгубио свој легитимитет кад су докази известиоца Савета Европе о вађењу и трговине органима цивилних српских жртава на Косову уништени у том суду.“

Као што је пракса медија и политичких чинилаца када острашћено реагују на сваку алузију да се у Сребреници могло догодити било шта друго осим геноцид, осим што су се на њега обрушиле ураганске критике, Лепосавићево резоновање није било подвргнуто никаквој критичкој анализи. Да јесте, поборници службене приче суочили би се са следећим непријатним резултатима.

Одлука Међународног суда правде, којом је злочин у Сребреници оквалификован као геноцид, заснована је на налазима Хашког трибунала. Ово је непобитно тачна чињеница. Супротно од преварног утиска који намеће сребренички лоби, Међународни суд правде се није специфично бавио догађајима у Сребреници (и овде) нити је изрекао сопствену правну квалификацију у односу на њих. У предмету „Хрватска против Савезне Републике Југославије“ (касније Србије, као правне наследнице), без посебног разматрања или упуштања у материју, МСП је само инкорпорисао пресуде Трибунала у анализу сасвим другог предмета који се тада бавио.
Хашки трибунал је (готово) изгубио свој легитимитет кад су докази известиоца Савета Европе о вађењу и трговине органима цивилних српских жртава на Косову уништени у том суду. Уништење ових доказа у контроверзи где су жртве били Срби такође је неспорна чињеница. Изјавити да је суд који тако поступа „изгубио легитимитет“ представља јавно изношење потпуно разумног става.
Спремност да се призна да је у Сребреници почињен злочин геноцида „кад се то и недвосмислено утврди“. И ово је потпуно разуман и са стручног становишта неконтроверзан став, поготово када га износи правник. Суд који уништава доказе који не иду у прилог политичкој мисији која му је задата не само да је сумњивог легитимитета, већ уједно под великим знаком питања је и његова компетентност да меродавно и „недвосмислено“ утврђује чињенице и изриче правне квалификације у материји тако ванредне природе као што је геноцид.
Министар правосуђа Црне Горе Владимир Лепосавић се изразио одмерено и тачно. У приговорима који су се накнадно појавили на његову изјаву (одговор на провокативно питање које му је било постављено у парламенту Црне Горе) ниједан критичар није навео макар једну материјалну нетачност или правну несувислост. (За правника је сасвим природно да каже да не може признати да је извршен неки злочин док се то „недвосмислено не утврди“.)

Па ипак, чим је министар Владимир Лепосавић у јавном форуму заузео овакав став у односу на Сребреницу постао је мета жучних и малициозних личних напада, укључујући захтеве да поднесе оставку.

Међу првима, огласио се предводник пораженог претходног режима, Мило Ђукановић, са коментаром да „све док живе идеологије које негирају почињене злочине, не престаје ни опасност од нових страдања“. Ђукановић, наравно, није доктор права а круже и гласине да уопште не чита никакве књиге. Као лаик, а притом и политички острашћени промотер сваке тврдње која наноси моралну штету носиоцима његове бивше етничке припадности, Ђукановић не схвата да потврђивање или „негирање“ злочина није идеолошка категорија, него да само може да буде резултат прописно проведеног правосудног поступка.

Реакција реиса Исламске заједнице Црне Горе Рифата Фејзића, да „ако ми у Црној Гори не знамо да се у Сребреници десио геноцид, на основу одлуке Међународног суда за ратне злочине у Хагу и ако је то став Владе Црне Горе, онда се бојим да наш пут није у ЕУ,“ била је нажалост подједнако промашена. Пут у ЕУ нема апсолутно никакве везе са посланичким питањем постављеним министру Лепосавићу; ни у Црној Гори ни другде у свету нема јединственог става о природи догађаја у Сребреници; Лепосавић је одговарао на питање постављено лично њему, а не влади, па самим тим одговор нема никакве везе са владом као колективом или политичким путем којим влада иде у односу на ЕУ. У оба случаја, видимо упорно избегавање да се спорни наводи размотре по меритуму и одсуство покушаја да се Лепосавићева изјава којој се приговара обара чињенички и аргументовано, уместо прибегавањем излизаним политичким фразама.

Одмах после ових локалних ауторитета јавили су се и други фактори који себе сматрају позваним да коментаришу овакве ствари, амбасаде Сједињених Држава и Велике Британије. Амбасада САД у свом нимало суптилно формулисаном саопштењу изразила је „забринутост“ због коментара у јавности који, како је оценила, „бацају сумњу“ на то што се догодило у Сребреници 1995. године, позвавши Владу Црне Горе да осуди оно што се десило у Сребреници и то назове геноцидом. Зашто је неприхватљиво „бацање сумње“ на једну од верзија догађаја који је предмет пажње јавности и легитимне стручне расправе? Је ли то, по тумачењу амбасаде САД, идеолошко питање које се има третирати од стране свих по само једној допуштеној матрици? Где у дипломатској пракси стоји да је у опису посла једног страног представништва да прописује ставове па чак и терминологију влади државе у којој је акредитовано?

Амбасада Велике Британије, на свом Твитер налогу, поновила је дугогодишњи британски став да је „оно што се десило у Сребреници био геноцид.“ Фаир еноугх, као што би се рекло, али зашто би став британске владе био значајнији или ауторитетнији од става, по истом питању, министра владе пред којом је амбасада акредитована?

Британска амбасада затим на свом твитеру, необјашњиво аматерски, правну ситуацију представља у погрешном светлу: „То су чињенице, утврђене пред два међународна суда на основу бројних доказа.“ Као што смо напред показали, то уопште није тачно.

Овим водећим органима атлантистичког надзора у Црној Гори, одмах се придружила и амбасада сателитске Бугарске, као некад у време Варшавског пакта, али сада више не у име социјалистичких него „добро успостављених ЕУ вредности.“ Амбасада је упутила захтев влади државе-домаћина да се огради од „порицања добро документованих и потврђених чињеница о ратним догађајима, укључујући ратне злочине или ревизионизам [што] противречи најосновнијој од тих вредности.“ Влада „Северне“ Македоније и њена амбасада у Подгорици се, додуше, нису огласили у вези са Сребреницом, али би било интересантно сазнати њихову оцену о инсистирању бугарских колега на европским вредностима „документованих и потврђених чињеница“ у односу на историјске догађаје, као о њиховој осуди ратних злочина и одбацивању ревизионизма.

По хистеричности, тешко би било превазићи реакцију Емира Суљагића, директора Меморијалног центра у Сребреници:

„Изјава министра Лепосавића није само искључиво негирање геноцида који је почињен у Сребреници. Ово је позив на ново насиље и страшно је кад тај позив долази од државе. Ово је почетак стављања Бошњака у Црној Гори изван закона. Мени је жао и трагично да Црна Гора има власт која бира да од савезника прави непријатеље.“

Нека читаоци још једанпут прочитају изјаву Владимира Лепосавића да провере смисленост Суљагићевих неуравнотежених речи. Иначе, Суљагићеве блиставе политичке и „академске“ референце могу се наћи овде, и оне објашњавају у потпуности не само његове каријерне успоне него и неодмерене изливе.

На крају, овај бараж политичких апаратчика на изјаву министра Владимира Лепосавића остао би непотпун без цитирања комичног уплитања у ову контроверзу распопа Мираша Дедеића, самозваног „митрополита“ ЦПЦ: „Негирати данас ужасни злочин у Сребреници, злочин је сам по себи … у Сребрници је био геноцид.“ И да је био, како би Дедеић то могао да зна? На основу чега је он позван да се изјашњава о сложеним правним питањима и да на том терену оспорава оцене једног доктора правних наука?

Али најважније питање гласи одакле оволико узбуђење поводом умерено израженог и професионално утемељеног става једне несумњиво стручне особе, по питањима Сребренице и Хашког трибунала? Зашто такав став представља изазов „ЕУ вредностима“ и зашто би доводио у питање „пут у ЕУ“ или било куда? Мислили смо да се поменуте „вредности“ темеље на концептима диверситета и инклузивности, да не трошимо труд и време на проналажење одговарајућих српских израза за њихове рогобатне епитете. Зар влада једне државе неће бити динамичнија и јача уколико се у њој налазе људи разноврсних и изнијансираних ставова, уместо све самих зомбираних клонова бриселских бирократа, чиновника НАТО амбасада, и њихових локалних колаборатера?

Теоретски, они би се вероватно, немајући куд, сложили да је тако, само никако у случају Сребренице. Ту се ни најмања пукотина на фасади службене приче не може толерисати. Прича је толико крхка, једва се одржава на стакленим ногама, да би је и најмањи израз неуверености, уколико би се изродио у постављање елементарних питања, могао да сруши. Зато се оркестрираним застрашивањем мора искоренити свака сумња у њене офуцане постулате и забранити, под претњом казнених мера, изношење чињеница и аргумената који је оспоравају.

Лоша страна таквог кабадахилука је да не развејава ничије сумње и само додатно учвршћује скепсу.

Да су ћутали, поборници Хашког трибунала и његових пресуда учинили би себи већу услугу. Али ово није први пут да сами себи дају гол.

 

Најновији чланци

Симонида Кордић: Гласам у Херцег Новом, неко хоће да скрије ДПС злоупотребе!

Функционер Демократског фронта Симонида Кордић казала је да од 2002. нигдје друго није гласала осим у Херцег Новом и да ће тражити исправку уколико...

Премијер узвраћа: Лидери ДФ-а да не измишљају, шта ће бити када се открије ко се стварно састајао са Милом!

Премијер Здравко Кривокапић поручио је лидерима Демократског фронта да не измишјају приче јер шта ће бити када се открије ко се и заиста тајно...

Бивше Министарство просвјете легло корупције: Начелник за кадрове приходовао од ауто-школа 3800 евра годишње!

Провјером ангажовања запослених и анализом њиховог рада утврђено је да је одређен број њих остваривао накнаду која прелази границе домаћинског односа као и колегијалности....

Пиромани и политика, Благоје Граховац: Реприза репризе!

Генерал у пензији Благоје Граховац казао је за РСЕ да је у Црној Гори увијек било страних утицаја и интереса, али да се овога...

Гласање у вријеме предака Монтенегрина: Титове „ћораве“ кутије!

У новембру 1945. год. одржани су „први демократски“ избори. КПЈ је истакла своју листу на челу са Јосипом Брозом Титом. Других листа није било...