Пише: Предраг Васиљевић
Некоме се баш жури. За само недељу дана Србија је добила две „добронамерне“ понуде за брзо решење косовског питања. То су толико „примамљиве“ идеје да је право чудо да званични Београд није одмах потрчао да потписује све што има по асталима, па да се разилазимо.
Најважнији иновативни предлог стиже, а одакле друго, него из Америке. Сервирао га је Метју Палмер који је био у дуету са пратиоцем из ЕУ Мирославом Лајчаком на пригодној турнеји по Приштини и Београду.
И мора се признати да је решење које је донео добро познати Американац ингениозно — да се Србија и Косово међусобно признају и то до краја ове године.
Поставља се питање како уопште бити миран, стрпљив и дочекати крај године, а не прихватити одмах, хитно, још јуче тај велики уступак који нам је уручен. Како се уопште сами тога нисмо сетили.
Замислите ту награду, да Србија која је међународно призната 1878. године на Берлинском конгресу, пуноправна чланица Уједињених нација, буде коначно призната и од стране једне државе која уопште и не постоји. Заиста уникатна позиција. Замислите ту привилегију, да пристанете на комадање сопствене државне територије, а онда, за награду, да вас тај отцепљени део призна као државу. Заиста, нико се никада у историји није сетио таквог „компромиса“.
Не с тим ауторитетом који носи представник Вашингтона, али ништа мање оригиналан није био ни премијер Северне Македоније Зоран Заев. Није јасно само, како раније нисмо посегли за тим његовим „решењем“ које нам је било непрекидно пред очима — као незаобилазни светли узор. Ту нам је, у најближем комшилуку, а не видимо.
Заев је, наиме, несебично предложио да се Београд и Приштина једноставно угледају на Преспански споразум који су 2018. постигли Атина и Скопље. Бинго!
То је онај споразум којим је Македонија променила личну карту, одрекла се сопственог имена, многи кажу и идентитета, али зато је заузврат добила — ништа.
„Величанствени“ договор који је решио велики међудржавни спор, широм је отворио врата европске перспективе Македоније која за три године није успела чак ни приступне преговоре да отшкрине са Европском унијом.
Седи у чекаоници, разочарана, али се зато одрекла свог имена. И то је нешто.
Е то нешто, ваљда, Заев, као премијер државе која признаје непостојеће Косово, предлаже и Србији — да се по узору на Преспански споразум, одрекнемо свог имена и презимена, свог Косова, и да не добијемо ништа.
Душко Ковачевић је ове недеље изјавио да, уколико би неко у Србији и полудео и помислио да потпише тако нешто срамно као што је признање Косова, морао би после потписа на пластичну операцију и да остатак живота проведе у некој војној бази у Аризони.
А нама се чини да тај који би у Србији толико сишао с ума да прихвати нове предлоге који се Београду нуде, не би ни могао да нађе тако доброг пластичара, легалног или не, који би му скинуо вечну срамоту са образа.
Ипак, треба поменути да су поједини чиновници из државног апарата, случајно или не, могли жестоко да се осрамоте.
Бруку је спречила СПЦ и патријарх Порфирије који су протекле седмице јавно затражили од државе да се одмах заустави поступак око новог Закона о културном наслеђу, јер се, између осталог, у њему ниједном не помиње Косово и Метохија. Министарство културе хитно је реаговало и укључило СПЦ у процес формулисања текста законског предлога који ће се наћи пред Владом и скупштином. И ствар је спашена.
Ипак, многима је остао неки опор укус у устима.
Јер, ако српским стручњацима који седе у Влади може тек тако да промакне Косово и Метохија, зашто се онда чудимо Палмеру и Заеву.
Једноставно, и они пробају, забаце удицу, па се можда неки сом и упеца.
Извор: Спутњик
