Насловна Магазин Слобода медија: Илузија стара 350 година!

Слобода медија: Илузија стара 350 година!

За све оне који не воле да читају чланке дуже од наслова и поднаслова –да кажемо одмах: У тобоже постојање слободе и независности медија у њиховим срединама се највише „куну“ диктатори, генерали, политичари и други њима привржени полтрони баш у државама где слободе и независности медија нема. Као што, углавном, нема ни опште слободе и једнакости за све њихове сународнике!

Дозвољено је питање да ли је слобода штампе, а касније и других медија икада уопште постојала? Листајући доступне историјске податке одговор је лак- наравно да није. Од када је Немац Јоханес Гутенберг, који је доста дуго живео и у Штразбуру, 1450.године измислио могућност штампања текстова који су раније мукотрпно били ручно преписивани можда само у неколико примерака, па до појаве првих недељних новина у Штразбуру и Констанцу око 1600. године, протекло је око 150 година. Прве дневне новине су се појавиле у Лајпцигу око 1650 године.

То су били почеци информисања ширих слојева људи, мада је, руку на срце, тираж таквих новина, јер је гро становништва било неписмено, био незнатан да би значајно утицао на већу информисаност народа Обично су они писмени, на разним скуповима, вашарима и пијацама препричавали оно што су те прве новине објављивале. Да ли су све новинске текстове препричавали дословно или су додавали оно што им се хтело или одузимали оно што им се није свидело, што није немогуће, остало је непознатно. Тада је, вероватно, почело кривотворење истине јер су кроз штампу првих новина и поменута препричавања написаног, настале прве лажне вести и често намерни лажни описи догађаја. Ондашњи читаоци су веровали новинама баш као што многи људи често без поговора верују данашњим медијима!

Описмењивањем народа расла је и потреба за информацијама. Новине су подстицале природно урођену радозналост па и маштање читалаца према чувеној старој флоскули „шта би било када би било“. Ако ниочему другом, писало се (и препричавало) ко се где и када од познатих оженио, умро или био ухапшен а неко, углавном непознат, био обешен или гиљотиниран!

Током деценија па и стотина година развоја штампе, почели су да се појављују и први „политички“ чланци –критике или одобравања поступака и деловања ондашње врхушке- од царева, краљева, властеле, до помало штуро и о цркви. Критике се властодржцима или цркви често нису свиђале. Још тада је настала „цензура унапред“ -опоменама издавачима новина да пазе шта ће и о чему писати у долазећим издањима како би избегли по њих могуће фаталне последице. Историја је у далекој и ближој прошлости забележила прогањања па и хапшења издавача и новинара а било је и убистава. Све то се од појаве првих српских новина 14.3.1791.г. на старословнском језику и 1.8.1813.г. у Бечу као касније 5. 1. 1834.г. у Крагујевцу па до данас, дешавало и у Србији.

Растурањем царевина, краљевина или мањих кнежевина, чему су, признајемо, у доброј мери критикама и позивима на промене допринеле и тадашње новине, почеле су да настају тобоже „демократске“ државе. Многе од њих су по свом новом друштвеном уређењу биле сличније старој српској изреци „сјахао Курта да узјаше Мурта“ него некаквој правој демократији –ако је и она, као и потпуно независне новине, икада постојала и била заиста могућа.

Да је у последњих до стотину и више година у неким државама остварена бар делимична демократија кроз могућност гласања за посланике из више политичких партија који ће тобоже „заступати народ“ у парламентима, и поред неких критика тадашњих савременика- то стоји. Осврћући се на све чешће јавне критике о демократији да је она нпр. у Великој Британији и шире само обично “слово на папиру“, Винстон Черчил је доста давно одговорио речима –цитат- „Критичари су у праву. Није демократија идеална. Али ја не знам неки бољи друштвени систем. Знате ли га ви“?

Слично је и са данашњим медијима. Ни штампа ни каснији радио а у данашње време ни други електронски медији као ТВ и интернет, никада нису били нити су заиста могли да буду независни и потпуно слободни. Медији су у целој историја својих настајања, по нечијој вољи или наредби, често служили и служе за објављивање жељених (и плаћених) информација, неистина- пуштених у јавност ради манипулисања јавним мњењем па и за све чешће примењивано „психолошко вођење ратова“ ширењем дезинформација. Потстицали су побуде, побуне, веровања и фантазију (маштање) конзумената уз помоћ написаног, данас и изреченог или снимљеног и емитованог материјала.

О могућим фантазијама људи, Немац, по вероисповести Јеврејин, каснији Американац, Алберт Ајнштајн је рекао да је „фантазија (или на српском маштање) важнија од знања. Фантазија нема граница а знање их има“. Можда се том изреком руководе многи светски „продавци магле, илузија и лажи“ сличног типа као и растурач српских традиција и културе „Пинковац“ Жељко Митровић? Вероватно!

У сваком случају новински, ТВ и извештаји на данас безброј интернет портала су подложни захтевима, жељама па и наредбама војне индустрије, финансијских тајкуна, великих привредника и разних лобиста а на крају и политичара као и оних који те медије користе за плаћене рекламе својих услуга и производа. Јер како оно беше –колико пара, толико и музике –или колико пара за рекламу, толико и позитивних извештаја!

Они који тврде да су неки медији тотално слободни и независни, а тих људи је све мање, се радо позивају на снагу медија способних да руше чак и моћне политичаре. То је, присетимо се, пошло за руком двојици новинара који су својим чланцима у „Вашингтон посту“ срушили америчког председника Никсона.

Зна се да су и неки немачки медији успели да открију моћне политичаре који су, као на пример Франц Јозеф Штраус –некадашњи министар одбране у Немачкој –чувен по афери код куповине борбених авиона „Старфајтер“ у САД од којих се трећина од око 600 купљених летилица срушило, очиглдно били подложни корупцији. Писало се и о великој шпијунској афери –успеху некадашње Источнонемачке обавештајне службе. Она је свог обавештајца Гинтера Гијома убацила у ужи штаб људи око канцелара Вилија Бранта, откривене су бројне афере врхунских властодржаца код финансирања политичких партија, затим плагијати докторских дисертација немачких политичара итд. тако да су сви поменути, баш због опширних извештаја у медијима о њиховим (не)делима кад-тад нестали са политичке сцене Немачке. Слично се дешавало и у другим тзв. „демократским државама“.

Таква моћ медија –уклањање коруптних политичара са јавне сцене кроз писање штампе или кроз ТВ емисије је у Србији заиста права „немогућа мисија“. Нико од српских коруптних властодржаца није приведен правди, осуђен нити му је заплењена корупцијом и преварама стечена имовина!

И поред поменутих успеха медија у откривању разних афера, поставља се питање, да ли су нпр. немачки медији својевољно то чинили из демократских побуда и жеље да непристрасно и независно извештавају или су афере откриване по захтеву и уз „помоћ“ моћних обавештајних служби? Или кроз можда нечија потплаћивања новина да се чланцима дискредитују противници па и да се устоличи неки властодржац који би некој од великих сила више одговарао него досадашњи политичар -или да се етаблира неки у народу непопуларан закон итд. итд. Да ли смо данас, бар мало, сигурни да медији „часно и поштено“ извештавају своје читаоце и гледаоце? Поштених изузетака коректног бављења новинарским послом свакако има, али је знак питања за многе друге медије превелик да би стао у овај текст!

Значи- слобода и независност највећег броја медија још од далеке 1650. године па до данас углавном не постоје. Довољно је да се сетимо некадашњих владара из далеке прошлости али и доба Хитлера, Стаљина, Јосипа Броза, неких јужноамеричких диктатора, затим времена Макартијевог „лова на комунисте“ у САД и других догађаја чак и у неким –назовимо их тако- демократским државама.

Морамо да нагласимо да се свремена на време у медијима појаве чланци и извештаји који одговарају истини и корисни су за тачне и веродостојне информације народа. Али је у том тобоже „демократском свету“ ипак све више лажних чланака, још лажнијих ТВ извештаја и „дотераних“ репортажа, насталих и објављених по захтеву и укусу већ поменутих сублеката -од тајкуна из војне индустриује, од ближе недефинисаних моћника, али и банкара и политичара.

Најбољи доказ за лажна па чак и- назовимо их тако, фашистоидна извештавања су виђена у западним медијима, као својевремено и у медијима држава у настајању на територији бивше заједничке државе у време растурања Југославије, о ратовима у Хрватској, Босни и касније на Космету. Неко је из светских Центара моћи, слично догађајима пре и у току Великог рата, наредио одговорним уредницима или их финансијски „погурао“ да се само Срби прогласе главним кривцима за све, затим убицама, прогонитељима недужних и, уопштено, геноцидним народом! Тих поганих извештаја је и данас највише у хрватским, муслиманско-босанским и шиптарским медијима.

Поменути дају себи право да тако раде. Дозвољено је питање, –ко даје такво право НАШИМ ДАНАШЊИМ ПОЛИТИЧАРИМА, ДА СВЕ ТО ПРИХВАТАЈУ И ОЧИГЛЕДНО АМИНУЈУ? Слично је са репортажама о рату у Украјини. Пише се, снима се и објављује се само оно што траже војна индустрија, фијнансијери ратовања Украјине против Руске федерације и политичари –ратни хушкачи! Најгрлатији међу њима, и најчешће без икакве провере редакција о веродостојности њихових изјава су, поред оног плаћеног патуљка –комедијанта Зеленског амерички, немачки и француски политичари –од полусенилног Американца Бајдена, преко Немице Аналене Бербок и Француза Макрона до Немице Урзуле фон дер Лајен из ЕУ. Они би, позивајући се на лажне медијске извештаје, сличне некадашњим извештајима о наводним српским злочинима у Вуковару, Сарајеву, Сребрници, Рачку, целом Космету итд., најрађе, тако изгледа, да бар пола ЕУ гурну у директан крвави рат против Русије!

Ако се осврнемо на данашњу штампу, ТВ и многе интернет портале у Србији, ситуација је понекад гора него на Западу. Слобода медија је ваљда од Шестојануарске диктатуре краља Александра 1929.г. до данас, за то постоје хиљада примера, постала светлосним годинама удаљена од неутралног, слободног и истинитог извештавања. Част изузетцима припада, ту чињеницу радо понављамо, додуше само неколицини медија који се могу избројати на прстима руку који бране новинарску етику и истинитост извештавања. Многи други медији у земљи Срба су под чизмом једног човека, ређе његових партијских другова –министара и других чанколизаца.

Сви „блиски сарадници“ Великог вође изигравају папагаје понављањем његових речи, или га, као нпр. подвлакач Вулин, хвале до небеса. Речи критике? Нула. Покушај да читаоци пошаљу коментаре као критику на неки од чланака или ТВ прилога је „ мислена именица“ јер скоро сви „његови“ медији објављују само славопојке ботова упућених Великом вођи. И тако редом. Чак је у време –како га многи данас називају „диктатора“ Слободана Милошевића у медијима било, по некима, и превише критике на његов рачун! Данас о овима на врху тога скоро да нема. Једино ако Велики вођа одлучи да се са неким неистомишљеницима из сопствених редова па и са некима од својих министара, јавно преко медија обрачуна и да их омаловажи, оптужи за све и свашта, нагрди и –српски речено- јавно испљује! Или он директно или његови новинарски сатрапи.

Пошто се, поготово принт медији, великим опадањем продатог тиража, налазе у лошој финансијској ситуацији, кроз дотације које добијају од државе да би преживели, није их тешко уцењивати да пишу оно што папагајишу полтрони Александра Вучића. Сетимо се новина са некада огромним тиражом –београдских „Вечерњих новости“. Доласком на кормило уређивачке политике -пајтоса злогласне Мире Марковић г. Вучелића, причају бивши новинари тих новина, много чега је кренуло низбрдо. Али је једно од првих интернет издања тих новина, после његовог доласка на место главног уредника, „заблистало“ са укупно седамнаест (!) фотографија Александра Вучића на насловници! Наравно то издање и данас изгледа доста слично. Ало, бре, јели то Србија већ постала Северна Кореја? Слично је, -опет свака част малобројним медијима који још нису кренули Вучелићевим стопама – и са другим штампаним или интернет издањима.

Ипак, новинарски полтронизам није помогао ни „Новостима“ ни београдској „Политици“. Били су због великих губитака и дугова, причало се у БГ чаршији, на ивици пропасти. А онда се од нигде појавио један доскора Нико из провинције који је купио „Новости“ са дугом од неких десетак милиона евра! Лепо, али тај се човек није никада бавио продукцијом новина и имао је само, како су писале друге новине, двоје запослених. Питање је и –одакле и са чијим парама је тај у новинарској бранши до тада Нико, купио „Новости“ а недавно и половину власништва „Политике“ од једног приватника са намером да откупи и другу половину која је још у власништву државе? Или је парице избројао министар финансија Мали како би две најугледније новине пале сто посто под чизму –како се пише и прича по Србији, „неукњиженог власника целе државе Александра Вучића и његове фамилије, кумова, партије и других скутоноша“?

У земљи чуда, где одавно већ свима, по причама АВ и врхушке, теку мед и млеко а ипак се Србија убраја међу најсиромашније државе Европе и шире, све што је суштински немогуће, у медијским извештајима постаје коришћењем лажи -могуће!

Ако је тако, а изгледа да јесте, јер још увек важи она стара изрека „где има дима има бар мало ватре“, како онда очекивати веродостојно, истинито и неутрално извештавање читалачке публике о раду (или нераду) владе, појединаца из власти, о могућим пљачкама врхушке, о корупцији, продаји и поклањању српских ресурса странцима, изадји Космета итд. Наравно –никако!

Поређењем поменутих западних колпортера полуистина, лажи и ратног хушкања, оговарања и тлачења других народа и пљувања по вођама тих народа, са радом и „остварењима“ подоста наших уредника, новинара и ТВ моћника –видимо да нам Западњаци не увек али бар понекад, дођу чак као нека „мала новинарска деца“ која би у неким српским редакцијама морала да уче како се успешније лаже. И како се политички, привредни, економски и општи друштвени неуспеси представљају народу као феноменални успеси једног човека –Великог вође. Пред ким, наводно, кад он „загрми“ дрхте и шефови Великих сила! (тако слично су недавно писале „Новости“)

А народ –као народ. Људи верују и у лажи и у немогућа чуда, често причајући ваљда сами себима –шта ми па хоћемо, истина је то, било је у новинама –или видели смо на РТС-у и на другим ТВ каналима!

Када би само бар још један део нашег измученог, опљачканог и осиромашеног народа, посебно они који су од владе добили право на „огроман“ минималац као плату од око 40.000 динара или око 340 € месечно, недовољно да се преживи а још мање да се умре, постао свестан лажи и неистина које објављују неки медији блиски или у власништву поузданих „владиних људи“ –ваљда би своје гласове на првим долазећим изборима дали другима а не пљачкашима и лажовима који нажалост имају сталну помоћ бројних медија у Србији да и даље остану на власти!

Али- шта да се ради када смо такви кави смо. Питам се -докле?

За КОРЕНЕ

Предраг Ракочевић, Штутгарт

Најновији чланци

video

Краљевина Југославија: Зашто је убијен српски краљ?

Ко је извршио убиство српског краља и зашто? Како је краљ планирао да се се супростави надолазећој опасности од нацистичке Немачке? Који су разлози...

Израел: Новак Ђоковић освојио турнир у Тел Авиву!

Новак Ђоковић освојио је турнир у Тел Авиву! Није играо спектакуларно, таман колико треба да освоји турнир и ко зна који пут покаже планети...

Разоткривања: Свето-јеронимска афера 1901. године или претварање Срба у Хрвате!

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије Срби католици у српским земљама били су на удару римокатоличких клерикалаца. Први хрватски католички конгрес...

Милан Кнежевић: Да испушимо по једну!

Један од лидера Демократског фронта и предсједник скупштинског Одбора за безбједност и одбрану, Милан Кнежевић, прокоментарисао је хапшење директора Управе прихода и царина Рада...

Мило Први истрчава: Док се Америка нећка, шеф ДПС-а позвао Украјину у НАТО!

Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић и предсједници још осам држава чланица НАТО савеза Централне и Источне Европе, осудили су данас заједно руску анексију украјинских...