Ситница!

Пише: Јанко Јелић

Више од годину дана смо обасути општом институционалном бригом за наше здравље. Брину о нама сви од предсједника Свјетске здравствене организације до санитета у Горњој Буковици. Сваки у Бога дан понављају да без маске нема живота и да се морамо измицати на пушкомет један од другога. Извор заразе су нам својте и најближи пријатељи и од њих се посебно морамо изоловати. А у предвечерје се сумирају резултати, ко у рату рањени и погинули. Заражених толико, а мртвијех мало мање. Чека се само дан да се математика коначно обесмисли податком да нас је више умрло него што нас је било живијех. Нико не објављује да ли се у току пандемије рађамо.

Додуше, и међу глобалистичком ордијом се понекад чује неки глас разума који каже да је корона вирус више ударио на наше мозгове него на наша плућа, јетре, бубреге и крвне судове. Чули су се и они који кажу да је вирус управо вјештачки произведен баш због мозга, јер се несрећни мозак показао као најотпорнији дио људског организма. У неким ранијим катастрофама владала је изрека ко преживи причаће, данас је истакнута парола ко преживи полуђеће. Наравно, за све постоји вакцина осим за болести мозга. Чак ни за Христа не постоји предање да је лудога излијечио. А ми смо смјештени у санаторијуме који се зову државама не зато да бисмо се лијечили, јер о лијечењу нико и не прича, већ да бисмо полудјели или умрли.

У великом свјетском систему лудница обрела се и наша лудничица у којој се све одвија као и у правим великим лудницама, само на микро плану, онако скромно, у складу са могућностима. Никада и никоме у нашој лудничици није било ни на крај памети да каже да ствар са короном јесте озбиљна, да је болест непредвидива, али да смо ипак мало претјерали причајући како је старац од деведесет и кусур љета са малигним обољењем жртва короне, а не канцера и старости. Јок, море, од канцера се не умире, а од старости поготову, само је корона смртоносна. А кад се докопамо вакцина има и њу да елиминишемо и онда ћемо по свим прогнозама ући у доба опште бесмртности.

Но, док до то доба не дође ваља нам преживјети, посебно онима на јавној сцени, јер да није њих ми не би ни знали да смо живи, а камо ли да смо болесни. А најбољи пут за преживљавања јесте лицемјерје. Јер лицемјер је увијек на задатку проналаска и идентификовања кривца. Лицемјер не мисли, он има истанчан њух за извор проблема, детектор за виновника, чак и за деликт у покушају. Он прецизно открива и описује шта се десило, шта се дешава и шта ће се десити ако се не узме у обзир његов лицемјерни налаз. Зато смо ми из здравственог система који подразумијева институт изабраног љекара прешли на виши ниво. Успоставили смо лицемјерни систем у коме свако од нас има свог изабраног лицемјера. А у оснивању су институције попут Коморе лицемјера, Синдиката лицемјера, Савеза самосталних лицемјера и њихових апологета, Друштво лицемјера без граница, а сви они ће се врло брзо учланити у Међународну организацију за имплеметацију лицемјерја. Заузети слушањем и слијеђењем изабраних лицемјера немамо времена да се запитамо било шта друго. Рецимо, немамо кад да мислимо о томе колико бисмо вакцина, респиратора и ко зна каквих чуда могли купити да нам је само десети дио опљачканих добара наслијеђених из бившег система. Није нас манито пашче ујело да сад мислимо о томе колико пара се скркало у инсталацију и „развој“ демократије. Колико су новца само позобали бесмислени и преварантски пројекти изградње некаквих институција које постоје само на папиру. Колико се само полокало кроз разна НВО корита, разне центре за ово и оно, разне институте за непостојећа људска права и слободе и колико су нас само коштале оне будалетине и медиомани који нам сву ту превару представљају као хљеб наш насушни. Колико се само уваљаљло у тандарање и лагање о родној равноправности и о правима хомосексуалаца, док се суштински спроводила дискриминација сваког иоле нормалног човјека, са посебним акцентом на Србе. Па још колико је тек регуларног новца спрцано у наше дежурне представнике по парламентима и министарствима, у људе који дочекаше пензије и сврх пензија бранећи нас од свега и свачега, а највише од нас самих. Збиља, зашта ли су ти умишљени самозванци и преваранти без легитимитета примали толике платурине, мајко мила? Добро је да се то не питамо јер би нам могла доћи озбиљнија мука од короне која вели да би са свим тим силним проћерданим благом данас сваки од нас могао да се наоружа са редеником вакцина и да на себе прикачи по два респиратора. Уз то би имао могућност да под креветом држи свог личног љекара и то да му даје дупло већу плату него што му даје држава.

Ту малу ситницу лицемјери свакако не узимају у обзир као што нијесу узимали у обзир цијели један народ нити његово мишљење, већ га упорно превиђају, прећуткују и сматрају превазиђеним, а ту превазиђеност користе као изговор за даље јахање и малтретирање народа. У име те ситнице моја маленкост мисли да је премијер Кривокапић јуче на сахрану ишао много мање вођен личним потребама, а много више потребама и жељама народа који га је изабрао.

Али, овакво мишљење је, како то лијепо дефинишу нагло уједињени лицемјери, враћање у прошлост, а и незгодно је јер изазива позив на одговорност. Зато није наше да се тиме бавимо, наше је да се окренемо актуелном тренутку у коме, авај, премијер Кривокапић са својом свитом крши епидемиолошке мјере идући на сахрану епископа Атанасија. Једни веле да треба да га буде срамота, други да треба да поднесе оставку, трећи да може да иде али само у своје лично име, а не као предсједник владе. Веле нешто и четврти, али, право да кажем, досадило ми је и да их слушам и да набрајам. И први, и други, и трећи, и четврти намјерно превиђају и заборављају једну чињеницу. Бар половина грађана Црне Горе је била радосна што је премијер Кривокапић јуче био у Требињу. Зато што је сваки искрени православни вјерник имао потребу да ода пошту и помен нашем добром Владици. Ако већ нијесмо могли то да учинимо лично понадали смо се да је бар дјелимично то за нас учинио премијер Кривокапић.

Ту малу ситницу лицемјери свакако не узимају у обзир као што нијесу узимали у обзир цијели један народ нити његово мишљење, већ га упорно превиђају, прећуткују и сматрају превазиђеним, а ту превазиђеност користе као изговор за даље јахање и малтретирање народа. У име те ситнице моја маленкост мисли да је премијер Кривокапић јуче на сахрану ишао много мање вођен личним потребама, а много више потребама и жељама народа који га је изабрао.

Извор: Јасно.ме

Најновији чланци

Позадина захтјева за смјену Царевића: Бато ставио тачку на пљачку, Демократе стазама ДПС-а!

Позадина зхтјева за смјеном Бата Царевића, предсједника Општине Будва, налазе се у ДПС правилима по којима се будвански финансијски колач дијелио међу странкама на...

Анализе, црногорски диктатор: Уморан и сам у ектремизму и шовинизму!

Пише: Дејан Ђуровић Актуелни догађаји око устоличења митрополита Јоаникија у потпуности су оголили постојање читаве парадржаве која већ годину дана несметано функционише и на чије...
video

Њемачки посланик: Подржавамо криминалну банду на Косову!

Армин - Паулус Хемпел посланик из њемачке десничарске партије АфД, изазвао је праву буру у Бундестагу говорећи о Косову и саопштавајући да су Албанци...

Рогови у врећи, Демократе и УРА: „Експертска“ политика од четири одсто камен у врату Црне Горе!

Момо Копривица, потпредсједник Демократске Црне Горе, и Милош Конатар, потпредсједник Грађанског покрета УРА, гостовали су у емисији "Начисто" на ТВ Вијести и расправљали о томе да ли...

Тако то раде Срби: Док се на КИМ може само пјешке у Београду промовисана књига Куртијеве супруге!

Док траје напетост на административним прелазима Јариње и Брњак, због одлуке приштинског премијера, у Београду промовисана књига Куртијеве супруге. Реч је о књизи "Идеја слободе...