Насловна Колумне Синиша Љепојевић: Србија пред судбинском одлуком!

Синиша Љепојевић: Србија пред судбинском одлуком!

Пише: Синиша Љепојевић

Србија је већ дуго пред сталним притисцима Запада да се одрекне себе и својих интереса. Притисци и уцене дуго трају што значи да Запад ипак не успева или не успева довољно. Најновији талас притисака је због жеље Запада да и Србија уведе санкције Русији због рата у Украјини. Украјинска криза је, међутим, за Запад само још један згодан повод и то је само део вишегодишњег хибридног рата освајања, тачније покоравања и Србије и српског народа у целини. Пред Србијом је сада још један историјски изазов пред којим нема право да поклекне.

Основно је, наравно, шта је интерес Србије? Јесте да је ситуација хаотична и да су притисци велики, мада се сада зову „очекивања”, али ипак треба бити хладне главе и размотрити све околности, јер сада направљена грешка ће се тешко исправити. Судбинско је време.

Американци, који предводе најновије притиске, обећавају убрзано чланство у Европској унији јер, како тврде, сада су бољи односи Вашингтона и Брисела него раније. Али то кажу само Американци а из Брисела поручују да прихватање санкција Русији ипак није довољно. Другим речима, нема чланства у ЕУ и са санкцијама и без санкција. Ваљда је то досадашње искуство већ показало.

Хилова порука

Суштину притисака да Србија уведе санкције Русији најбоље је дефинисао амерички амбасадор Кристофер Хил у недавном интервјуу Гласу Америке. Он каже „заиста не разумем како неко може да буде подржавалац Русије или да говори у прилог Русије. Надам се да ће нова влада заузети одређени правац…” На питање да ли то за Србију значи „мање сарадње са Русијом” одговорио је „не бих рекао сарадње, пре бих рекао мање вере у Русију. Идеја да ће Русија решити српске проблеме на Косову или негде другде, па само погледајте ситуацију у Украјини и реците ми да је валидан предлог да се Србија може ослонити на Русију за било шта”. Хил, међутим, разоткрива да све то нема никакве везе ни са Србијом ни са чланством у ЕУ. Суштина је у рату Америке против Русије, у који сада Америка настоји да увуче и Србију.

На страну неумесност амбасадорових оцена, он открива да је кључни циљ америчке политике у Србији заправо Русија, и да Америка притиска Србију у вези са санкцијама како би, преко српских леђа, проширила хибридни рат против Русије. Да ли је то интерес Србије? Да ли је заиста интерес Србије да буде у било каквом рату против Русије? Данас Русија, сутра Кина којој Вашингтон такође већ увелико припрема „казнене мере”. Земље које уводе санкције су за Русију, а ускоро и Кину у статусу „непријатељских земаља”. Да ли је стварни интерес Србије да има такав статус? Европска унија је, као амерички вазал, увела оштрије санкције Русији него сама Америка, што је у основи самоубиство ЕУ. Да ли сада терају и Србију не само да учествује у том самоубиству него да и сама учини то исто? И да ли ће Србија да пристане на такав самоубилачки потез?

Ко ће нас бранити?

Један од Хилових претходника у Београду, Вилијем Монтгомери, указује да Србија не би требало да верује западним обећањима јер се, конкретно америчка, политика заснива на „сновима”.

Међународне институције су оштећене и корумпиране али ипак још постоје и њихове формалне одлуке имају законску снагу. И у случају да Србија уведе санкције, а онда Запад коме се Србија приклонила на такав начин предложи неку нову резолуцију о „геноцидним Србима”, ко ће бранити Србију.

Јавност Србије је по свему судећи против издаје и санкција али власт одлучује. Да ли власт Србије има та овлашћења да изда Србију ако то већ није и учинила? Овде више није реч о томе да ли је неко проруски или прозападно оријентисан, овде је реч о историјским одлукама које се тичу судбине Србије унутар новог међународног амбијента и стварања политичке мапе света. Такође, погрешна је процена да ће притисци ослабити ако се нешто прихвати а нешто одбије. То је наивна политика, а Хегел каже да „наивни немају места у историји”. А ово сада је управо историја у настајању. Требало би разумети да Запад узима све а не само део и следи логику „или си са нама или си против нас”. Ту нема остатка.

Велика обмана

Медији у Србији засипају јавност разноразним црним сценаријима и претњама а најчешће се говори о могућем губитку финансијске подршке Европе. То је велика обмана. И онда се стално мери ко је шта дао Србији. Али зашто би Србији било ко морао нешто да даје кад је реч о природно богатој земљи? Кад смо код тога, према званичним подацима ЕУ је донирала Србији од 2012. до 2018. између 2,8 и 3,2 милијарде евра (нема јасних података). Истовремено, захваљујући реформама које је наметнула та иста ЕУ, европске банке су из Србије изнеле око 100 милијарди евра пара грађана Србије. Па ко је онда коме нешто дао? Америка је у том периоду донирала између 800 милиона и милијарду долара. Само пљачка и деструкција. Такозвани европски пут је урнисао економију Србије.

Па онда сталне претње западних изасланика да Србија треба, чак мора, да се определи да ли је за Запад или Исток. Али кључно је питање зашто Србија треба да се опредељује? Кажу због ЕУ. А ако је тако, зашто се се од Србије тражи да поступи против својих националних интереса? Да ли то значи да је и ЕУ против интереса Србије? Зашто би онда Србије жудила да се интегрише у непријатељску структуру? Тешко је поверовати у толики мазохизам Србије.

Опет на почетку

А шта ако се Београд определи за ЕУ и Запад, а Запад настави исту политику као до сада? А нема гаранција да неће. Не би требало заборавити да је Србија прихватила практично све, или готово све, што је Запад од ње тражио током минулих 22 године. И опет је на почетку.

Србија је наравно у веома деликатном положају, али требало би ипак да има у виду шири поглед на укупне промене у свету које симболизује рат у Украјини. Та шира геополитичка слика је далеко важнија него сам рат и не може се свести на став амбасадора Хила „да Србија треба да се понаша као да је чланица ЕУ” и да се „придружи санкцијама против Русије“ јер је „то јасна политика Запада о којој Србија треба да разисли”. Али амбасадор Хил је избегао одговор на питање зашто је Америци и ЕУ важно да Србија уведе санкције Русији као и одговор какве би могле да буду последице ако их не уведе.

Мирише на пролеће 41’

И сам Запад. прва Британија, јавно признаје да је „велика вероватноћа” да ће Русија војно победити у Украјини. А онда долази нова ситуација у целом свету, ствара се потпуно нова безбедносна структура. Кинеско Министарство спољних послова је саопштило да у Украјини не ратују Русија и Украјина него Русија и Америка. Треба увек имати у виду да после Русије долази на ред Кина и то много брже него што се претпоставља. Ситуација у свету у многоме подсећа на време пре Другог светског рата и пролеће 1941. у Краљевини Југославији. Увођењем санкција Србија би у том могућем светском сукобу по први пут у историји била против Русије.

Србија наравно не може да утиче на те промене али мора да их препозна и разуме, и да унутар свог заиста малог маневарског простора следи свој интерес. И мора да буде доследна у томе, јер свака неискреност руши било какву евентуалну визију.

Дакле, да поновимо, Запад тражи да и Србија постане учесник у рату Америке против Русије. Јер санкције су знак рата, део хибридног рата, и Србија би на тај начин била у некој врсти рата против Русије.

Друштвени дијалог?!

Проблем је и то што у Србији нема друштвеног дијалога не само међу политичким партијама, него уопште у друштву међу онима који би имали шта да кажу. Санкције не могу да буду одлука само једног човека или једног дела политичке елите.

Србија о свему томе треба да размисли а не о ономе шта говоре западни емисари и носиоци лажних вести. Србија јесте на незгодном месту, на Балкану, али историја показује да се у великим кризама судбина Балкана увек одређује на крају кризе. Значи, у овој актуелној кризи судбина Балкана још није решена. Зашто би онда Србија журила и другима давала аргументе у будућим преговорима? Треба сачекати; Србија мора како зна и уме да задржи своју такозвану приницпијелну позицију, а не да изда оне који су јој помогли.

Једном речју, Србија не би смела да се упусти у авантуру увођења санкција Русији јер би то била историјска грешка са далекосежним последицама. Актуелна политичка елита нема право на ту грешку. Није лако, наравно, али судбинске одлуке су у питању. Сви ти западни емисари, притисци и њихова објашњења су обмана и још једном сведоче да Запад Србе третира као идиоте. Додуше, понашања власти Србије у последњих тридесетак година им заиста дају за право да имају такво уверење.

Извор: Нови Стандард

Најновији чланци

Тајип Ердоган: Турска ће одбити чланство Шведске и Финске у НАТО!

Турска је поручила савезницима да ће одбити чланство Шведске и Финске у НАТО-у, рекао је турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган у видео снимку објављеном...

Срцепарајуће, Алекса Бечић: Дритану сам отворио врата своје куће, а он ми је забио нож у леђа!

Црна Гора је добила владу с никад мање легитимитета и легалитета, али са никад више функција и фотеља, казао је лдиер Демократа Алекса Бечић...

Милорад Додик: Експанзија муслиманског национализма!

ЕКСПАНЗИЈА муслиманског национализма у БиХ је веома видљива, рекао је српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик гостујући у Дневнику Нове ТВ. – Она је продукт...
video

Може ли Мило ниже: Све за албанство, Српству шипак!

Пише: Иван Милошевић Трудиш се да будеш равнодушан на Милове форе и фазоне, али то што он може да извали и уради мало ко може....

Патријарх Порфирије: Наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо!

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и Васкрсењем својим нама дарова пуноћу радости, лепоте и сваког добра; штавише, дарова нам живот, живот...