САВИНО СЕЛО У ВОЈВОДИНИ: Поносни на поријекло из Васојевића!

January 31, 2024
4:05 pm

Са братом од тетке Станком Ивовићем пошали смо из Берана до Обреновца и Београда па затим у посјети нашој бројној родбини у Војводини и највише времена сам провео у Савином Селу, гдје сам боравећи неколико дана код зета Младена и сестре Сање Шошкић, имао времена да одвојим за причу како се некад а како данас живјело и живи у Савином Селу. Ту поред њих изузезну пажњу су ми пружили и моји сестрићи Миљан и Милош, који повремено бораве на привременом раду у Њемачкој. Пошто преко двадесет година идем на племенске скупове Васојевића у Савином Селу познајем и доста људи и могу рећи слободно пријатеља са којима сам се сретао и почео причу о овом дивном мјесту.Па кренимо редоом.Прво о историји.

Савино Село се до новембра 1947. године звало Торжа. Налази се на 450 и 300 сјеверне географске ширине и 190 30` и 20 источне географске дужине. Атар Савиног Села има површину од 4700 м. Налази се на надморској висини од 85 м. У ширем контексту конфигурације рељефа централне Бачке, атар Савиног Села представља дио бачке лесне терасе. Савино Село има континенталну до умјерено континенталну климу. Одлике ове климе су: велика темпрературна колебања током године, ниске температуре у зимском и високе у љетњем периоду. Полазећи од чињенице да је становништво у Савином Селу мултиетничко, што значи да у њему живи седамнаест нација и националних заједница, ваља објаснити да та национална структура датира од 1945. године, када је државним декретом извршена колонизација становништва у Војводини. Савино Село добило је име по народном хероју Сави Ковачевићу и оно је припало Васојевићима, тј. Лијевој Ријеци, Андријевици, Беранама, Плаву и Гусињу, па је нормално да су у националној структури становништва, гледано географски, најбројнији Васојевићи. Основно начело револуције је било стварање и његовање братства и јединства што је специфично за вишенационалне средине. ”Закони природе” су наметнули прихватање менталитета већинског становништва, а у Савином Селу су то били Васојевићи. Како истиче Марко Ђукић, предсједник Удружења Васојевића – подружница Савино Село, тај менталитет у најкраћим цртама обухватао је начин живота, културу, обичаје, схватања и погледе на живот, амбиције, начин рада, међуљудске односе, подизање степена цивилизације, а превасходно школовање дјеце и омладине. Сасвим је природно да су Васојевића колонисти као већински народ донијели све наведене вриједности, од језика до дијалекта, који је и данас сачуван. Остале су чврсте везе са завичајем, а то је пренијето и на млађе генерације. Све радости, жалости, јубилеји, сабори и скупови било које врсте су заједнички у Васојевићима у Црној Гори и Васојевићима у Војводини, са центром у Савином Селу.
Питали смо се како живе Васојевићи у Савином Селу, а на то наше питање одговорили су бројни наши саговорници. Боравећи недељу дана у Савином Селу и у својству главног и одговорног уредника часописа ”Гласа Холмије” сам разговарао и са другим нашим досељеницима, јер ми је то и био циљ.

Много тога се промијенило у Савином Селу. Затворени су многи угоститељски објекти, нажалост све је мање омладине у селу. Не ради ни култна кафана ”Полимље”, чији је власник дуго година био Радојко-Пâћо Радивојевић, који нас је љубазно дочекивао и испраћао сваке године када долазимо у Савино Село на Годишњу скупштину Удружења Васојевића. Јер се овдје, без дневног реда, доселило велики број ондашњих житеља бившег Андријевачког и Беранског среза. Рађа се већ четврта генерација потомака колонистâ који и даље говоре истим језиком и дијалектом којим су говорили њихови преци прије седам деценија, којег су пренијели из завичаја у ову војвођанску равницу. Црногорским и брдским племенима је својствено да његују традицију и обичаје али, рекао бих, нико то не чини са толико љубави и посвећености, као Васојевићи, посебно они у расејању, што смо се и увјерили приликом прославе Бадњег јутра, дана и вечери, као и Божића у Савином Селу,нарочито код омладине.

МИРКО ПЕЈОВИЋ:” САВИНО СЕЛО ИМА СВОЈ ДУХ- ПИТОМОГ ЗЕМЉИШТА И ДОБРИХ ЉУДИ”!

Један од наших занимљивих саговорника за часопис ”Глас Холмије” је био Мирко Пејовић, рођени Савиноселац, који нам је испричао о овом селу следеће:

”Савино Село – питомо село у срцу Бачке. Административно припада општини Врбас, Јужно Бачки округ. Основано давне 1783. године, доласком Немаца из околине Улма. Практично изнова је саграђено уз несебичну помоћ Немачке државе на плодној војвођанској црници. Угледно село за тадашње прилике се развијало убрзаним темпом. 1936. године је проглашено за најурбаније село у Европи. Прво је електрификовано, наиме Махмеров млин је покретала парна машина, уједно и генератор који је производио струју ( крај XIX – oг века.). Имућнији домаћини су имали 3-4 сијалична грла, остали мање. Међу првим је изграђена и широкотрачна жељезничка пруга Сомбор – Нови Сад која је пролазила кроз тадашњу Торжу, садашње Савино Село. Село се развијало несагледивом брзином. Најнапреднија домаћинства су чак и у то време имала хидрофоре, керамичке плочице у купатилима, централна грејања…Кроз село је пролазио Стари Бачки канал којим су пловиле барже обично ка Северу Европе натоварене разним производима са тог подручја.-прича нам Мирко.

-Окончањем Другог Светског рата Немци се исељавају, а долазе колонисти већином из Црне Горе, Андријевичко-Беранског краја. Било их је и из Кордуна, Лике, Херцеговине, Босне, неколико породица аутоколониста из Македоније.

У почетку је било веома тешко, оскудно. У селу је била Народна кухиња. Нова средина није била ни изблиза онаква каквом су је представљали политички комесари у намери да одобровоље народ на пут у непознато. Заиста је Колонизација мукотрпна и тешка. Није било лако напустити вековна огњишта, ђедовска стратишта, свеже хумке страдале родбине. Превелики изазов за човека. Многи се нису могли навићи на нови начин живота и климу – вратили су се у завичај.Са много елана, често и песмом се ишло на посао. Највећа делатност се дешавала на непрегледним њивама које окружују село. Мада у то време у селу су постојала три млина, три кудељаре, три циглане, фабрика Оксигена и фабрика бетона и керамичких плочица. Новоосновано пољопривредно предузеће ,, Милан Куч”” и Земљорадничка задруга. Много изазова и рада се испречило пред новопридошлим народом. –казује нам Мирко како се заиста живјело у овом селу.

-Заиста великим залагањем, радом и прегалаштом наши родитељи су жуљевитим рукама и морним плећима створили неки нови и берићетнији живот.Село је имало преко 6000 становника, а Основна школа око 1000 ученика. Била је и вечерња школа.

Демографска слика данашњег села је лоша. По задњем попису из 2022. године. Имамо 2526 становника, а школа једва преко 200 ученика. Од индустрије имамо фабрику ”Инобачка”, која производи бетонске елементе и Ливницу са машинском обрадом. Упошљавају око 150 радника из села. Послује и савремена фарма за производњу прасади и товних свиња.Нисмо дозволили замирање културе и друштвенога живота. У селу се већ више од три деценије одржава ,,Невенов фестивал”” тј. смотра и такмичење деце песника са целег Балкана. Одржава се и скуп Васојевића, суботом у чело Аранђеловдана. Ове године се одржао 31. пут за редом. Изградили смо и просторије Удружења Васојевића – подружница Савино Село. Прошле године смо завршили и просторије фудбалских ветерана ”ФК Будућност”, где са великом радошћу дочекујемо нашу браћу из Берана и Андријевице. Постоји и Борачка организација . Обележавамо најважније датуме из наше историје. Положимо цвеће на споменике народним херојима Сави Ковачевићу и Милану Кучу и обиђемо Завичајни музеј у центру села. У селу се још одржавају таткмичења у кувању пасуља и ловачког котлића.-казао нам је Пејовић, са којим је било задовољство разговарати и дружити се током боравка у Савином Селу у којем се смањио број становника али није људи.

Некадашњи изглед Виле у Савином Селу

-Савино Село је било толико лепо да је крајем 19. века у Барселони освојило титулу “Најлепшег села у Европи”, у селу је тада живело око 6400 становника. У том периоду саграђена је и најлепша грађевина у Торжи. Крајем 19. века била је популарна сецесија, те је у том, тада помодном стилу, саграђена и вила. Саграђена је као породична кућа тамошњег велепоседника који је имао и млин у истом месту. Архитектура и декоративни елементи на објекту указују на економски статус породице у чијем је власништву зграда била. Вила је зелено-резеда боје, са белим украсима. Посебно је леп трем од дрвета са чипкастим сецесијским орнаментима и дрвеним стубовима, који се налази испред улазних врата, са стране колског улаза. –казао нам је за ”Глас Холмије” Милан Ћоровић, чији коријени воде поријекло из Лимске долине, јер су његови као колонисти дошли послије Другог свјетског рата у тадашњу Торжу а сада Савино Село.

Милан нам је рекао да је ”Након Другог светског рата, вила конфискована и у њој је била смештена издвојена амбуланта медицинског центра „Вељко Влаховић“ из Врбаса. Међутим, у последњих 25 година дошло је до девастације виле, будући да је преко улазног пута који је био поплочан циглама, како је то већ био обичај, постављен бетон, те је за неколико центиметара дигнут ниво тла, те кола више нису могла улазити у амбуланту. Стога је скинута и ограда од кованог гвожђа и вила је остала без врата. Недавно је ограда, са оштећењима, враћена у двориште, али не и на место на коме је била. Није рестаурирана, а служила је за капију за излаз кочија. Вила није у стању распада иако украсни делови фасаде отпадају, али јој је неопходна хитна реконструкција.-казе Милан који воли историју свога села и своје фамилије. Међутим, доста омладине је отишло из нашег села за неким бољим животом. По попису из 2011. год село је бројало нешто мање од 3000 житеља тачније 2957. Данас је знатно мање. Отишли за бољим животом, али се врате у своје топле домове где су провели најлепше дане свог живота и радо их се сећају и надају се једног дана да се врате у своје село у своје куће и међу својом породицом и пријатељима.

МИЛОВАН ДРОБЊАК: ”ЧЕСТО САЊАМ СВОЈ ЗАВИЧАЈ И СЈЕЋАМ СЕ КОЛОНИЗАЦИЈЕ!”

Милован Дробњак

У Савином Селу смо разговарали са једним од најстаријих житеља села Милованом Дробњаком, који се сјећа његовог доласка и многих породица из Црне Горе у Савино Село и каже нам да често сања свој завичај и овом приликом нам је испјевао специјално за ”Глас Холмије”, пјесму: ”КОЛОНИЗАЦИЈА ”

Десио се преокрет народа

свима нама досла је слобода:

Мили Боже на свему ти хвала

доби проглас Црна Гора мала

на хиљаду девете стотине

четрдесет и пете године,

прошла јесен стигла јака зима,

ми кренусмо преко реке Лима.

Ледна река није добра згода

ми стигосмо у та равна Пода.

Запеваше песму девојачку

јер идемо у ту равну Бачку.

За имање баш много не маре,

остависмо ређене Штитаре.

Неко кука и превија ране,

ми одосмо право за Беране.

Е мој друже е мој брате мили

ту смо ноћцу прву преноћили.

Ту се друштво договарат стаде

шта ће брате даље да ураде.

Ајмо браћо шта чекамо сада

да идемо до Никшића града.

Крива џада не свиђа се свима,

ми идемо поред реке Лима.

Неко псује мајку неко оца

ми стигосмо брзо до Мојковца.

Ту се дигла велика прашина

те прођосмо поред Колашина.

ту деца почеше да плачу

вози брже уз кањон Морачу.

Мили брате иако је зима

неподносе тај мирис бензина.

Неко кашље а неко и псује

ал већина почела да бљује.

Стан шоферу неможемо више

од муке нам очи искочише.

Неко поче од муке да скаче

стан’ те браћо ту смо код Мораче.

Река тече и јос јаче хучи

Нико незна шта ли кога мучи.

До Никшића брзо ми стигосмо

куку нама а де и пођосмо.

Мили Боже великога града

ја се тога нисам ни понада.

Кунем ти се у великог Бога

ја не видех већијех излога.

Па им придо мало више близу

мислио сам да сам у Паризу.

Ту смо били неколико дана

небијаше нама лоша храна.

Донесоше вина грашевине

западе нас село Страшевине.

Становасмо 7-8 дана

па све мислим шта ће бити с нама.

Имадосмо неку луду срећу

па пођосмо за равну Билећу.

У Билећу ми брзо стигосмо

ту велико коло поведосмо.

Овде нико ни за шта не пита

ал спомињу председника Тита.

Друже Тито наше десно крило

да те није не би нас ни било.

Ти нам даде сва радничка права

зато теби председниче хвала.

Ту је било коло све веће и веће,

ал кренусмо морат из Билеће.

Ту разбисмо велику нервозу

и удосмо у том прво возу.

У том возу ми немасмо мира

споро иде назваше га Ћира.

Путовасмо 15-так дана

ал не фали ником друже храна.

Ми прођосмо поред неке Бешке

пре би стигли да смо ишли пешке.

На станицу беше Антал Рожа

повикаше ево наша Торжа.

Тој радости небијаше краја

кад излеће та велика раја.

Запеваше и ако је зима

да се сете Берана и Лима.

Боже гласа и велке јеке

сетише се рођене колевке

па се моле великоме Богу

Црна Горо без тебе не могу !

Запеваше браћа па и снаше

ту сретосмо побро кордунаше.

Кордунаши запеваше песму

али јако ко да муња кресну

друже Тито ми смо твоји борци

заузеше куће Црногорци.

Е наш Тито и наш друже мили

џабе смо се за тебе борили.

Од тебе се ми боље надасмо

ал у Торжу ми сви остасмо.

Мрка капа ал је тврдо чело

Назвасмо га то Савино Село.

Ми пролисмо великога зноја

Доби назив народног хероја.

Није лажа то је права јава

То је херој Ковачевић Сава.

Ако овој теми нешто фали

Опростите јер сам био мали.

Мало дете а плећа нејака

Потомак сам Илије Дробњака.

Корен нам је с велике планине

Дурмитора а место Тушине.

Са Жабљака ђе је оштра клима

Ту Дробњаци убише Турчина.

Па одоше куда који мили

Да се Турци не би осветили.

Да се тако није урадило

Данас не би ни Дробњака било.

РАЈКО ОБРАДОВИЋ: ”БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ”

Посјетили смо породичну кућу Рајка Обрадовића, који је рођен у Савином Селу, док је његов отац Станимир дошао је из Бастаха, засеока села Лубнице код Берана, као колониста послије Другог свјетског рата. Ожењен је, има двоје дјеце и ради у фирми за прераду кукуруза. Каже нам за часопис Глас Холмије, којега радо чита кад год дође до њега:

Савремена кућа Рајка Обрадовића у Савином Селу и около ње борови, да га посјећају на родно село његових предака Бастахе код Берана

-”Ја лично и моја породица живимо добро, али се раније боље живјело, сада се горе живи, јер омладина нема посла и одлази из села како би стари рекли ”трбухом за крухом”. Волим да читам историју поготову нашу српску.Волим да идем на скупове који се одржавају овдје у Савином Селу и у завичају. Таква врста повезива нас зближавају, јер смо ми један род. По мом мишљењу треба и више да се повезујемо, јер смо ми исти српски народ. Ми смо поносни што потичемо из краја који слови за највеће српско племе и ми се овдје у огромној већини тако осјећамо и изјашњавамо. Видјели сте како славимо Бадње вече и Божић, нарочито млади који се истински враћају вјери и традицији својих предака, поштујући своје а цијенећеи обичаје других народа који овдје са нама у хармонији живе. Овдје је код нас дошао и ваш и наш часопис ”Глас Холмије”, прочитао сам неколико бројева и задовољан сам садржајем, јер он спаја завичај и нас овдје који живимо далеко од родног краја. Било би добро да га редовно шаљете у наше село, јер има доста нас који волимо историју и традицију коју ви преко часописа његујете, али нажалост последњих година тек годишње дођемо до неког од примјерака.Без прошлости нема будућности” – обавезује нас Обрадовић на још интензивнију будућу сарадњу, нашег гласила, чији је истински циљ истина и повезивање међу једним исти народом.

У САВИНОМ СЕЛУ СМО РАЗГОВАРАЛИ СА ЗОРАНОМ ВУКИЋЕВИЋЕМ: ”ВРАТИО САМ СЕ У САВИНО СЕЛО ГДЈЕ САМ И РОЂЕН”

Питали смо Зорана за Глас Холмије како живе Васојевићи данас у Савином Селу?

– Ја сам рођен у Савином Селу али велики дио свога живота сам провео у Беранама. Сада након пензионисања сам са супругом опет у мјесту рођења. Полазећи од чињенице да је становништво у Савином Селу мултиетничко, што значи да у Савином Селу живи седамнаест нација и националних заједница. Та национална структура датира од 1945. када је државним декретом извршена колонизација становништва у Војводини.Савино Село добило је име по народном хероју Сави Ковачевићу и оно је припало Васојевићима тј. Лијевој Ријеци, Андријевици, Беранама, Плаву и Гусињу, па је нормално да су у националној структури становништва гледано географски најбројнији Васојевићи. Основно начело револуције како се то говорило било је стварање и његовање братства и јединства што је специфично за вишенационалне средине.”Закони природе”су наметнули прихватање менталитета већинског становништва, а у Савином Селу су то били Васојевићи. Тај менталитет у најкраћим цртама обухватао је начин живота, културу, обичаје, схватања и погледе на живот, амбиције, начин рада, међуљудске односе, подизање степена цивилизације а превасходно школовање дјеце и омладине. Сасвим је природно да су Васојевића колонисти као већински народ донијели све наведене вриједности од језика до дијалекта, који је и данас сачуван. Остале су чврсте везе са завичајем а то је пренијето и на млађе генерације. Све радости, жалости, јубилеји, сабори и скупови било које врсте су заједнички у Васојевићима у Црној Гори и Васојевићима у Војводини са центром у Савином Селу. Ако ме питате како живе Васојевићи у Савином Селу, питање доживљавам као хипотетично тј. у духовном животу и како су задовољни са животом, мислим сасвим добро. У погледу материјалног положаја исто добро. Свакоме је пружена могућност да ради и себи организује живот. Евидентна је присутност свјетске економске кризе, период транзиције је оставио доста невоља, економско материјална основа је пала на низак ниво. Чврсто се надамо да ће то кренути на боље. Зато сам и сигуран у будућност и просперитет Савиног Села.-казао нам је Вукићевић.

ИВО И ДУБРАВКА ИВОВИЋ ИЗРОДИЛИ БРОЈНО ПОТОМСТВО, ПОРУЧИВШИ : ”БУДУЋНОСТ СУ ДЈЕЦА И ЗА ЊИХ ВРИЈЕДИ СЕ БОРИТИ И ЖИВЈЕТИ!”

Разговарали смо и са Ивом Ивовићем једним од младих људи којег цијене у селу као великог радника и домаћина и узорног породичног човјека, који је са својом супругом Дубравком, поријеклом из Босне изродио петоро дјеце: Машу, Милицу, Божидара и два близнака Богдана и Милуна

Иво је син Слободана и Милосаве-Неве Ивовић, родом сам из Шекулара, од Рмушâ, узорне домаћице у Савином Селу. Они су доселили прије 30. година из Роваца код Берана, са тада малом дјецом Данојлом, Ивом и Филипом,

Иво нам је рекао да се у Савином Селу , лагодније, боље и љепше живи него у завичају, али се радо сјећамо старог завичаја и идемо у Ровца код Берана, јер је то једно прелијепо село у Црној Гори. Међутим, овдје има доста наших људи и може се рећи да је овдје и Беране и Андријевица у малом. Бавимо се пољопривредом и сточарством, имамо машине и музалице тако да је лако овдје се бавити овим дјелатностима, за разлику од завичаја гдје, у вријеме када смо ми тамо живјели, није било оваквих машина као данас”, прича нам специјално за Глас Холмије Иво Ивовић, који држи до традиције п обичаја и радо се сјећа свога дједа Божидара и свом најстаријем сину је дао име Божидар.

-”Прије свега волим свој завичај, јер је и велики Његош рекао: ”Ђе је зрно клицу заметнуло, ôђе нека и плодом почине”.Зато радо идем за моја родна Ровца и у Васојевиће, јер желим и својим потомцима да оставим у аманет да знају одакле потичу, ко су им били преци и шта су и да потом и они своје потомке тако васпитавају”, закључује на крају Ивовић, који ради неколико послова да би одржао и одгајио бројну породицу.

БАДЊЕ ЈУТРО, ДАН И ВЕЧЕ У САВИНОМ СЕЛУ 2024. ГОДИНЕ

Омладина из Савиног Села у центру послије повратка из бадњака

Бадњи дан се прославља 24. децембра / 6. јануара (по грегоријанском календару), дан уочи Божића (католичког за дан Божића 25. децембра, односно православног за дан Божића 7. јануара — по грегоријанском календару). Дио је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сијече и ложи. Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих. Бадњи дан је последњи дан божићног поста.

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наслиједили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сијече грана храста, који је код Словена одувијек био свето дрво. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умију разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сјећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сјећање да се у неком селу некада и то радило прије него што се то напустило. Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Тако је било и у Савином Селу у којем су обичаји код наших досељеника као и у завичају.

ГЛАС ХОЛМИЈЕ У САВИНОМ СЕЛУ КОД ВРБАСА НА БАДЊИ ДАН.

Миљан Шошкић, припрема посну храну за Бадњи дан

У Савином Селу код Врбаса гдје се послије Другог свјетског рата населило велики број породица из бившег Андријевичког и Беранског среза живи и данас бројна заједница која одржава своје обичаје и веровања као и традицију прославе Бадњег Дана и Божића.Овдје се спремају разни специјалитети за Бадњи дан и Бадње вече.Главини кувар који нам је казао нешто о спремању посног пасуља,рибље чорбе и спремању печене рибе је већ афирмисани кувар не само на простору Србије и бивше Југославије него СР Њемачке,то је Миљан Младена Шошкић,који овом приликом казао да је овакав начин спремања хране за празнике већ традиција у Савином Селу код Врбаса.Циљ оваквих окупљања и дружења нас младих је да се вратимо провјереним вриједностима наше вјере посту и молитви и прослави наших празника. Ми овдје живимо у хармонији суживота различитих вјера и нација поштујући једни друге и заједно смо јачи и само слога гради заједницу у којој желимо да живимо,поштујући друге а градећи и славећи своје вриједности и традицију која је дио сваког идентитета.

Пасуљ пребранац и рибља чорба

БАДЊЕ ВЕЧЕ У САВИНОМ СЕЛУ 2024.

У Савином Селу код Врбаса нема цркве али има богомоља, односно храм који је посвећен Светом Архангелу Михаилу слави већине Васојевића.Испред Храма су налагани бадњаци.Да Српска православна црква има овдје будућност говори да је на налагању бадњака било велики број младих људи. На бадњој вечери срели смо и Радисава Вулевића, Ива Ивовића и Воја Лутовца и друге који су дошли да присуствују овом светом чину. Нека је наздравље Божић.Мир Божји Христос се роди! Ваистину се роди!

ГЛАС ХОЛМИЈЕ У САВИНОМ СЕЛУ КОД ВРБАСА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ У ДОМУ ШОШКИЋА

У Савином Селу код Врбаса био сам у гостима код зета Младена и сестре Сање они су већ три деценије у браку. Младен је син Настадина Шошкића из Улотине и Бојане Балевић из Шекулара обоје дошли из бившег Андријевичког среза.Сања је рођена у Ровцима код Берана од оца Страхиње и мајке Даринке Маре од Божовића из Бастаха односно Крџуља код Берана.Младен Млађо је талентован у разним занимањима али је у селу познат као месар.

Шошкић Младен, је за часопис Глас Холмије рекао следеће: ”Рођен сам у Савином Селу, а мој дјед Иван и отац Нâсто доселили су у вријеме колонизације из ондашњег Андријевичког среза, из села Улотине. И мајка ми је из Шекулара, од Балевићâ. Тако, иако нијесам рођен у Васојевићима, везан сам за завичај својих родитеља. Колико ме је ”вукао” завичај, оженио сам се из њега. Жена ми је Сања, дјевојачко Киковић из Берана, са којом имам два сина Милоша и Миљана. И њих сам васпитао да воле свој крај и да знају одакле су им преци. Иако је овдје лијепо живјети радо се сјећамо завичаја, а ја и волим да уз гусле запјевам о познатим црногорским јунацима који су се кроз вјекове борили за крст часни и слободу златну”, открива нам Младен и своје друге вјештине које посједује, иако је најпознатији као ”први месар у селу”. Он је врхунски обрађивач меса и месних прерађевина: кобасица, кулен, урка, чварке, шварлга… у његовој сушници има и сланине која се како дегустатори хране кажу топи у устима.Младен је главни мајстор за свињско печење за Божић које се припрема уз госте који долазе из свих улица да пробају специјалитете од рибе јер,се Бадње вече пости и до Божића свињче мора бити готово јер је Божић највећи хришћански празник и његов долазак се прославља у Савином Селу последњих година на посебан начин.Младен је као месар у овој сезони заклао око 200 свиња комшијама из Савин Села и околине.Овдје се још на поштен начин може зарадити и ја то са мојим синовима Милошем и Миљаном и уз помоћ моје супруге Сање већ неколико година уназад радим и поштено зарадимо новац.-каже Младен.

Спремно печено прасе за Божић

-Тако су ме учили моји преци да се може живјети од свога рада.Ја сам то и наставио и поред посла пољочувара у ЈАЗИП Врбас предузећу нађем времена и за ове послове.Младен се бави и ловством и познати је ловац у Савином Селу.Држим од малих ногу до традиције и велики сам љубитељ гусала и епске поезије и сам користим овај древни инструмент.Док ми разговарамо о овим темама на ражњу се уз помоћ електричне енергије врти прасе које се спрема за дочек гостију који ће ујутру на Божић доћи да честитају празник и попију и коју ракију.Тако се слави дочек Божића и прославља Бадње вече у Савином Селу,у којем живи 17 нација у хармонији и суживоту измијешане брачним,пријатељским,кумовским и другарским односима.Уз поруку за све људе добре воље и широког срца да у овој пространој Панонској равници има мјеста за све људе са својим разликама и различитим навикама.

ОСТАЦИ ПАГАНСКИ ОБИЧАЈИ УОЧИ БОЖИЋА У САВИНОМ СЕЛУ КОД ВРБАСА

Увече 6.јануара 2024.године уочи Божића на Бадње вече сазнао сам за један несвакидашњи обичај који се зове “Kуринђање” и значи да се прогоне зле силе и њихове посјете доносе срећу и обично се носе маске,ове посјете и ови начини тјерања ђавола припадају старим паганским словенским обичајима. Дјеца су нам казала да сваке године обилазимо куће и пјевају пјесме старе традиционалне хлавоспјеве да газди отјерају зле силе и да нам на тај начин пожеле добар род у њиви и кући и башти,штали и они наравно добијају поклоне од домаћина кућа које обилазе.Дјеца су нам се љубазно представила и то:Тара Брдар,Маша Тривунчић,Анђела Тривунчић,Вељко Токоди и Алекси Дарио,сва из Савиног Села и ученици су Основне школе” Бранко Радичевић”.Поклоне им је уручио Милош Шошкић,који је прије неки дан дошао из Њемачке па извадио евре из џепа и даривао дјецу новцима и поклонима, која су отишла задовољна кући и наставила да обилазе село.

Прилог специјално за ”Глас Холмије” написао Горан Киковић, главни и одговорни уредник редакције часописа Глас Холмије