Насловна Магазин Репортажа: Лужац надомак Берана!

Репортажа: Лужац надомак Берана!

Пише:Горан Киковић

Лужац. Неки објашњавају да је село Лужац добило име по томе што лежи поред Бистрице односно поред луга, шумице у приобаљу ријеке. Старији насељеници у овом селу су братства: Томашевићи, Поповићи и Пајковићи. Кажу да су се најприје настанили у Лужцу Томашевићи, а затим и друга рођачка братства, у околину у којој тада није било никога. Само на другој страни Лима стајали су у Доњој Ржаници споменути Рамусовићи. Значајно је да се мало множе (Томашевићи броје свега 6 кућа). Други пак проносе причу како су се најприје доселили овдје три брата из Цеклина, као прогнаници због крви коју су дуговали својим жртвама. Тако, по њима, од једнога (попа Луке) су Поповићи, од другога (Андрије) Адровићи који се преселио и примио ислам у Бихору, а од трећега Томашевићи, Пајковићи и Весковићи). Др. Ј. Ердељановић забиљежио је ћеклићко предање да су Адројевићи из Ћеклића (а не Цеклина), од Маројевића с Војковића, и да су отуда приликом истраге потурица пребјежали као муслимани у Васојевиће. Лужачани (поменута братства) морали су овдје бити настањени у старије вријеме. У доба владике Данила овамо су се већ почели настањивати Васојевићи, а зна се према предању, да су они ове ту затекли као старинце и називали их Ашанима. (По некима, ова су братства тек давном старином из Подлужја у Бјелопавлићима, те се стога зову и Лушчани ). Могуће је да су се нека братства у лимској долини Васојевића почела везивати за Црну Гору својим поријеклом, тек послије јачег надирања Васојевића овамо у вријеме Св. Петра, владике Рада и доцније. Али у погледу ових навода то остаје као неутврђена претпоставка. Други старији насељеници овдје су Букумири који, како је поменуто, казују да су из Братоножића с Јаблана (крај Лијеве Ријеке). И они се слабо множе (свега их је три куће), а имају одсељених рођака по Санџаку, у Приштини, код Сјенице итд. Неке трагове на старије становнике налазимо у топографским називима. Мало насеље на врху Доњег Лушца, гдје станују Вуковићи (Вешовићи) назива се Гомилице. Ту је било, казују, неких трагова, али је сада све растријебљено и заравњено. Тераса и бријег звани Милац, који раздваја Горњи и Доњи Лужац, чува успомену на неког давнашњег становника. У старини је било у употреби мушко име Миланц (старији облик Милић, скраћено од Милосав или Милутин). Изнад села су брда Паклена и Каленица (продужење Паклене). Изнад Паклене и Каленице је лужачко брдо Соко и на њему горната главица – Бајница. Још су називи мјеста која припадају Лушцу: Шкрљевице, тераса која се простире према манастиру и поврх вароши Берана и Овсине, друга тераса (над Шкрљевицом). На сјеверној страни Овсина простире се мјесто, тзв. Грујице, које чине граничну зону међу атарима с. Лушца и с. Долца. Испод Грујеваца у дну терасе Шкрљевице откривена је приликом неког копања једна стара тесана плоча еа латинским натписом (на њиви Максима Стојановића, досељеног из Трешњева, која је раније била Пајковића). Сматра се да је ту била нека римска гробница. На плочи се разликују двије људске фигуре и дјечији лик међу њима са нејасним контурама. На истом мјесту и около гдје је нађена поменута плоча налазе сељани раскопавањем за своје куће остатке тесаног камена и старе цигле. Сматра се да су ту била “латинска кућишта“. Тако пише др Раслав Јагош Вешовића у својој књизи “Племе Васојевићи“.

Поријекло становништва села Лужац, општина Беране. Стање из 1903. године

Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића “Васојевићи у турској граници“: “Одмах до Буча, на северној страни, с леве стране реке Бистрице, налази се село Лужац које је већим делом у равници поред Бистрице и првој тераси изнад лимске долине, а мањим на другој тераси до планинског ланца, који се свршава Острим код Лима. Село је дуго и широко око 15 минута. На првој се тераси земљиште вади из Бистрице, докле је друга напуштена, пошто се не може вадити иако је земља добра, те је обрасла само папраћу. Ово се место зове Овсине. Редовничка има једну воденицу на Бистрици, а ујменичке су на Манастирском Врелу. Планина је селу Расоа, изнад Главаца, и Шишка, на 4 часа даљине, у којој је земља издељена. Испаша им је Пакљена и Соко, на 1 час даљине.
У селу има око 50 кућа. Сељаци су већином Лушчани, који су старином од Ђурашковића са Цеклина, одакле су због крви побегли, па су и славу променили, да би се боље сакрили, и узели да славе Ђурђевдан, као славу манастира Ђурђевих Ступова, а стара им је слава Св. Никола. Свештеници из њихова братства узму манастир у своје руке. А када доцније дођу Васојевићи њихови калуђери узму манастир, а Лушчани, не могући толики број гостију дочекивати у пролеће, када свега понестаје, промене и по други пут славу и узму Св. Ђурђиц, који и данас славе.
Данас их у Лушцу имају три племена: Поповићи, Томашевићи и Пајковићи. Сем Лушчана у овом селу има и Букумира, који славе Св. Николу, а од Васојевића су: Вешовићи или Вуковићи (Лопаћани) и Уштипаљи, који су од Мијомановића. У селу има једно гробље, на Овсинама“. Тако пишу о Лужцу поп Богдан Лалевић и Иван Протић, у књизи “Васојевићи у турској граници“, СКА, Београд, 1903. (стр. 718-719).
Лужац је данас насеље у општини Беране у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 823 становника (према попису из 1991. било је 717 становника).
У насељу Лужац живи 583 пунољетна становника, а просјечна старост становништва износи 33,5 година (32,0 код мушкараца и 35,2 код жена). У насељу има 228 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,61.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2003. године), а у посљедња три пописа, примијећен је пораст у броју становника.
Демографија[1]

Година Становника

1948.
371
1953.
362
1961.
493
1971.
663
1981.
701
1991.
717 687

2003.
842
823

Етнички састав према попису из 2003.[2]

Срби
590 71,68%
Црногорци
209 25,39%
Југословени
8 0,97%
Македонци
2 0,24%
Хрвати
1 0,12%
Муслимани
1 0,12%
непознато   5 0,60%

Ову цркву Светог Оца Николе за вјечни спомен својих синова Николе и Угљеше подигоше Вучић и Вера Поповић ,Љета Господњег 2009.

Међу познате личности Лушца представићемо свештеника Максима Поповића, игумана манастира Ђурђеви ступови Прокопија Вековића и васојевићку хероину Дивну Вековић.

ПОП МАКСИМ ПОПОВИЋ

Поп Максим Поповић-Лужац , јунак и хајдук из Доњих Васојевића у Брђанском (Васојевичком) одијелу, један од јунака одбране манастира Ђурђеви Ступови код Берана

Међу познатим јунацима и свештеницима из Доњих Васојевића, високо мјесто припада и попу Максиму Поповићу из Лужца код Берана. Поред свештеничког позива бавио се народним пословима борећи се против турског зулума, који је у овом крају Старе Србије у његово вријеме био на врхунцу.
О попу Максиму, у народу познатијем у надимку поп Лужац Батрић Маријановић је, поред осталог, записао: “Бију топови са Дврсника сипајући пустош по граховском пољу. Војници дољновасојевићке бригаде пали у камењар и отворили паљбу, да сво поље ври, а топови пуцају и ткају као какав велики разбој. Прска од куршума камење уз писку, док гранате парају ваздух уз језиво звиждање и сламају снагу у камењару. Прах је заподио поље. Један само витез – као из бајке – појахао ђогата и извадио сабљу, па подиграва пољем и зове на мегдан неке Швабе али нигдје никога.
“Ено га! Ено га!“, вичу војници. “Поп Лужац! Пази што се разпалио! Сад ће га граната свалити!“
Одвео га у поље епски занос. Досадило му је и презире ову борбу иза заклона: чини му се да се побједе краду кукавички. Најбоље: прса у прса, па тешко нејакоме! Заустави коња, скиде пушку и испали свих пет метака; опет је напуни. Зује куршуми око ушију, а граната цијепа ваздух, као да се цијепа како тврдо платно. Ускипјела му крв, играју очи од бијеса, а сигурно ни псовка не изостаје“ .

Такав је био на Грахову, такав на Гласинцу. Такав свуда, гдје је требало водити борбу “за крст часни и слободу златну“. Појаше ђогата и агитује по народу, да не иду на турски суд, већ да се суде код својих првака и главара, да не би задовољство причињавали Турцима; кад најтеже дође народу умио је да га разговори, охрабри, упути и научи. И то се слушало као свето. Милисав М. Ралевић описујући ратовање свога оца Милована, између осталог, пише: “…добро се и сад сјећам када је неки поп Максим с Лужца долазио код нас у Калудру и са мојим оцем Милованом некуд ишли по два дана не би долазили…Они су ишли да свећају Србе што су их Турци убијали и пљачкали им стоку у Капама калударским“. Батрић Маријановић о Попу Максиму пише и ово: “Кад год је силазио из Лужца у Беране увијек наоружан, или није ни силазио. Појаше коња, пусти му трк па и преко чаршије, све до пред кафану Живка Митровића, сјаше и са пркосом улази у кафану, само за инат Турака. Сједне, наручи литрењачу и пита има ли што ново “одозгор“! (Из Црне Горе): распита се о ситуацији, показује и посједи, па натраг на исти начин као по пропису.
Једнога дана када су Турци клањали испред џамије, он појаше коња, стегне му узду да је, копитама разбацивао пијесак те по Турцима. Прије јахања је додао крстећи се: “Крст на себе, коња испод себе, па напријед у јуначко здравље!“ Оптужили су га кајмекану за овакав поступак и овај га позове. Поп Лужац неће да дође без оружја и кајмекан му дозволи: ‘
‘Шта је ово, Попе?“- грми Мухамид-бег. “Какав је ово зулум? Па ће сјутра чути и ван Берана за ово, па резил! “
“Зар није зулум, беже, не дати човјеку да појаше свога коња: како није зулум? Шта ме давијају за ситнице’?’.
“Нису то ситнице, Попе, но крупнице“.
“Е, чујеш беже, оћу да јашем коња, у здравље царско (руско) па да ће се сви ископечити, који ме давијају!“
“Таксирата!“ – слегне раменим Хамид-бег, и Поп Лужац из ућумата чаршијом прав као младић са муштиклом у устима иде и одваљује димове, а Турци га прате закрвављених погледа са ћепенака“ .
О овом великом јунаку писао је и Драгиша Н. Боричић, угледни професор из Берана. Поп Максим је био и међу групом од 30 заточеника када су се Срби побунили против Турака у беранској нахији 1898., када су Турци хтјели да запале манастир Ђурђеви Ступови код Берана. Поп Максим са 29 својих другова се затворио у манастир, изнутра блиндирао врата манастира и тако крвничка турска рука не таче цркву, док би боја, а послије настаде мир. У манастиру су се затворили: Голуб Добрашиновић из Горњег Заостра, Поп Максим Поповић, из Лужца, Томаш Поповић из Лужца, Ђорђе Бојовић, учитељ из Буча, Марјан Вуковић, из Буча, Анто Цемовић, из Буча, Вукота Бојовић, из села Берана, Вукосав Јоксимовић, из Буча, Периша Миковић – Голубовић, из Буча, Вукајло Вуковић, из Буча,Тодор Саичић, из Виницке, Иван Премовић, из села Берана, Радош Пипер, из села Берана, Јанићије Лончар-Симоновић, из Берана, Томо Дабетић, из Будимље, Мушо Бојичић, из Будимље, Периша Лабовић, из Будимље, Васо Дошљак, из Велиђа, Панто Дошљак, из Велиђа, Саво Дошљак, из Велиђа, Радош Богавац, из Велиђа, Баћко Обрадовић, из Горњих села, Зарија Обрадовић, из Горњих села, Богдан Раичевић-Шћекић, из Горњих села, Новак Раичевић-Шћекић, из Горњих села, Велиша Шћекић, из Горњих села, Радомир Шћекић, из Горњих села, Миљан Шћекић, из Горњих села, Зарија Весковић, из села Берана и Иван Раичевић, из Трепче. Из свих ових примјера јасно се види личност и дјело Попа Максима Поповића-Лужца.

ВЕКОВИЋ УРОША ПАНТО-ПРОКОПИЈЕ (1869-1919)

Како пише публициста Зоран Зечевић, протосинђел (архимандрит), митрополитски намјесник, игуман манастира Ђурђеви Ступови, национални и просвјетни радник, народни трибун, аустроугарски заточеник, ујединитељ и посланик Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори одржане у Подгорици 1918., један од четири наставника са почетка рада и први предавач из беранског краја Државне ниже гимназије у Беранама, Панто-Прокопије Вековић родио се у селу Буче код Берана 1869. године као најстарије дијете свештеника и племенског капетана Уроша Вековића (Пајковића) и мајке Тôле, рођене Бојовић, у породици која је у то вријеме, заједно са породицом Нова Недића, дала највећи број интелектуалаца у Беранској нахији. Основну школу учио је код манастира Ђурђеви Ступови, Нижу гимназију завршио у Скопљу, а Богословско-учитељску
школу у Призрену. Послије успјешног завршеног двадесетдеветог кола Богословије (1906/07), посветио се учитељском позиву. Просвјетну службу је започео у Скопљу, одакле се послије смрти четворо дјеце и супруге од маларије, заједно са сином Добривојем, вратио у Беране. Дијете је предао родитељима, а он се закалуђерио у манастиру Ђурђеви Ступови и прихватио духовно име Прокопије. Син Добривоје касније је службовао као послужитељ у Беранској гимназији. Сав животни вијек посветио је ширењу духовне културе и буђењу националне свијести српског народа беранског краја под отоманском влашћу. Сматра се једним од оснивача основне школе у Лубницама, гдје је неко вријеме био њен учитељ. Отвореним нескривеним патриотским радом замјерио се турским властима, због чега је са овим члановима црквено-школске општине и групом виђених беранских првака, по пресуди пријеког војног суда почетком јуна 1910., брутално мучен на Беглуку јавним батинањем и излагањем највећем понижењу, у народу познатом случају – “Беранска Голгота“. Од пребијања задобио је велики ожиљак на десној сљепоочници и трајно оболио.
Заступао је Рашко-призренску митрополију у Беранама у чину протосинђела, а потом, са прекидима, током периода од 1913. до 1919. године, био управитељ-игуман манастира Ђурђеви Ступови. Отварањем Ниже државне гимназије у Беранама, школске 1913\14. године постављен је за наставника хришћанске науке, као први и једини предавач из ових крајева. Предавао је само почетне школске године, а из разлога духових обавеза према манастиру, а по налогу српског патријарха, прекинуо је даљи рад у школи. Почетком Првог свјетског рата интерниран је у логор Болдогасон у Мађарској и тамо остао до његовог окончања.
По повратку у ослобођени завичај постављен је за команданта мјеста у Рожајама гдје је активно учествовао на агитовању идеја о уједињењу Србије и Црне Горе. Као представник Беранског округа за срез Рожајски, биран је за посланика Велике подгоричке скупштине 1918. године.
Умро је 4. марта 1919. године у манастиру Ђурђеви Ступови и сахрањен је на манастирском гробљу, на пропланку Борје.

ДИВНА ВЕКОВИЋ

Знаменита Васојевка Дивна Вековић, како пише публициста Милутин Осмајлић, рођена је 1886. године у селу Лужац, у околини Берана. Основну школу завршава у манастиру Ђурђеви Ступови, а нижу гимназију у Скопљу. Као стипендиста Дјевојачке школе на Цетињу и Института за школовање женске дјеце „Царица Марија“, наставља школовање у Француској. Дипломирала је на Медицинском факултету на Сорбони. Била је чланица Међународног црвеног крста у Женеви. Прва црногорска љекарка, поред примарног позива, бавила се и књижевним стваралаштвом, сликарством и превођењем. Његошев „Горски вијенац“ је превела на француски језик 1917. године. Књигу је красио предговор писца академика Анрија де Ренијеа. Цијенећи ту њену заслугу, краљ Никола је награђује спомен-брошом са ликом Његоша. Познато је да је Дивна Вековић
препјевала на француски језик Змај Јовине пјесме, као и да је превела „Живот и обичаје српског народа“ Вука Стефановића Караџића, те збирку народних прича. Ауторка је два речника француске граматике ( одликована је због тих заслуга за културу Француске Легијом части), и књиге „Крвни умир“ (године 1926. одбранила је докторску дисертацију на Београдском универзитету, која је штампана под овим насловом). Била је професор хигијене, француског и италијанског језика у Беранској гимназији.
Почетком Другог свјетског рата др Дивна Вековић је пришла монархистичком четничком покрету. Била је, као преводилац, на преговорима са италијанском командом у Беранама, на челу са вођом устанка капетаном Павлом Ђуришићем. Дивна Вековић се држала пароле: „За крст часни и слободу златну – за краља и отаџбину“. Одступала је крајем рата са војском војводе Павла Ђуришића, и великим народним збјегом, предвођеним митрополитом Јоаникијем Липовцем. Убили су је партизани надомак Зиданог Моста, бацивши леш у ријеку Саву. Тако се у смрти сврстала у многобројну „безгробну војску Васојевића“.

„ПАРИЖАНКА ИЗ ЛУШЦА“

Дивна, ћерка Уроша и Толе Вековић, била је свестрано образована личност – говорила је четири свјетска језика: француски, италијански, енглески и руски. Припадала је плејади истакнутих жена интелектуалки, која се својим умјетничким и књижевним стваралаштвом винула у врхове европске културе.
Током Првог свјетског рата, као истакнути члан Међународног црвеног крста,
организовала је бројне хуманитарне акције слања помоћи у храни, љековима и санитетском материјалу, и храбро учествујући у првим борбеним редовима у збрињавању и лијечењу рањеника на Солунском фронту. Била је вјереница српског официра Ђурашковића, али се послије његове погибије никада није удавала. Краљ Петар Први Карађорђевић одликовао је Дивну Вековић Орденом Карађорђеве звијезде са мачевима.
Била је и лични пријатељ и црногорског краља Николе Првог Петровића, који је
изузетно цијенио рад ове васојевићке хероине.

ДУШАН ПОПОВИЋ ИМА ПЕДЕСЕТ КУМСТАВА

На позив Душана Дуја Поповића, наставника Српског језика, екипа “Гласа Холмије“ посјетила је село Лужац надомак Берана. Прво смо посјетили сеоско гробље и цркву Светог Николе, коју је подигао Вучић Поповић у част својих рано погинулих синова Николе и Угљеше.
Дујо је радни вијек као наставник Српског језика и књижевности провео 19 година у Гусињу, а 20 година у Основној школи “Доња Ржаница“ код Берана, путујући разним превозним средствима. Обродио је три сина са Стојком, дјевојачко Бабић из Шекулара. Обоје су данас пензионери и уживају у плодовима свога рада. Посјетили смо их у њиховој породичној кући испод Паклена и са Дујом разговарали о животу некада и данас у Лужцу.
“Рођен сам овдје у Лужцу 1948. године када ми је умро и отац Миливоје којега нијесам запамтио и такорећи рођењем сам постао сироче. Одгајила ме је мајка Рабија, мене и моју сестру Душанку. Живот некада је био тежак. Живјело се од обраде земљишта, узгоја воћа и сточарства. Некада се овај крај поред мојих кућа наводњавао каналом из ријеке Бистрице, који је почео да се користи 1954. године. Тада смо се радовали води која је плавила близу 50 хектара.

Канал из ријеке Бистрице из којег се некада плавио Лужац

Тада су Лушчани направили прославу у селу која је остала за памћење. Већ 15 година канал, који живот значи, није у функцији него је оштећен на неколико мјеста. Међународна ЦХФ нам је дала матерјал за санацију у дужини 220 метара са водозахватом, а ми смо били дужни да платимо мајсторске руке. Дио канала је и данас исправан али се потом јавило клизиште у дужини 100 метара које нам је изградњом пута Беране-Јеловица фирма “Бемакс“ добар дио пута оштетила а директор Веселин Ковачевић обећао да ће тај дио санирати, али до данашњих дана од обећања осташе само ријечи. Општина Беране нам је дала цијеви за тај дио оштећења, али је још 10 метара остало незавршено. Добро би било да нам Општина или Министарство пољопривреде овај дио санира. Сврха оспособљавања канала према мишљењу већине мјештана било би од велике користи за све који се баве пољоприведом. Нека нам свима буде као поука ова сушна година да се држава заинтересује да помаже сељаку да му олакша живот и опстанак на селу, јер имање које нема воде је сиромашно и земља се сматра 50% оштећена.
Дујо је човјек широког срца, никога не мрзи, има велики круг пријатеља, кумова. Прије неколико дана крстио је педесето кумче и вјенчао 13 кумова што говори да га људи уважавају, цијене и поштују. О томе нам каже: “Прво кумство односно крштење било је прије 40 година када сам крстио Гојка Шћекића са породицом у цркви Светог Томе на Брзави. Потом су ме звали сви кумови којом је наша породица крстила односно мој отац био кум. Стара кумства су се обнављала како се и наша вјера обнављала на овим просторима. Крстио сам не само у долини Лима већ и ван граница Црне Горе. У Србији сам крстио кумове у Куманици цркви Светог Саве у Крагујевцу, па у Зубином Потоку. Моји кумови су поријеклом углавном са простора Фемића крша и Штитара. Са њима одржавам кумовске односе , идем на славе, весеља, сахране и у сталном смо контакту, иако многи живе ван граница Црне Горе. Једном приликом, када сам имао 49 кумстава, владика Јоаникије ми рече: “Ти си Душане други Тито!“ Пошто је Тито имао доста кумстава. Мене су учили моји стари да се кумство не одбија. И да се оно поштује јер, кажу, на небу бог а на земљи кум. Оца, мајку, браћу, сестре, рођаке не можеш да бираш, али пријатељство и кумство можеш. Моји кумови су сви добри људи и ја се њима поносим. Управо се ових година велики дио Срба враћа својој вјери а један од предуслова је крштење, јер је то улазак у хришћанску заједницу. Људи који не вјерују у бога нијесу у својој пуноћи комплетне личности. Зато бих поручио онима који нису крштени а православци су да се крсте“.
МИЛОВАН ВЕШОВИЋ: “ПОНОСНИ СМО НА НАШЕ СЛАВНЕ ПРЕТКЕ“

Милован Вешовић, професор, који стално живи у Лушцу, иначе син чувеног професора Беранске гимназије Срета Вешовића, каже: “Вешовићи су познато братство у Ваојевићима. Имали су много јунака и умних глава. Међу познате Вешовиће свакако је војвода Миљан Вуков, Тодор Миљанов, Гавро Миљанов, ђенерал Радомир Вешовић, Радослав Јагош Вешовић и други“.
Милован Вешовић нам је овом приликом рекао да се његова генерација Вешовића поноси са оним што су Вешовићи и други Лужачани дали за слободу Васојевића.
“Ми, млади који држимо до своје славне историје, са поносом говоримо ко су нам били преци, а по томе се ови крајеви истичу, поготови моје братство које је не само гинуло за слободу него су изњедрили познатог доктора наука др Радослава Јагоша Вешовића, који је написао бриљантну историју Васојевића. Захваљујући њему ми данас знамо ко смо, одакле смо и гдје треба да идемо у будућности. Умни људи нашег народа су казали да без прошлости нема ни будућности“.

РАДОШ ПАЈКОВИЋ: “НЕКАДА СМО БИЛИ И СЕЉАЦИ И РАДНИЦИ,А ДАНАС СОЦИЈАЛНИ СЛУЧАЈЕВИ “

Пензионер из Лужца Радош Пајковић нам каже: “Упоредимо ли живот некада и сад велика је разлика. Иако је Лужац релативно близу Берана тешко се некада живјело, јер није имало ни струје, ни воде, ни пута. Село близу Берана али услови тешки. Данас имамо асфалт, воду, мобилну телефонију, телевизију, интернет – све савремене садржаје.
Ми смо овдје мећу најстарим браствима, славимо Ђурђицу и припадамо грани Ђурашковићâ која се доселила са Горњег Цеклина. Ту су поред нас Пајковићи, досељени Поповићи , Радичевићи, Ђокићи и Милићи, овдје живимо и опстајемо већ неколико вјекова. Ова браства су изњедрила много умних и храбрих људи као што су поп Максим Поповић, народни хероји Секуле Поповић и Ђоко Пајковић, генерал пуковник Милош Пајковић, генералпотпуковник и књижевник Радисав Пајковић, првоборци Петар Вешовић и Максим Вуковић и други.
Некада је овјдје било пуно омладине а сада је село готово пусто, нема пјесме, нема игранке. Слабо се ко жени и удаје, просто народ се расели. У селу нема обрадивих њива, све се заливадило. Нема ко ни ливаде да коси, просто нема дневничара ни за 30 евра. Све се ово дешава захваљујући социјалама које су последњих година додељиване момцима у најбољој снази и то све по партијској припадности. Све је ово довело да нерад буде узор младим генерацијама. Некада није било тако, него смо били и сељаци и радници“.

Најновији чланци

Иза затворених врата: Сартрова соба актуелних безбједњака!

Пише: Иван Милошевић Актуелни безбједњаци седам сати су разговарали иза затворених врата! Ово "иза затворених врата" подсјетило ме на истомимену драму Жан Пол Сартра. Уолико...

Драган Бојовић (ДФ): Спремни за борбу против корупције, остали да се придруже!

Посланик ДФ-а у Скупштини Црне Горе Драган Бојовић на конференцији за медије о борби против високе корупције и предложио је три важне инцијативе које...

Нико као Новак Ђоковић: Почела 344 недјеља владавине српског тенисера!

Српски тенисер Новак Ђоковић наставио је да увећава сопствени рекорд по броју седмица проведених у врху свЈетског тениса, пошто је данас започео 344. недЈељу...

Москва: Русија не одустаје од подршке Србији!

Русија одлучно осуђује и одбацује све инсинуације о наводној промени става Москве према непризнавању самопроглашене „Републике Косово“, које су се појавиле након што су...

Веселин Дрљевић: РТЦГ све бољи, виде то и ЕУ!

Предсједник Савјета РТЦГ Веселин Дрљевић сматра да се Савјет РТЦГ и манаџмент још уигравају, али да за сада раде веома квалитетно. Казао је да...