Насловна Почетна Рефлексије 13-јулског устанка и његови фалсификати (7): КПЈ недорасла побуни!

Рефлексије 13-јулског устанка и његови фалсификати (7): КПЈ недорасла побуни!

Пише: Иван Милошевић

Ни сами организатори устанка нијесу рачунали на његову масовност, па су формирање устаничких чета, команди и сл. морали вршити „у ходу“, при чему је у томе било доста импровизације. У току припреме устанка, али и у његовом почетку, код устаничких снага нијесу постојале сталне јединице, нити су били формирани штабови по срезовима, који би тим снагама дали организационо устројство, одстранили самовољу и стихију, а тиме би био усмјераван и устанички талас. Привремена врховна команда у тим неповољним условима трудила се да повеже и руководи са тако бројним устаничким снагама, али услед неприпремљености устаника и наведених ограничења, као и удаљености јединица, непостојање система веза, активности окупаторских снага, нарочито онда када су кренуле у противофанзиву, све је то утицало да је дошло до ионако велике дезорјентације у устаничким групама, па се већи број разишао кућама.

Искусни Југословенски краљевски официри  су својим знањем и искуством попуњавали, колико је то било могуће, празнине у команди, обуци, припреми, планирању, организационим питањима и сл. Комунисти су првих дана били активни, изводећи изјесне ограничене акције (онеспособљавање неких саобраћајница, кидање телефонско-телеграфских веза, напада на италијанске посаде и др. Италијански окупатор се није надао устаничким акцијама, од чега су се брзо опоравили, па када су кренули у жестоку казнену офанзиву са преко 100 хиљада војника и модерним војним ефективима, комунистичко руководство је, поштујући наредбу Тита о избјегавању фронталних борби, почело да се повлачи и примјењује герилу, остављајући незаштићено становништво, које су нападном пропагандом, играјући на „карту“ њихових најтананијих осјећања о слободи, правди, једнакости, образу, увукли у рат и оставили на цједилу. И не само то, већ су им додатно загорчавали живот непромишљеним герилским акцијама на италијанског окупатора по принципу изненадног напада па повлачења, од чега окупатор није имао неке веће штете, али јесте становништво гдје се то дешавало, чиме су плаћали данак тих „патриота“.

Тако су комунисти напустили и већину ослобођених територија као што су нека у околини Цетиња, Бара, Андријевице, Жабљака и др. Комунистички руководилац Батрић Јовановић износи податак да у Црној Гори средином августа 1941. године није било више од пет хиљада бораца у герилским одредима. Било је невиђених херојстава и међу тим борцима, али њих је спутавала партијска дисциплина и стратегија, а свако одступање од ње најстроже су кажњавале више компартијске инстанце.

Миљан Станишић

Масовност и бројност устаничких снага није пратило њихово организационо повезивање, кроз адекватно формирање устаничких јединица и команди. Оштре критике код већине чланова партијског врха изазвала је директива делегата ЦК КПЈ Милована Ђиласа од 17. јула 1941, који је тражио да устаничка војска не треба да излази из окриља герилског ратовања. Он је под притиском већине из ЦК КПЈ поједине ставове морао да коригује. Ђилас је послије неколико дана устанка схватио да је он био преурањен, и да се за њега још нијесу били стекли услови, што је саопштио у писму ЦК КПЈ 17. јула, истичући „да су масе осећале да време за устанак још није дошло и да оно тек долази“, као и износећи мишљење „да ни услови за устанак нису сазрели“. Ови ставови Ђиласа кореспондирали су са онима које су заступали познати људи грађанске провенијенције, високи официри и др, али су их околности проглашења Црне Горе „неовисном“ државом, т.ј.  фашисоидном творевином и кидање веза са Србијом приморале да учествују у устанку, водећи рачуна да од Црне Горе не створе спржену земљу, већ да народ, колико је то било могуће, сачувају непотребних страдања, што се и показало у операцијама ослобађања појединих градова.

ЦК КПЈ и њен вођа Тито имали су сасвим другачије ставова и циљеве. Њих није забрињавала неприпремљеност, стихијност и преурањеност устанка и његове последице по становништво, нити немогућност постизања неких позитивнијих ефеката, већ су их интересовали само своји партијски интереси. Ђилас је поменуте ставове поновио и на војном и партијском савјетовању чланова ПК КПЈ 8. августа 1941. године на Каменику, гдје је изнио да 13-јулски устанак „ипак није био устанак“, већ је било тачније „присиљавање маса на општенародни устанак за које нијесу били сазрели ни објективни ни субјективни услови“. Ови ставови су наишли на оштре критике вођства ЦК КПЈ, од којих ћемо навести оне Едварда Кардеља (које су биле у сагласју са Титом), који је оштро замјерио устаницима у Црној Гори зашто су устукнули пред италијанским репресалијама, које су услиједиле након устаничких операција, већ је то само требало да појача народни отпор, без обзира на последице. Ово показује да се Кардељ у борбама против окупатора, али и против политичких противника, хтио борити до последњег не-Словенца, штитећи свој народ, а жртвујући Србе. У то се уклапа и то да је поред ослободилачког, антифашистичког аспекта борбе против окупатора врх КПЈ све више истицао њену идеолошку, класну компоненту, т.ј. социјалистичку, пролетерску  револуцију, кроз коју су настојали  да, по угледу на Октобарску револуцију у Русији (1917. године), путем прве и друге етапе револуције насилним путем дођу до власти, ликвидирајући без милости политичке противнике (углавном Србе), показујући тиме своју  антидемократску, антисрпску, тоталитарну и терористичку суштину, чиме ће изазвати и произвести трагични братоубилачки и грађански рат, умјесто да он буде само ослободилачки.

Тако је КПЈ и започела устаничке акције, како би у народу преузела примат, а у томе је имала подршку Коминтерне,  како би реализовала своје планове револуције и доласка на власт, што јој је и био приоритетни задатак, без обзира на последице. То свједочи и Пеко Дапчевић неколико дана прије започињања устанка, саопштавајући да устанком могу командовати само ОК КПЈ, чиме је изнио ставове врха КПЈ и Коминтерне. На те ставове реаговали су официри износећи да устанком треба да командују Југословенски краљевски официри за шта су они једини компетентни и да то није ингеренција комитета и КПЈ. На то је Дапчевић оштро одговорио: „Не комитети ће командовати“. Неколико деценија након Другог свјетског рата, сјећајући се тих догађаја, Дапчевић је такве ставове потврдио, т.ј. како је КПЈ командовала устанком, и да су тиме слијепо слиједили наредбе Коминтерне, наводећи“: „Тако је то морало бити, јер смо, сви то добро знамо, били искључиви заточеници Коминтерне“. КПЈ ее, дакле, није руководила војним аспектима и сврсисходношћу ратних операција и тиме општенародним интересима у условима окупације, већ само својим ускопартијским, претварајући анти-нацифашистички рат у свој компартијски, јер су се надали да ће им ослобођење од окупатора доминантно донијети СССР, а они су се постарали да се ослободе политичких противника, т.ј. противника комунизма, како би на тај начин дошли до власти, што ће се касније и обистинити и то све на штету српског народа у наметнутом рату Срба против Срба, што ће произвести катастрофалне последице, од којих се још нијесмо опоравили.

 

 

Најновији чланци

У Београду: Мирослав Лазански изненада преминуо у 71. години

Амбасадор Србије у Русији Мирослав Лазански изненада је преминуо у 71. години. Рођен је у Карловцу, од оца Словенца и мајке Српкиње. Отац је био...

Изложба: Гроф Сава Владиславић Рагузински

Пише Ана Рончевић (специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”) Српско-руски центар “Мајак” предвођен директором Владимиром Пребирачевићем и специјалним саветницима Дејаном Самарџићем и Аном Рончевић посетио...

Раскринкавање Рашка Коњевића: Као министар финансија обезбједио куму милионску добит!

У циљу информисања јавности, Влада Црне Горе у обавези је да реагује на наводе које претходних дана упорно покушава да пласира посланик Социјалдемократске партије, Рашко Коњевић. -...

Ко пали Горицу: Пиромани или грађевински лоби?

-Попела сам се на Горицу прво јутро након првог пожара и без патетике, сузе су ми пошле на очи, не због дима него туге...

Српско сјећање: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

Пише: Ђурђица Драгаш (РТС) Киша... Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Капи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како...