Насловна Почетна Рефлексије 13-јулског устанка 1941 и његови фалсификати (5): Споредна улога комуниста!

Рефлексије 13-јулског устанка 1941 и његови фалсификати (5): Споредна улога комуниста!

Пише: Миљан Станишић

Комунистичка партија је покушала да за своје партијске потребе капитализује успјехе из 13-јулског устанка и да им даде своју револуционарну основу, што се рефлектовало да су стварали своје револуционарне органе власти, које су ради камуфлаже називали „народним“. Тамо гдје у потпуности нијесу успјели да „прогурају“ само своје компартијске кадрове, и гдје нијесу имали неки већи утицај, у поједине органе власти, команде за одбрану ослобођених територија и сл. били су укључени познати људи других провенијенција, углавном официри. Тако је у Андријевици формирана Команда за одбрану слободне територије у којој су били и комунисти и официри југословенске војске. Сачињавали су је командант мајор Величко Бојовић и чланови: мајор Ђорђије Лашић, Петар Шошкић, Богдан Нововић, Радуле Јеврић и Спасоје Ђаковић. Такође је 21. јула формирана и Среска војна команда, у коју су ушли: мајор Величко Бојовић, као командант, Богдан Нововић (секретар МК КП), као политички комесар, инж. капетан Војислав Нововић, начелник, као и чланови команде Радуле Јеврић и Спасоје Ђаковић, задужен за социјална питања и снабдијевање јединица. Након неколико дана од формирања Среске војне команде Андријевице у њени састав су ушли и мајори Ђорђије Лашић, Андрија Весковић, Миличко Јанковић и капетан Мираш Савић.

Миљан Станишић

Иако су комунисти покушавали свуда да имају примат, у народу нијесу имали неки већи утицај, што су признали и Милован Ђилас и капетан Арсо Јовановић, када су у својству чланова Привремене врховне команде обилазили Васојевиће, увјеривши се да велики утицај у беранском срезу има капетан Павле Ђуришић, а у Андријевици мајор Ђорђије Лашић. Наводи се да када су Ђилас и Јовановић, након тога обишли Колашин ту су затекли Моша Пијаду, при чему се наводи  да је био „у журби око сређивања задобијеног ратног плијена плијена и да га нико жив није ништа ни питао ни слушао, па ни када је заподео жустре расправе са Ђиласом „.

Миро Микетић („Кроз пакао и натраг“) истиче свједочење свога оца поручника (касније капетана) Бранка при повретку са борбених задатака у устанку, како не само да нијесу видјели неку корист у устаничким акцијама од комуниста, већ су они само жељели да из тога профитирају за своје партијске циљеве, не обазирући се на дотадашњу успјешност операција, које су у великој мјери биле плод јединства и патриотизма устаника: „Устанак је успио у већем дијелу Црне Горе. Народ се масовно одазвао на позив наших официра. У Беранама, под вођством капетана Павла Ђуришића, вођене су тешке борбе. Било је доста обостраних жртава, али Беране је заузето од стране српских устаника. Талијани су пропали бар за кратко вријеме. Нијесмо осјетили неки специјалан учинак од комуниста, али кад је Андријевица пала, примијетили смо пљачку хране и наоружања…Рекоше нам да  у Беранама то су исто комунисти радили и код њих. Лијева Ријека и Матешево су боље прошли, јер су мајор Лашић и мајор Весковић са око двјеста педесет бораца зауставили пљачку и протјерали комунисте за Колашин. У Колашин нијесмо улазили, срели смо се са неколико познатих официра, међу којима је био и капетан Бранко Делевић. Каже како тамо прави незгоде Милован Ђилас са својим члановима партије. Основали су одборе у неколико градова…Већ су се појавиле њихове тројке које пријете виђенијим људима, официрима, свештеницима и националним вођама“.

И у другим срезовима утицај комуниста у јулском устанку је био споредан, а Југословенских краљевских официра доминантан, али КП је након ослобађања појединих мјеста покушала да политички профитира и успостави своју власт, показујући тиме што им је био приоритетни циљ. Тако је и у бјелопољском срезу у јулском устанку утицај комуниста био миноран. Такође је у устанку учествовао и мали број муслимана, од којих ћемо навести Рифата Бурђовића Трша. Устаничке акције су изведене само са оне стране ријеке Лим гдје су живјели православни, али не и на оној гдје су живјели муслимани, који већински нијесу одобравали устанак против италијанског окупатора. Напад је изведен из више праваца. Послије збора у Затону више стотина устаника, предвођених предсједником општине Миланом Бандовићем, у напад на окупатора кренули су преко Равне Ријеке. Ту су им се прикључили и устаници из Мојковца. Устаници из Павина Поља и Шаховића напад су извршили са сјевера, а други устаници од Недакуса и Сутивана. Да би учествовали у устанку против италијанског окупатора, морали су прво да прегазе ријеку Лим. У добро испланираном устанку, од стране краљевских официра и са бројним снагама, иако оскудно наоружани, и то са пушкама и са нешто митраљеза и бомби, а било је и голоруких, успјели су да савладају добро наоружане италијанске снаге, при чему се предало око 400 њихових војника.

У муњевитој и за италијанске војнике изненадној акцији, међу устаницима није било жртава, сем неколико повријеђених војника. Према италијанским војницима који су се предали, поступано је изузетно хумано, а храна, љекови и др. су им на вријеме достављани, што је касније италијанска команда цијенила па је приликом угушивања устанка у овом срезу, почетком августа, та околност спасила многе животе и имовину и прошла би без последица, да их приликом упада у Бијело Поље, није тада дочекала група муслиманских „душебрижника“ и испричала им лажну верзију јулског устанка, оптужујући проту Милоша Поповића и још неке виђеније Србе овога краја да су Италијанима чинили пакост. Како италијанске снаге нијесу успјеле да пронађу проказане особе запалиле су им куће. Али након што су чланови Националног одбора бјелопољског среза подсјетили њихову команду да су се према њиховим заробљеницима понашали хумано, даље одмазде су обустављене.

Иако су у устанку комунисти имали значајнију улогу, ипак је ради што већег јединства  њихов представник постављен у Народни одбор, који је обављао функцију вршења цивилне власти  на читавој територији бјелопољског среза. На чело одбора постављен је Милоје Добрашиновић. Потпредсједник је био прото Милош Поповић, а међу неколико чланова је био и један од предводника устанка Јово Лазаревић и др. Од комуниста у одбор је ушао и професор Гимназије Бранко Радичевић. На зграду новог начелства нова власт је поставила југословенску тробојку, коју су комунисти покушали да скину и поставе своју комунистичку црвену заставу, што је наишло на противљење већине, а и самог предсједника, који је комунистима при том запријетио: „Баците то ђубре, ако не мислите да будете бијени“.

(наставиће се)

Најновији чланци

У Београду: Мирослав Лазански изненада преминуо у 71. години

Амбасадор Србије у Русији Мирослав Лазански изненада је преминуо у 71. години. Рођен је у Карловцу, од оца Словенца и мајке Српкиње. Отац је био...

Изложба: Гроф Сава Владиславић Рагузински

Пише Ана Рончевић (специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”) Српско-руски центар “Мајак” предвођен директором Владимиром Пребирачевићем и специјалним саветницима Дејаном Самарџићем и Аном Рончевић посетио...

Раскринкавање Рашка Коњевића: Као министар финансија обезбједио куму милионску добит!

У циљу информисања јавности, Влада Црне Горе у обавези је да реагује на наводе које претходних дана упорно покушава да пласира посланик Социјалдемократске партије, Рашко Коњевић. -...

Ко пали Горицу: Пиромани или грађевински лоби?

-Попела сам се на Горицу прво јутро након првог пожара и без патетике, сузе су ми пошле на очи, не због дима него туге...

Српско сјећање: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

Пише: Ђурђица Драгаш (РТС) Киша... Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Капи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како...