Насловна Почетна Први писани помен Бјелопавлића (3): Бијели Павле затекао Србе Лужане!

Први писани помен Бјелопавлића (3): Бијели Павле затекао Србе Лужане!

Пише: Миљан Станишић

Двије су кључне одреднице на основу којих је могуће одредити временски оквир  досељавања Бијелог Павла, а то у историјски извори и број пасова (кољена, родословног стабла). На основу тога може се са сигурношћу тврдити да је родоначелник племена Бјелопавлића, Бијели Павле, на овим просторима дошао тридесетих година 14. вијека, као и то да се не могу прихватити тумачења неких аутора који су сматрали да се Бијели Павле доселио овдје око или послије Косовског боја 1389. године. Као што смо навели, на основу турских дефтера које је у цариградским архивама пронашао др Бранислав Ђурђев може се доста прецизно одредити долазак Бијелог Павла на ове просторе и извести значајне историјске аналогије, о чему ће бити напомена у наставку фељтона.

Неки аутори су  заговарали да је назив Бјелопавлићи настао на основу провинцијалног, територијалног, а не племенског принципа. Ову теорију изнијели су Павел Ровински, Јован Ердељановић, Љубомир Ковачевић. Они претпостављају да су Бјелопавлићи добили име по Бели Павлимиру, унуку српског краља Радосава. Он се вратио из Рима (гдје му је још дједа побјегао)  о чему Ровински пише: „500 витезова доплови у грушку луку јер су га Срби позвали да преузме српски престо. Он сазида град Дубровник и оде у Требиње, гдје се прогласи краљем. Унук његов Прелимир био је краљ у Оногошту. Наведени аутори тврде да су Бјелопавлићи добили име по Бели Павлимиру у деветом вијеку, или по његовом унуку Прелимиру, који је био жупан Зете, а становао је у Оногошту.

Поменути аутори своју претпоставку заснивају на томе да се племе Бјелопавлићи није могло формирати за 22 године, јер су сматрали да се Бијели Павле овдје доселио након Косовске битке, т.ј. 1389. године, а племе Бјелопавлићи се помињу у писму млетачке властеле из Дубровника упућено Јелени Балшић 1411. године, а које се налази у дубровачком архиву. Пошто се за тако кратко вријеме није могло формирати племе , то је био „аргумент“ ових аутора да име племена траже у некој познатој личности, која је историјски била везана за ове просторе. Ту најпознатију личност нашли су у Бели Павлимиру, по коме сматрају да се овај простор назвао Бјелопавлићи. То у потпуности, на утемељен начин, негира Петар Шобајић, који се најсистематичније и најтемељније бавио настанком  племена Бјелопавлића, што је преточио у књизи „Бјелопавлићи и Пјешивци“. Он наведено тумачи на  следећи начин: „Да су Бјелопавлићи као област носили то име од деветог вијека, како Ровински и други држе, пошто смо утврдили да су у њој од велике старине становали Лужани, морало би бити да су се они тј. Лужани, по области у којој су живјели, звали Бјелопавлићима, као што се сада, на примјер, Пивљани зову по Пиви, Морачани по Морачи итд. На тај начин би се једино могло очувати и предање о Бели Павлимиру да је у ствари постојало“. Шобајић даље аргументовано потврђује да се ни област за коју Ровински тврди да се од Бели Павлимира или неког његовог блиског сродника звала Бјелопавлићи, није тако називала, јер, поред наведеног,  није имала ни приближно заокружену цјелину, која би се могла тако означити. Он то поткрепљује овако: „Лужани, па и ниједан дио Лужана, нијесу се звали Бјелопавлићи. Област Бјелопавлића је у разна времена имала различите опсеге, границе њене нијесу биле сталне, како би се имало очекивати да су Бјелопавлићи били једна врло стара област. Бјелопавлићи су још у 15. вијеку захватили само један дио садашње области, једну половину, и то онај простор од Острога до Зете и Мартинића. Толика је само могла бити област Бјелопавлића, за коју Ровински каже да се звала по Бели Павлимиру, и имала територијално, а не племенско значење. Да ни то, ни толика, није постојала стара област Бјелопавлића још од 9. вијека, утврдили смо, јер смо видјели јасно да Бјелопавлићи, који се као племе помињу 1411. године, нијесу били лужанско племе, како би излазило да је то била стара област, а у њој живјели Лужани – него да се баш у том ужем дијелу, које је све до 16. вијека чинило племе Бјелопавлићи, развила била на рачун Лужана, старија група досељеника“.

Последњих седамдесетак година неколико познатих историчара објавили су своја истраживања, проучавајући старе цариградске, византијске и др. архиве, објављујући до тада непозната документа која пружају драгоцјене историјске, етнографске и др. податке, а на основу којих се може са великом сигурношћу одредити и временски оквир досељавања Бијелог Павла из Метохије (Хвосна) на територију гдје се формирало и скоро седам деценија битише велико српско племе Бјелопавлићи (иако у тзв. модерном времену у другачијим формама).

Прије доласка Бијелог Павла на овом подручју најдоминантније становништво били су Лужани. Они су најстарије српско становништво које је запосјело ову територију још у времену када су Срби продрли на овај дио Балканског полуострва. Срби Лужани овдје су затекли „најстарији народ“, а звали су га „Шпањи“. То је било поромањено племе старих Илира, и живјели су на овом поднебљу и прије доласка „првог слоја“ Срба, како их с обзиром на период досељавања Лужана овдје, назива Ровински, тј. прије шестог, седмог вијека. Топографска имена у племену доказ је да су некад овдје живјели други народи, који су временом нестали и то- стапањем, асимилацијом од досељеника услед превласти, њиховим насилним потчињавањем  или протјеривањем и др. Од заборава сачували су их народна предања и материјални трагови, као што су кућишта, црквине, гробови, градине и из тога су изведени топоними који су се сачували вјековима. Они се углавном односе на римске, грчке, шпањске, а касније и на лужанске и друге старине. Познати су: Шпањска градина (назив „Шпањ“ се у народу касније користио за општи појам за све оне који нијесу били дио српског становништва), Грчко гробље, Градина (Мартинићка), Лужница и многе други топоними из старијих времена.

Да су Лужани били јако српско племе показује њихова велика територијална распрострањеност, не само на подручје Бјелопавлића, већ и много шире, о чему ће бити напомена у наредном наставку фељтона.

(наставиће се)

Најновији чланци

Приче за малу дјецу: Политичког утицаја на РТЦГ неће бити!

Министарка јавне управе, дигиталног друштва и медија Тамара Срзентић истакла је да је Јавни сервис стуб демократског друштва и да мора остати независан и...

Други о нама, српски војник: Храбар, слави славу и у рову!

Просечан српски војник имао је 26 година, али је због тешког живота на селу, а нарочито услед ратних околности, деловао старије од својих савезничких...

Алекса Бечић: Овакво стање не одговара никоме!

Предсједник Скупштине Алекса Бечић је казао да очекује наставак дијалога који је започео премијер Здравко Кривокапић. Истакао је да овакво стање не одговара никоме. Одговарајући...

Света Петка у Канади: Прослављена слава огранка СНО „Павле Ђуришић“!

Овогодишња слава огранка ”Павле Ђуришић” из Кичинера, Ватерлу, Света Петка обележена је у недељу 24. октобра у цркви Светог Ђорђа. Славски обред служио је свештеник...

И то може: Марина Абрамовић добила награду Вучића!

Поводом 140 година дипломатских односа Америке и Србије, у срцу Менхетна у Њујорку на свака три минута приказиван је спот од 16 секунди, у...