Насловна Колумне Прича са краја 80-тих: Луксембург је ипак Луксембург!

Прича са краја 80-тих: Луксембург је ипак Луксембург!

Пише: Иван Милошевић

Не прође дан, а да нешто не прочитам о Луксембургу. Посебно о тамошњој црногорској дијаспори, очигледно састављеној од муслиманског дијела наше заједнице, јер за њима највише роне сузе из Бошњачке странке. Наравно те наше суграђане треба поштовати и рачунати на њих и њихове бизнисе и бригу о члановима породице који су остали у Црној Гори, а не само као гласаче бивших владајућих странака! 

А како је то у Луксембургу увјерио сам се и сам, када сам крајем осамдесетих година био у тој земљи. Онако млад и жељан свјетских искустава и путовања из Париза сам се упутио ка Луксембургу тражећи једног школског пријатеља. Годину прије те посјете рекао сам да ћу га посјетити, па одлучих тамо негдје у октобру 1988. да га потражим.

Воз за Луксембург био је као из бајке. Гланц нов, миришљав, фотеље удобне, музика свира, кондуктери љубазни и дијеле чоколадице и бомбоне, топло, људи расположени, насмејани и сви се јављају један другом. Чак су и мени упућивали пријатељске погледе и представљали се по имену. Нијесам у то вријеме нешто верглао понајбоље француски, али ни то није била препрека за пријатно и необавезно ћаскање. Не путује се пуно од Париза до Луксембурга, али сам тада пожелио да путовање буде што дуже, јер у возу је било као да си код куће! 

На граници су тражили пасоше, али на такав начин као да се извињавају због те формалности. Да сам имао нешто нелегално да пренесем у Луксембург сам бих себе пријавио колико је била љубазна гранична контрола на граници Француске и Луксембурга. Био сам клинац, балавац жељан путовања и нових људи, али су ме на граници Француске и Луксембурга поштовали као да сам нека свјетски позната личност. Можда је то било и због југословенског пасоша који је у то вријеме био на цијени и многа врата у Француској су ми се баш због њега отварила!

А када сам изашао на станици у Луксембургу имао сам шта да видим. Прави рај. Град уређен под конац, улице и ресторани чисти као суза да ти их је било милина гледати. Попио сам пиво у једном ресторану и никада више у ресторану у центру Луксембурга нијесам попио ниједно пиће, јер је било прескупо. У Паризу сам у неком забитом бистроу могао да пијем пола дана за једно пиво у Луксембургу!

Потом сам кренуо да тражим друга. Обилазио сам луксембуршке кафане два дана и двије ноћи, спавао по клупама, али друга нијесам нашао. Возом налик на наше некадашње шинобусе отишао сам и до Дудалаша, јер су ми рекли да ми је друг задњи пут тамо виђен. Међутим, послије два-три дана лутања по Дудалашу, вратио сам се у Луксембург и престао да тражим кога сам тражио. Једне ноћи на клупи у парку покрај жељезничке станице у Луксембургу баш сам се смјестио да одспавам, када су ми пришла два полицајца. Рекоше ми да није лијепо да спавам у парку, прегледали су ми пасош и када су видјели одакле долазим, дали су ми адресу једног прихватилишта за азиланте из Југославије. Вјеровали или не, један полицајац ми је дао и 100 француских франака, око 20 њемачких марака, да имам за превоз. Пустили су ме да те ноћи преспавам у парку, али уз обећање да то више нећу радити, него да ћу отићи у прихватилиште за азиланте. А како да их не послушаш, када су били толико љубазни! Да су ми тада рекли да џабе копам за њих и то бих урадио. Просто ти је било непријатно колико су били љубазни!

Ујутру сам сео у аутобус и отишао до прихватилишта за азиланте. Први човјек кога сам на улазу срео био је један Ром са Коника, кога сам познавао са подгоричког корзоа. Препознао је и он мене и са оним познатим „Ђе си, брате“ помогао ми да средим све формалности око пријема у прихватилиште. Истина, нијесу били неки услови, љепше је било спавати у парку, али под тим кровом упознао сам за пар дана на стотине Подгоричана, већином Рома и муслимана, који су тражили азил у тој земљи. Они су ми испричали ко све из Подгорице живи у Луксембургу, како се живи, како може да се заради и имао сам осјећај као да се налазим на Конику. Тих дана сам схватио колио наших људи живи у Луксембургу, сналази се како зна и умије само да би добили дозволу боравка. Имао сам утисак, по причи Коничана, да се у Луксембургу налази најмање још једна Подгорица! 

Када сам дошао на ред да тражим азил, нијесам знао шта да кажем, јер нијесам био ни политички ни економски бјегунац из Југославије, него само клинац жељан путовања и нових људи, па сам одлучио да се вратим за Париз. Толико су луксембуршке власти биле љубазне и увиђавне да нијесам имао образа да их лажем иако су ми Коничани одржали вишедневне часове о томе како се остаје у тој земљи!

Касније када сам завршио обилазак Европе и када се на Балкану заратило и када је враг однио шалу у Подгорици сам се више пута сретао са другом кога нијесам успио да пронађем у Луксембургу. Увијек је то било уочи избора. Није крио да је долазио да гласа, да му је пут био плаћен и да је то била идеална прилика да посјети родитеље. И он је живио на Конику, али током тих боравака се устручавао да се нађемо негдје у граду, у неком од кафића, него је то већином било код његових. Једном нам је чак и признао да се боји да иде у град, јер се боји четника! Који четници, мајко Божја, па кликере смо играли заједно, али џаба! Наша дијаспора у Луксембургу је просипала ту причу, односно да треба да се гласа, али да се не излази, јер четници харају подгоричким и осталим црногорским улицама! Било је то вријеме јединственог ДПС-а!

Данас ми није жао што ће можда домаћих Луксембуржана бити мање на сљедећим изборима. Тамо се уче да су им комшије Срби највећи крвници, па док се од тога не освијесте нека остану гдје јесу. А и боље им да од тамо овамо не долазе. Луксембург је ипак Луксембург!

Најновији чланци

Симонида Кордић: Гласам у Херцег Новом, неко хоће да скрије ДПС злоупотребе!

Функционер Демократског фронта Симонида Кордић казала је да од 2002. нигдје друго није гласала осим у Херцег Новом и да ће тражити исправку уколико...

Премијер узвраћа: Лидери ДФ-а да не измишљају, шта ће бити када се открије ко се стварно састајао са Милом!

Премијер Здравко Кривокапић поручио је лидерима Демократског фронта да не измишјају приче јер шта ће бити када се открије ко се и заиста тајно...

Бивше Министарство просвјете легло корупције: Начелник за кадрове приходовао од ауто-школа 3800 евра годишње!

Провјером ангажовања запослених и анализом њиховог рада утврђено је да је одређен број њих остваривао накнаду која прелази границе домаћинског односа као и колегијалности....

Пиромани и политика, Благоје Граховац: Реприза репризе!

Генерал у пензији Благоје Граховац казао је за РСЕ да је у Црној Гори увијек било страних утицаја и интереса, али да се овога...

Гласање у вријеме предака Монтенегрина: Титове „ћораве“ кутије!

У новембру 1945. год. одржани су „први демократски“ избори. КПЈ је истакла своју листу на челу са Јосипом Брозом Титом. Других листа није било...