Насловна Почетна Прича о Лијевој Ријеци, партизанима и четницима: Када очеви и синови нијесу...

Прича о Лијевој Ријеци, партизанима и четницима: Када очеви и синови нијесу пристали да буду звјери!

Пише: Иван Милошевић

Негдје баш у то вријеме дошла је до Станоја М. још страшнија вијест. Није могао да је провјери, али је она сама по себи била невјероватна, па није знао шта је требало провјеравати. И тако непровјерена она је била права  слика свега што се ових мјесеци дешавало у Лијевој Ријеци и шире међу Србима и показивала је докле су Срби дошли, гдје су се запутили и шта уопште тамо да раде.

Станоју М. су причали да је негдје у околини Веруше неколико четника Љеворечког  батаљона заробило групу партизана. Заправо није их ни заробило, него су они сами, онако како само они знају, пали у клопку и одмах предали оружје, такорећи нијесу га ни носили, него су га њихали у рукама као да је неко дијете. И тако наоружани и разоружани, упали су сами у засједу четника и предали се без борбе. Било је то ноћу, није се видио прст пред оком, а партизане су само везани и тако остављени да сачекају јутро, па онда да крену за Лијеву Ријеку да се испитају и питају гдје су то кренули и за кога се боре, као да немају своје куће и огњишта, па да бране што треба да бране, а не да гину за туђе, Мошине и остале интернационалн интересе.

Када се разданило четници су имали шта да виде. Добар дио заробљених партизана заправо су били њихови синови или синовци, голобрада браћа која је лутајући по шумама налетјела на неке комунисте који су им тутнули неко оружје у руке, прогласили партијском војском и упутили их да крећу за Колашин и тамо даље ка сјеверу и да се прикључе осталој комунистичкој армији и попуне њихове проређене редове.

Као да је нека стријела преполовила кроз срце ту тужну колону која се кретала ка Лијевој Ријеци. Једни, очеви и стричеви, су као заробили друге, синове и синовце, и као да су кренули у свадбу, а не на војни суд, као да су кренули на неко весеље да честитају некоме своме насљедника, а не да пред судијом ови други кажу шта имају, па да се то одмјери и ваљано казни, уколико је било за кажњавање.

Први су почели да попуштају очеви и стричеви. Како су се ближили Лијевој Ријеци кроз главу су им пролазиле раније информације да са комунистима више нема шале и да се према њима власт и војска морају одности као страним елементима који руше државу, боре се против монархије и њене војске. Пошто је био рат за такве оптужбе није се много вијећало, знало се да негдје на крају свакога таквога вреба крвава смрт. Са сваким кораком очеви и стричеви ( четници) почели су да схватају да своје најрођеније и свој најближи род воде не само у тамницу, него можда и на много теже мјесто. Почела је у њима да клија савјест и да пита гдје је то било да се најближи воде под руку на неко стратиште и гдје се најближи и због чега гурају у неку јаму, у неки понор, безданицу која гута све што јој се баци и која након једног залогаја увијек тражи још и још, као да је одједном и преко ноћи толико огладнела да више нема тога ко може утолити њену глад.

Са сваким кораком та мисао као да је пробадала душу, одузимала дух, па су очеви и стричеви почели да посустају, да све чешће траже да застану, као да се окријепе, а заправо да смисле како да се из ових братских раља извуку, забораве да су уопште и кренули на овај пут и да се врате одакле су дошли. Гдје да воде синове и синовце пред цијев, па и своју, гдје да пусте и кап крви из вена рода свога рода, из крвотока који је настао из истих гена као што су њихови,  да прекину сјај у очима голобрадих младића који су сами створили, од малих ногу његовали, њихали и пуштали у свијет. Од свега тога почела су да им клецају кољена, почели су сами од себа да падају и ваљају се по ливадама и шумама, као да бјежи од самих себе и желе да се негдје сакрију и кажу себи да то нијесу више они, него да се у њих уселио неки страни демон, алава авет са дубоким стомаком и разјапљеним раљама из којих се циједи нека непозната смрдљива пљувачка, нека кравља или овчја баљега, од које нема спаса. И тако увијени у ту смрдљиву пљувачку један по један четник је изостајао из колоне и вукао онога најближега за собом и трчао негдје да нађе спас од сурове стварности која више није ни стварност, већ нека мистична мјешавина прошлости и међубудућности, гдје се мало шта зна, осим да од тога треба побјећи главом без обзира. Тако су очеви, стричеви, синови и синовци заједно бјежали од себе самих, нијесу се освртали плашећи се да их поглед уназад не прикује за прву букву и да на њеном шиљку оставе све изнутрице и трагове пресахлог мозга који је схватио да је неко тако све удесио да и род више није род, да ни није син, нити стриц стриц, него да је све то нека измјешана нељудска бљувотина која не заслужује да дише нити да постоји, јер чему постојати када нема чему, када нема циља ради кога треба постојати, него се све претворило у неко крваво братско клупко које колико се одмотава толико се и намотава и нико не зна гдје то води.

И негдје испред прве букве при уласку у Лијеву Ријеку чудна колона очева, стричева, синова и синовца, потпуно је нестала као да никада није постојала и као да се никада није скупила тамо негдје око Веруше и кренула доље према Лијевој Ријеци. У тих неколико километара сви који су у њој били схватили су колико је окрутна та замка рата и братске крви и одлучили су да у њој не учествују, него да је боље да нестану без трага и гласа, него и да се за кап зноја огријеше јер је неко одлучио да умјесто очева, стричева, синова и синоваца буду звјери. 

(Одломак из романа „Сјутра је било јуче)

Најновији чланци

Комисија за патриотизам: Цетињанке траже провјеру организатора протеста дијаспоре!

Подстакнути објавом дијаспоре из Франкфурта од 03.12.2022. под називом "Долазимо на протест 28.12 јер не дамо да Црну Гору утопе и да је нема",...

Џонатан Ли Вајс о Србима: Једини савезник им је Бог!

Никола Тесла је био Србин; морам признати да Србима баш нисам наклоњен. Веома чудан народ: не можете их укројити ни у један светски поредак. Иако...

Награде „Залога“: Добитници Милица Краљ и Милован -Мики Радуловић!

Овогодишњи лауреати награде „Залога“, коју Књижевна заједница „Владимир Мијушковић“ из Никшића додјељује од 1986. године, су Милица Краљ за поезију и Милован Мики Радуловић...

Након двије године, Одбор за политички систем: Понижавајуће поступање према митрополиту Амфилохију, прогон чији се налогодавац још не зна!

Одбор за политички систем правосуђе и управу је оцијенио да је противно свим нормама и стандардима дошло до понижавајућег поступања према митрополиту црногорско-приморског Амфилохију...

Престолонаследник Александар Карађорђевић: Почела „Операција Михаиловић“, награда за хватање Драже!

Приметили сте да волим да са вама делим недовољно познате чињенице из наше историје, оне које су предуго биле заборављене и забрањене да се...