Безбожничка клетво расута видиком на обали Таре, док се бадњак бере. У Лугове стигли, оковане криком, браћа пуна вјере и браћа без вјере. Попуцале вене из мајчиних груди, на пупчаној врпци покидани конци. Једни као стадо-хришћани и људи, други мрке зв’јери и зли крстоломци. Ћути прегршт траве увеле на спруду, анђеоска крв се румени под ногом. Вјерујући народ крсти се у чуду, док се неман злости куражи пред Богом. Један уби брата-у јаму га баци, други сестру своју и њезиног сина… Замрачише исток крвави бадњаци небом Црне Горе, поврх Колашина. У дубокој рупи, испод хладног иња, три стотине мртвих под трулежом листа. Јечи мутна Тара, смрт с’ грaна ромиња, јамари се госте пред Рождeство Христа. Саблазна им лица даждом без милости; комунисти, жбири срастали са мраком. Запишали мртве лешеве и кости, а онда су псето распели над раком. Са кривога крста чељуст вијом зове, испод смрзлих трава пострадало робље. Као симбол срама оста у вјекове написано крвљу; братско „Пасје“ гробље.
На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. Као типичан пример планираног комунистичког злочина и убијања највиђених и угледних Срба у народу може се узети пример стрељања Михаила Мандића, црногорског барјактара и носиоца многих ордена за храброст у Балканским и Првом светском рату, који је позван на разговор у партизанску команду у Колашину, а потом убијен са три сина: Радосавом, Машаном и осамнаестогодишњим Јовом. Они су убијени на Бадњи дан 1942.г. у лугу поред Таре, на месту које се звало “Пасје гробље”, јер је један Михаилов син, Миљан, био у четницима. Масакр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису била поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене и нико им није смио прилазити. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса. По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име „Пасје“. А управо они комунисти који су направили то „пасје гробље“ јесу монструми и животиње. Све је било брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, јер овај злочин је имао и за циљ да разбукта братоубилачки рат у српском народу, у чему су и успели.
Радован Калабић, историчар
