Пише: Оливера Балабан

Ирски нобеловац Џорџ Бернард Шо (књижевник који је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свијету), записао је у једном од својих дјела да је живот пламен који увијек гори али се опет поново запали сваки пут кад се роди дијете.

У Божићне дане 1938. године рођена су два дјечака – Ристо и Зоран. Један у мачванској равници а други у морачким брдима. На два краја у два дана, крај двије ватре, радовало се и веселило новом животу. Куће Радовића и Јевтића Бог је даровао новим пламеном, новим обећањем и новом надом која ће се касније разгорети и угријати многа срца. Чинило се као да им је тог Божића сами Христос спустио завежљај благослова на кућно огњиште.

Дјетињство им је протекло веома слично. Безбрижне дјечачке дане, раскрварена кољена и модрице од игре и јурења за стадом, свега неколико година по рођењу замијениће стравична хука авиона, бјежање у збјегове и страх од рата.

Братоубилаштво, та тешка бољка душе која воли, и која је са материним млијеком посисала заповијест Господњу „Љуби ближњега свога као самог себе”, оставиће им за цијелог живота обавезу миротвораца и посредника међу завађеном браћом, безмало на свим крајевима свијета.

Топли мајчин скут као извор љубави и сигурности, многочлана породица и међусобна брига коју сви чланови пројављују међу собом, биће им обојици најдивнија школа.

Оскудијевало се у много чему. Ипак, оскудица није сметала да се у дјечије душе утисне нешто више и вредније од коре хљеба, капутића који је већи или мањи за два броја, ципела или опанака у којима је понекад прстима морало бити јако тијесно. Све је то било ништа у односу на скромност у личним потребама коју је душа таквим искуством стекла. Чинија морачког осмоченог качамака спремљеног у котлићу насред куће, и тањир мачванског кромпира зачињеног луком и паприком, миришу и данас на мајчине дрхтаве руке које су сами Бог зна колико пута прескочиле свој сопствени тањир, служећи се изговором да није гладна и да је малочас нешто појела.

Браћа и сестре, пуна кућа тог незамјенљивог друштва што добише од очева и мајки, били су ту да их науче стрпљивости, праведној диоби, широкогрудости, одговорности, бризи за оног слабијег од себе.

У домаћинским кућама из којих су поникли, радило се пуно и напорно, и у рату и у миру. У Брдарици готово током цијеле године, а у Морачи понајвише љети. У Брдарици се зими крунио кукуруз. Дјеца би пјевала. У зимским данима влага се знала још више увући у кости. Тада би Зоран својим маленим кољенима упирао што је јаче могао да својој мајци олакша бол који је осјећала у леђима. Као да је наслућивао да то неће чинити још дуго и да ће мајка брзо промијенити свијетом, грабио је тренутке у којима ће јој бити ближе. Мајка је остала вјечно жива и присутна у срцу дјетета, а ријечи њене молитве пред спавање: „Сјети се Господе и моје дјеце”, одредиле су и благословиле касније његов животни пут и избор.

У Морачи су зимске вечери биле најмилије. Сва чељад су била на окупу, шћућурена крај ватре. Дјечије око посматрало је малену собу оскудно освијетљену петролејком коју би испуњавао пој гусала и мирис по којег печеног кромпира увијеног у пепео на огњишту. На чашицу разговора са ђедом и оцем свратио би комшија или рођак из села. Мајка би тад износила најљепше што се од понуда нашло у кући, оно што се често чувало од уста, да би се што љепше дочекао гост. Кад изнесе послужење повлачила се међу дјецу, држећи у рукама преслицу са куђељом вуне, из које је полако излазила нит, од које ће касније њене вриједне руке исплести прслуке и чарапе за све укућане.

Здраве хришћанске породице, какве су биле њихове а у којима се држало до вјере, молитве, поштовања млађих према старијима, жене према мужу, све је одисало љубављу и миром. У њима су расле слободне личности јаког и стабилног карактера, вриједне, пожртвоване и пуне љубави за другога.

Сваки трен проведен у заједници љубави која се у својој сржи окупљала око Христа Васкрслога, био је за њих двојицу једна сличица из дјетињства, из које ће током живота свјесно или несвјесно поцрпјети снагу за све недоумице и недаће, али ће се кроз њих и са њима и радовати.

Коју годину касније кад су се срели у богословији, изгледало је као да су одувијек били заједно. И јесу. Дошли су на овај свијет у оном истом завежљају благослова, на Божић 1938. На два краја у два дана, крај двије ватре, због њиховог доласка се радовало и веселило. Запалили су пламен живота који и данас баца варнице у охладњела срца и приводи их Живоме Богу.

Владика Атанасије

– Памтим: нас осморо, ми шесторо деце, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли се. То траје подуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!“

***

– Запамтио сам и рат, уз Мајку. У току рата (1941–45), Немци су купили по селима „стотину Срба за једнога Немца”, убијенога, или педесет за једнога рањеног. То су чинили Швабе Есесовци (чувене Битанге – „бите-данке” – у Првом светском рату).

Мајка је брата, који је старији од мене четири године, и мене, у току рата неколико пута облачила у сукњице и повезивала марамом, да нас не покупе Немци. То су успомене из рата. И још: лете немачки бомбардери преко нашег неба негде ка истоку, а моја сестра Зорка, две године старија од мене, истрчи напоље и куне их: „И се ишо, и се не вратио!”

***

– То је био озбиљан живот, тежак, радан, али поштен и домаћински. Деси се, рецимо, ујутру се успавам, дотрчи неко, брат, сестра, да ме зове – треба овце и стока да се изгони на пашу, па ако стигнеш или не стигнеш да узмеш парче хлеба са пекмезом ако је пост, или са кајмаком ако није пост. Мораш да трчиш, да идеш за стоком, стока мора да буде намирена. Све смо послове ми деца радили. Ја сам додуше врло рано отишао у град, на школе, али сам долазио преко лета. Све смо послове научили благодарећи томе што је таква била домаћинска кућа. Имали смо стожер: Имаш Бога за домаћина! Светог Николу смо славили, Свету Тројицу преслављали, поготову Божић и Ускрс.

Митрополит Амфилохије

– Сјећам се 1942. године, када је горе према Колашину, Црквинама, Рогођеду према планини Вучју и Бистрици дошло до стравичног сукоба између четника и партизана. Браћа, поклали се! А ми, односно мајка, издигли у Бистрицу. Нестало већ сијена у Морачи у Барама, а то обично бива у марту или априлу. И таман издигли, то мало прња ишћерала Милева горе и наједанпут тај кошмар, тај ужас, тај пакао, митраљези, бомбе и данас кад се сјетим ја се престравим, носим то негдје у себи као најстравичнији догађај у моме животу.

***

– Сјећам се на примјер једног случаја, морам да га испричам. Били смо на планини Вучју, биле су ту и неке дјевојчице, једна дјевојчица ћерка неког Даниловића. И ту смо се ми дјеца нешто покошкали, ја узмем камичак, камен богами није камичак, и гађам ту дјевојчицу. Вратим се у колибу, и знајући шта ме чека, сакријем се испод кревета. Мајка је, сазнавши шта се догодило, ухватила један прут, љемез није прут, па кад ме је окрпила… Извукла ме је испод кревета и такве сам батине добио да их нећу заборавити док сам жив. То је толико било праведно са њене стране, дакле брига о оном другом дјетету, друге мајке, иста ако ли не и виша него за своје дијете.

***

– Кад је неко имао неку привилегију? Кад је неко од дјеце било слабашније или када је неко био болешљив, онда је мајка знала да каже: „Ајде, дајте њему!“. Онда смо се, поготову у то ратно вријеме, хранили из једног котла. Она спреми качамак, па га лијепо осмочи, ми узмемо дрвене кашике, такве су тада биле, и онда свако са свога дијела захвата. Сад онај који је мало стидљивији, слабашнији, он ту остане некако по страни. Она то примијети, па га мало гурне, а осталима каже: „Чекај, пусти, то је за њега, то је његово!“.