Насловна Магазин На данашњи дан: Прије115 година у Подгорици рођен Павле Ђуришић!

На данашњи дан: Прије115 година у Подгорици рођен Павле Ђуришић!

Пише: Милисав Марковић
Рођен 9. Jула 1907. у Подгорици. Отац му је био учесник Првог и Другог Бaлканског рата. Погинуо је у Првом Cветском рату на аустријскoм утврђењy на Калиновику. Сахрањен је поред Подгоричког храма. Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов ђед. Павле Ђуришић је завршио основну школу у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранaма, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранaма је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву. У јесен 1927. године Павле Ђуришић улази у 55. класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци. У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник-водник батаљона 48. пешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона. Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру.
Априлски рат га затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ђуришић истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата. Капетан Павле Ђуришић не одлази у заробљеништво, већ тражи да се оружје сакрије и чека погодан тренутак за нови устанак. Почиње често да се сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан били Рудолф Перхинек, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић и мајор Божо Јоксимовић. Два дана по отпочињању устанка, 15. јула, отпочиње борба на Ђуришићевом сектору, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у устаничким рукама. После италијанског сламања устанка, капетан Ђуришић одлази у планине. Прво се 3. августа 1941. повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, где је образовао свој „Горски штаб“. По избијању братоубилачког рата, Ђуришић одлази новембра месеца 1941. из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем на планини Голији. Павле Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донео од Михаиловића два декрета. По првом је генераштабни мајор Ђорђије Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-санџачких одреда. По повлачењу главнине комунистичких снага у Црну Гору, читаве 1942. Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату. Нарочито се истакао у нападу на партизане и ослобађење Колашина 23. фебруара 1943. После ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра. Тада се повезао са италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирцом-Биролијем и предао му ултиматум да ће на сваки покушај италијана да прогласе независност Црне Горе, народ Црне Горе одговорити новим устанком. Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био „пакт о ненападању“ италијана и Четника у Црној Гори. Мајор Павле Ђуришић учествовао је у операцијама на Неретви са својим одредима. После пробоја Четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супроставиле партизанским код Невесиња, у намери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење. Лета 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија која је мимо споразума Четника и италијана кренула да разоружава и уништава Четнике широм читаве Црне Горе. Тако су Немци зауезли Колашин , а сам Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у немачко ропство. Заробљен је и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију. После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа. Ђуришић је авионом пребачен најпре у Берлин да би се показао немачким властима као један од Михаиловићевих команданта. Кратко време је био затворен у берлинском затвору, саслушаван и мучен. После неког времена пребачен је у заробљенички логор Стриј у Пољској јуна 1943. године. Павле Ђуришић успева да побегне 27. августа 1943. године после три месеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску са још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примећен је од Немаца и ухапшен. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана. После интервенције генерала Милана Недића код Хермана Нојбахера , Павле Ђуришић је пуштен из тамнице. По изласку из затвора, Павле Ђуришић гледа како да се преко Недића поново повеже са Ђенералом Дражом Михаиловићем. Тада је са Недићем договорио да своје снаге у Црној Гори преформира у три пука, који ће као ући у састав Српског Добровољачког Корпуса (СДК). То је био услов да Ђуришић поново оде у Црну Гору где су га некадашњи саборци дочекали са одушевљењем. По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеву, Пљевљима и Подгорици. После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах достављани осталим Четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон 5. пука Српског Добровољачког Корпуса са око 900 бораца. Међутим, да би Hедићевско-Љотићевска пропаганда показала како је Павле Ђуришић заиста одан Рајху и Српској Влади, објавила је у црногорском листу „Ловћен“ од октобра 1944. да је генерал Милан Недић унапредио Павла Ђуришића у чин потпуковника и да је дариван од Хитлера немачким „Гвозденим крстом“, што је било нетачно. Ђуришићев једини циљ је био да искористи наивност Недића и да се преко њега домогне поново Црне Горе и Драже Михаиловића. У то време, Павле Ђуришић је једино био дариван титулом Четничког Bојводе, а чин потпуковника добио је по нормалном поступку о војном устројству Kраљевине Југославије. Да би још више уздигли Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље Bојводи Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе СДК. И поред тога што се Hедићевска пропаганда трудила да покаже како је Bојвода Павле Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије. По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944., Bојвода Павле Ђуришић учествује у одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црном Врху. Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3. Oктобра у Четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија у Подгорици . Павле Ђуришић одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. По објављивању Ђенералa Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. Децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и огромна маса цивила. Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Пре поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету. 14. Фебруара 1945. долази до Ђенералa Драже Михаиловића у селу Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и Ђенералy Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством. Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића да прими и збрине Четничке рањенике, болесне и избеглице а да Ђуришићеву војску пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравка. Као противуслугу тражио је пристанак на заједничку борбу против комуниста. Ђенерал Дража Михаиловић није одобрио ово решење. Тада долази до отвореног сукоба између њега и Ђуришића. Био је упознат са чињеницом да су Ђуришић и Дрљевић били у родбинској вези. Због тога је и био склон да помисли да би евентуални договор са Дрљевићем био могућ, али не и са Павелићем. Војвода Ђуришић, на крају, ипак закључује споразум са изасланицима Секуле Дрљевића. Војници способни за борбу почели су прелазити реку Босну 10. марта и упутили се у правцу реке Врбас-Лијевче Поље како би се домогли Козаре. Са Ђуришићем је отишао Млавски и Косовски корпус. Дана 31. Mарта Четници су у Лијевче Пољу. Великом издајом Секуле Дрљевића, Ђуришићеви Четници су се на Лијевче Пољу морали борити против yсташа, који су им затварали продор према Козари и партизанским јединицама које су их притискивале са простора Бања Луке. Усташе су ангажовале тенкове и авионе који су избацивали летке у којима је писало да Четници убију Павла Ђуришића и приклоне се Секули Дрљевићу. Тежак положај Ђуришића и његове групе, условио је да тражи нове преговоре. Војвода Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповедника „црногорске војске“, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао. Када су yсташе сазнале да је Павле Ђуришић стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Ђуришићев познаник из редова југословенских официра. Војвода Ђуришић прави кобну грешку. Прихвата да се упути у Стару Градишку на преговоре. По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане yсташе и разоружале и њега и остале Четничке официре 20. Aприла 1945. Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последњих нада да ће их yсташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца. Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки кољачи, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира личну пратњу Павла Ђуришића и све затворене официре у Јасеновцу.
После поноћи, 21. Aприла 1945. сви официри на челу са Војводoм Павлом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под окриљем великих yсташких снага, чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови yсташких злочина. Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног Логора бр III (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их je пострељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама yсташа, а неки су и спаљени у крематоријуму. По уласку партизанских јединица 4. Cрпске бригаде у логор, заробљене yсташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића. Поред Ђуришића, убијени су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 Четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног Четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат комунистима, а којег су накнадно они и стрељали. Убијена је комплетна пратња Bојводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника. Већа група Павла Ђуришића је настрадала после трагедије на Лијевче Поље. Они који су успели да се отргну од yсташке руке, упитили су се правцем Словеније у намери да се предају западним савезницима. Међутим, баш у то време, јединице 4. Армије генерала Драпшина су оперисале на подручју Копар-Постојна-Трст-Горица. У таквим околностима, затворен је обруч око града Дравограда, где су се Четничке снаге и даље сукобљавале са јединицама немачких дивизија које су пошто-пото желелe да се извуку из Југославије. Овај рат после рата је трајао све до 15. маја, када је Немачка капитулирала у Југославији. Као изасланик на преговоре са партизанским јединицама упућен је заменик Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, који је тражио да се партизанске снаге опходе са заробљеним Четницима по ратним правилима. Њега је примио политички комесар 51. војвођанске дивизије, генерал-мајор Милан Баста у Дравограду. Укупно је 4.000 Ђуришићевих Четника пало у немилост „ослободицима“. Договорено је да политички комесар 7. далматинске бригаде, Душан Секић Шаца оде до Четника који су желели да се предају и предочи им услове предаје. Васо Вукчевић је тада одржао последњи и најчувенији говор окупљеним Четницима, који су и даље били наоружани следећим речима:
„Браћо Четници, ратна срећа нам је окренула леђа. Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији. Морамо дисциплиновано и мирно примити коначни пораз и поћи у заробљеништво. Добио сам увјеравања да ће побједници у рату испитати нашу кривицу, а то ће бити представници нове југословенске армије. Послиједњи пут вам се, Браћо, обpаћам и нек нам свивишњи Бог буде у помоћ!
С вjером у Бога за Краља и Отаџбину!!!
Након овог говора, почело је разоружавање Ђуришићевих Четника и спровођење у логор, који је организовао штаб 51. војвођанске дивизије. Планирано је да се сви спроведу до Марибора и да се ту испита појединачно свака кривица, уколико је постојала. Међутим, нови победници се уопште нису држали споразума. Неколико дана касније, већина заробљених Четника је стрељана на Зиданом Мосту, а остатак оних које су енглези вратили из Аустрије ликвидирани су у Кочевским шумама од 20-25 маја 1945. Рачуна се да су у овим маршевима смрти страдала око 3.500 Четника Павла Ђуришића. Само један мањи број је успео да побегне преко границе и прича о партизанским одмаздама. Тако се завршила судбина Ђуришићевих Четника.
Нека је вечна слава и хвала Војводи Павлу Ђуришићу
Захвално Србство
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!!!

Најновији чланци

video

Краљевина Југославија: Зашто је убијен српски краљ?

Ко је извршио убиство српског краља и зашто? Како је краљ планирао да се се супростави надолазећој опасности од нацистичке Немачке? Који су разлози...

Израел: Новак Ђоковић освојио турнир у Тел Авиву!

Новак Ђоковић освојио је турнир у Тел Авиву! Није играо спектакуларно, таман колико треба да освоји турнир и ко зна који пут покаже планети...

Разоткривања: Свето-јеронимска афера 1901. године или претварање Срба у Хрвате!

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије Срби католици у српским земљама били су на удару римокатоличких клерикалаца. Први хрватски католички конгрес...

Милан Кнежевић: Да испушимо по једну!

Један од лидера Демократског фронта и предсједник скупштинског Одбора за безбједност и одбрану, Милан Кнежевић, прокоментарисао је хапшење директора Управе прихода и царина Рада...

Мило Први истрчава: Док се Америка нећка, шеф ДПС-а позвао Украјину у НАТО!

Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић и предсједници још осам држава чланица НАТО савеза Централне и Источне Европе, осудили су данас заједно руску анексију украјинских...